“I'm not afraid of what I'll face
But I'm afraid to stay”
(Jump)
Povratak kraljice popa svojim korenima, u najkraćem je ono što definiše album omiljene pop ikone, koja je u svojim poznim 40-im odlučila da konačno nađe pravu upotrebnu vrednost svojoj jogi i pilatesu. Na plesnom podijumu, gde drugde!
Ono što je mnogo bitnije nije povratak korenima, nego odlazak od elektronizovane Mirwais forme albuma American Life (2003), koji je bio promašaj na toliko nivoa da bi i izdavanje najvećih Kabala hitova bilo bolje rešenje od toga. Na svom prethodnom albumu naša Esther (Madonnino Kabala ime) je naprasno zagazila u oblast na kojima se Srbi (i Michael Moore) najviše bogate, a Green Day spašavaju svoju jadnu karijeru – u politiku. A ko još želi da im Madonna bude Vesna Pešić?
A onda se ispostavilo da najveći Madonnin uspeh u 2004. uopšte nije bio vezan za muziku. Ispalo je da je osobi koja je pomerila sve moguće standarde, koja nam je „otkrila“ da je bog zapravo crnac, “masturbirala” na sceni i (raz)otkrivala sve vrste seksualnosti na EP Justify My Love (‘90) i albumu Erotica (‘92) i, najkontroverzniji potez bio jedan iscenirani poljubac sa Britney Spears. Toliko o kolektivnoj regresiji i bitnosti American Life.
Confessions je album koji ponovo pokreće Madonnu iz udobnosti svoga (sada londonskog) doma, spiritualno je povezuje sa njenim korenima iz 80-ih i plesnom podijumu sa kojeg je sve i počelo. To je ponovo Madonna koja je spremna da skoči (vidi pod pesmom Jump) i da se ne izvinjava mnogo svima zbog svojih odluka.
Verovatno prvi put posle
Erotice, gospođa Ritchie je preuzela dance formu kao svoje glavno sredstvo izražavanja i to u maniru koji je imala na remix albumu
You Can Dance (‘87), u jednom non-stop DJ miksu pod palicom fenomenalnog
Stuarta Pricea (Les Rhytmes Digiatales, Zoot Woman), koji je pesmu
Hollywood već prethodno spasao svojim remiksom. Upliv većinskog producenta prethodna dva albuma, Mirwaisa Ahmadzaija, koji je svojim robotronskim densom podjednako ovenčao
Music (2000) i uništio
American Life, sada je sužen na odličnu moroderovsku pesmu
Future Lovers.
Veliki hitovi, kao neverovatan singl
Hung Up (sa semplom Abbine pesme
Gimme Gimme Gimme) i
Sorry (sa ogromnim Stuartovim uplivom bas linije iz njegovog projekta Zoot Woman), još su jedne u nizu pokretačkih Madonnih pesama u kojima ona zapravo ne peva ni o čemu, a koje valjda samo kod nje (i
Kylie) dobijaju smisao.
Prave ispovesti kreću tek pošto je otpevala najgluplju odu urbanom centru Amerike - I Love New York(gde rimuje Njujork i dork!), a te ispovesti su upravo ono što ponajviše razlikuje ovaj album od Madonninog prvenca i singlova Everybody ('82) i Holiday ('83), gde je 25-ogodišnja devojka samo pozivala ljude na dobro zezanje.
Iako je imidž dvodimenzionalne plavušice koja namiguje sa plesnog podijuma tu, razmišljanja su se promenila. I disco pesme nisu više tako bezbrižne, Madonna sve češće menja uloge sa svojim alter egom Esther (pesma Isaac, posvećena kabalističkom učitelju) i koristi dosta religioznih alegorija u Forbidden Love i Like It Or Not.
I naravno, ni na momenat ne zaboravi da nas podseti na ožiljke koje slava ostavlja (Let It Will Be i How High), a koje možda najbizarnije obrađuje pesma Push, tzv. “kako je to biti gospođa Ritchie” pesma, koja bi trebalo da predstavlja istovremeni prekor i zahvalnicu mužu na podsticaju da ne odustaje i da dalje obara granice.
Iako naizgled samo jednostavan dance album, Confessions On A Dance Floor je dance muzika za odrasle. Poseduje duhovnost Ray Of Light, frivolnost prvog albuma i, srećom po sve nas, vrlo malo dance forme sa albuma Music, a naročito American Life.
Poseduje i jedini odobreni sempl Abbine pesme u istoriji muzike i jedan pomalo zaboravljen format u pop muzici – DJ Mix album. Dakle, poseduje onaj “samo-ja-ovo-mogu-sad-da-izvedem” stav, jer ja sam Madonna. A ako vam se to ne dopada, ima i poruku za vas na kraju albuma:
“Love me or leave me
Cause I'm never gonna stop”
Komentari