(Fiction)
Debi nove ostrvske senzacije pokazuje da je plagiranjem popularnost ponekad lako dostižna
Da se To Lose My Life... pojavio pre nekih pet godina, bilo bi opravdano prizivati Joy Division, Echo & the Bunnymen, New Order ili Ultravox u pokušaju opisivanja estetike trojke koja potpisuje ovo izdanje.
Danas je, pak, reciklaža pomenutih sastava postala rutina kojoj pribegava gomila neprilagođenih tinejdžera u nadi da će kroz rekreiranje imidža glamuroznih i eh-tako-šmekerskih 80-ih pokušati da nakaleme nešto nalik identitetu. No, kako to obično biva u poodmakloj fazi svakog trenda, inovacija i prepoznatljivosti je sve manje, i iza svega neminovno ostaje jedan istrošeni homogeni amalgam nezanimljivih bendova.
White Lies stižu na scenu u jednom simptomatičnom trenutku – sa jedne strane opisana pojava poprima dramatične razmere, ali uprkos hiperaktivnosti i prijemčivosti dobrog dela produkcije, odavno neka nova grupa iz ovog miljea nije uspela da ostavi značajan trag u gitarskom mainstreamu. Stoga, agresivna kampanja koju već duže vreme sprovode NME i sateliti ima za cilj da nas ubedi kako su upravo ovi momci u crnom kadri da naslede i zasene Interpol i Editors. Nakon fino odrađenog gostovanja u emisiji Joolsa Hollanda i tokom turneje sa najznačajnijim prošlogodišnjim britanskim rock newcomerima, Škotima Glasvegas, White Lies su stekli zavidnu bazu fanova koja nije sumnjala da će njihova diskografska premijera dostići i prevazići visoka očekivanja.
Međutim, uzimajući sve faktore u obzir, realnost je gotovo poražavajuća, jer je To Lose My Life... ništa drugo do jedan solidan pokušaj sjedinjavanja ranih Killersa i pomenutih Editorsa. Zaista, na većem delu ovog ostvarenja gotovo je nemoguće pronaći deonicu koja se već nije mogla čuti na pločama Hot Fuss ili The Back Room, počev od mračnih numera srednjeg tempa sa izraženim sintisajzerima i basom (Death, A Place To Hide), preko new wave hitova sa eksplozivnim refrenima (To Lose My Life, Farewell To The Fairground), do nepotrebnih kitnjastih balada (Nothing To Give, Fifty On Our Foreheads).
Da frontmen Harry McVeigh osetnije priziva Iana Curtisa, nekadašnji Fear of Flying bi se komotno mogli nazvati tribute bendom, mada su i varijacije na temu Juliana Copea odavno prežvakana stvar.
Ruku na srce, ako se uz sve još zanemare i nemaštoviti tekstovi i pretenzije da (ponekad uz pomoć orkestra) zvuči epski po svaku cenu, mora se priznati da londonski trio ume da bljesne. Najsnažniji momenti u tom pogledu su središnji komadi Unfinished Business i E.S.T., koji zvuče kao osavremenjeni Tears For Fears, što je polje na kome bi se, za promenu, mogao tražiti sopstveni pečat.
To Lose My Life
Sve je to još uvek premršavo za “grandioznu budućnost roka”, makar bili spremni da poverujemo kako će naredno izdanje predstavljati renesansu. White Lies su jednostavno previše neinventivni da bi postali novi vizionari i njihov namenski mrak deluje neubedljivo i neiskreno.
Pitanje davanja prednosti originalnosti ili kvalitetu je oduvek bilo proizvod ličnih afiniteta, ali kada je jedan od ova dva aspekta u tolikoj meri izražen (bilo negativno ili pozitivno), zaključak se sam po sebi nameće. Naspram svih plastičnih emocija i neskrivenih muzičkih pozajmljenica koje su White Lies prezentovali na svom prvencu, i The Bravery zvuče daleko šarmantnije i samosvesnije.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Kleo (gost)
| 28.01.2009. 13.42.18
Steta sto kriticar nije imao hrabrosti da izvede prave zakljucke, iako je neke premise postavio pravilno... White Lies su potpuni plagijatori i jos gore, neubedljivi u svojim pokusajima da pokazu kako su duboki i mracni frajeri. Potpuno je nejasno zasto bi iko slusao ovu bedu pored nezaobliznih Editorsa ili Cinematicsa i pogotovo bozanstvenih iLiKETRAiNSa! Totalni dokaz da je scena pukla; kad je onaj promasaj od novog albuma Killersa mogao da stigne na prvo mesto UK liste, mozda ni nije cudo sto je ovo postiglo isti uspeh, pogotovo kad se sva reklamna masinerija u VB potrudila da napravi atraktivan izvozni produkt... Videcamo ko ce ih se secati u sledecoj godini...
Najbolja recenzija doticnog albuma - http://www.musicomh.com/albums/white-lies_0109.htm
PS Pesma sa spota je jedina pristojna na albumu, cisto da se neko ne prevari...
-
Nebojsa (gost)
| 28.01.2009. 15.34.46
Precizno srocena istina!
-
E.... (gost)
| 28.01.2009. 21.54.50
.....odlicno zapazanje ono o Killers i Editors i njima slicnima. Na 30-oj sekundi sam pomislio isto, toliko je ocigledno. Sve ono sto nikako ne volim. Jedva sam stigao do kraja ploce. Ocena mozda cak i previsoka
-
Pile (gost)
| 04.02.2009. 22.27.49
OK, ovo mozda jeste dobra recenzija, ali ja se ne slazem ni sa jednom recju, jer je meni ovaj album savrsen!
-
maja (gost)
| 21.03.2009. 15.30.17
Genijalan album!
-
crnac (gost)
| 15.06.2009. 09.58.26
ccccccccoooooooooooooolllllllllllll :)
-
Ja (gost)
| 10.09.2010. 17.00.57
ljubi vas pitchfork
-
marko (gost)
| 02.01.2011. 19.23.52
sramota je dati ovakvom albumu ocenu manju od 7
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.