(Columbia)
Zvuk debija škotske četvorke budi asocijacije na najveće britanske rock ploče u prethodnih 20-ak godina. Jedino takav album mogao je na Ostrvu da se suprotstavi velikom povratku Metallice
Priče kako je Glasvegas novi Oasis uveliko kolaju od Brajtona do Aberdina. Muzičke sličnosti nisu povod ovim spekulacijama, iako su oba benda u izrazu duboko zgazila u nostalgiju, već je u pitanju način na koji su lansirani u komercijalnu orbitu. U oba slučaja presudni su bili prisustvo izdavačkog mogula Alana McGeea u malenoj glazgovskoj dvorani i (uzajamna) ljubav koja se nedugo zatim rodila.
Dve godine nakon famoznog susreta, Glasvegasu se već pripisuje da je najbolji škotski bend u protekle dve decenije i amalgam koji bez problema spaja briljantne trenutke rockabillyja, doo-wopa, Elvisa Presleyja, ranih Beatlesa, Stone Rosesa, Roya Orbisona i Velvet Undergrounda, dok fanovi zdušno pevaju njihove pesme po velikim festivalima i pre zvaničnog izlaska debija.
Ovakav scenario u startu je mirisao na mnogo puta viđeno napumpavanje senzacionalistički nastrojenih britanskih medija, koje se mahom završavalo fijaskom (izdanjem na kojem jedino vrede već poznati singlovi, dok je ostatak natopljen brzopleto sklopljenim fillerima).
Ipak, takav razvoj situacije bio je malo verovatan za nekoga ko je u dve premijerne numere uspeo da stvori zvuk epskih proporcija, koji je u isto vreme i setni omaž prošlim vremenima i preko potrebna svežina, i himničan i naprasno bučan, i melanholičan i uzvišen.
Zaista nije jednostavno ostati imun na muzičku širinu i emociju singlova Daddy’s Gone, priče o neuzvraćenoj očevoj ljubavi i porodici koja se pod tim teretom urušava, i Geraldine, biografske pesme o bivšoj socijalnoj radnici koja se odrekla karijere zarad prodavanja bedževa i dukseva na turnejama.
Zato i ne čudi što je svega nekih sedam minuta dovoljno da se zaključi kako su strahovi o još jednom brodolomu najnovije britanske nade ovoga puta bili neopravdani. Stazu kojom će se album nepokolebljivo kretati trasira sklop uvodne Flowers & Football Tops, potresne hronologije ubistva tinejdžera Krissa Donalda, koja balansira između noise-popa rane faze Jesus And Mary Chaina i promišljenog indie-popa iz perioda izdanja Mobile Safari (1995) još jednih uticajnih zemljaka The Pastels.
U dobrom delu Glasvegas ostaje veran katalogu nekadašnje McGeeove etikete Creation Records, na svoj način evocirajući sanjivost redinških vizionara Slowdive, melanholiju koju su proizvodili Adorable i hipnotični wall of sound oksfordskog sastava Ride.
Međutim, Glasvegasovi prostrani rifovi su znatno prijemčiviji, i u tome leži specifičnost njegovog “stadionskog“ pristupa, čije se sonično utemeljenje tako može pronaći i u srednjim erama povratnika The Verve (A Northern Soul, 1995) i (Severnih) Iraca Snow Patrol (Final Straw, 2003) i U2 (The Joshua Tree, 1987).
Kada se svemu tome pridodaju pomenuti uticaji britanske štampe (od kojih neke treba uzeti s velikom rezervom) i sasvim efektna produkcija Richa Costeyja (Muse, Mew, Interpol), jasno je da je debi kvarteta iz predgrađa Glazgova bio osuđen na uspeh.
Daddy's Gone (Jools Holland, 17. 5. 2008)
Za tako delotvornu simbiozu svakako je najzaslužniji neskriveni songvrajterski talenat frontmena Jamesa Allana, pevača sa simpatičnim škotskim akcentom i bivšeg profesionalnog fudbalera koji je u karijeri igrao za svim kladioničarima toliko drage klubove Gretna, Falkirk i Stirling Albion.
Da li će Glasvegas stvarno postati novi Oasis nezahvalno je i nepotrebno prognozirati, jer prizemni Škoti zasada ne pokazuju ambicije da se učlane u klub rock zvezda večno željnih publiciteta. Analogija bi, pak, mogla biti zanimljiva u smislu da, poput Allanove reference u jednoj od numera, sugeriše kako njihov (What’s The Story) Morning Glory? tek sledi.
Od tog trenutka bilo bi poželjno da svaka sličnost s mančesterskim šoumenima prestane.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari