Vikend u čizmama s gumenom petom

Reading je jedan od najstarijih i najpopularnijih festivala u Engleskoj. Održava se tokom jednog vikenda u drugoj polovini avgusta, traje tri dana i noći, i još važi za mesto na kome sviraju najbolji bendovi. Pošto ste platili oko 155 funti za kartu koja važi za ceo događaj, ništa manje i ne očekujete. Pogotovu što nabavljanje ulaznica može izgledati kao nemoguća misija, jer se tokom rezervisanja istovremeno borite sa internet preprodavcima. Zapravo, kako vreme protiče, cene rastu, i može vam se dogoditi da na kraju morate da kupite ulaznicu kod njih.

Prostor za kampovanje je mesto gde se najviše zabavljate i provodite veći deo vremena na Readingu. Mnogi dolaze dan pre festivala kako bi odabrali dobro mesto za logorovanje. Za razliku od Exita, na Readingu svirke počinju u podne i završavaju se u ponoć, stoga kampovanje ima punog smisla.

Ipak, to je mesto na kome morate dati sve od sebe da preživite prilično teške uslove. Postoje toaleti, ali je reč o bukvalno nekoliko boksova koji su postavljeni oko velikih rupa koje šire neopisivu aromu (što znači da ljudi čine sve kako bi ih izbegli), kao i skupu hranu koja se prodaje oko Glavne arene. Oslanjanje na svet izvan festivalskog prostora, gde je hrana dobra i jeftina a toaleti čisti, u velikoj meri predstavlja rešenje ovih problema.

U prostoru za kampovanje ćete na kraju završiti loše spavajući ili uopšte ne spavajući, ali ukoliko volite da popijete ili upoznajete različite ljude na različitim drogama, ubrzo shvatate šta je zaista draž boravka na Readingu – sloboda i moć koju imaju obični ljudi.

Tokom festivala traje neprestana bitka između posetilaca i pripadnika obezbeđenja, bitka za slobodu na neki način. Logorske vatre koje nadmašuju normu obezbeđenja, ili aktivnosti koje služe ljudima da se zabave, poput“ratova korpi” (u kojima se dvojica takmičara u korpama zaleću jedan u drugog a pobednik je onaj ko ne ispadne), rvanje po đubretu, čak i rvanje u kavezu kad ljudi od ograde naprave kavez u kom se biju, predstavljaju uobičajenu pojavu.

Navijačke pesme se pevaju zbog atmosfere, i niko se ne boji novog poznanstva – šansa za susret sa veoma zabavnim i neobičnim likovima. Pa ipak, kao što bi moglo i da se očekuje, s takvom razuzdanošću pod ruku ide i opasnost. Mnogi šatori su rasporeni a stvari pokradene, dok u nedelju, koja je najhaotičniji dan, možete videti tuče s obezbeđenjem, polupana vrata i paravane toaleta…

Na taj način Reading otkriva i svoje tamno lice. Ja sam ceo vikend proveo u gumenim čizmama (delom zbog drugog problema Readinga – vremena) zato što su mi patike ukradene, dok sam čitavu noć proveo budan čuvajući šator nakon što je zamalo zapaljen. Reading se, dakle, suočava s delimičnim padom pošto sloboda koja je data ljudima biva zloupotrebljavana i preti izvrtanjem u haos. Ali bez nje, Reading ne bi bio Reading... koji znamo i volimo.

Kada uđete u tzv. Glavnu oblast, koja je okružena prostorom za kamp i gradom, imate opciju tog jednog otvorenog stejdža i šest šatri: NME/Radio 1, Festival Republic, Radio 1/Lock Up, Dance, Alternative Tent i BBC Introducing.

Glavni stejdž je mesto gde, očekivano, sviraju svi veliki bendovi:, npr, The Killers i Metallica. NME/Radio 1 Stage je u uglavnom orijentisan na indi i tu sviraju grupe s najviše potencijala i na granici su proboja ili predstavljaju manje korporativnu alternativu Glavnom stejdžu (Babyshambles, Manic Street Preachers i MGMT).

Program Lock Up bine traje dva dana, i na njemu nastupaju samo andergraund orijentisani bendovi (kao što su Gallows, Digitalism, Simian Mobile Disco), a poslednjeg dana se pretvara u Dance Stage. Alternative Stage je prostor koji ugošćuje komičare, dok na bini BBC-ja sviraju bendovi koji još nemaju ugovor.

Šatre su najbolje mesto da osetite atmosferu festivala. Pošto nisu velike, prilaz bini je lakši, i možete učestvovati u guranju, skakanju i igranju. Temperatura je često nepodnošljiva i dešava se da se ljudi onesveste ili pokušavaju da preskoče ogradu koja deli publiku i binu kako bi izašli odatle.

Na Glavnom stejdžu prilaz bini je znatno teži zbog gužve. A i kad se jednom probijete, bekstvo iz gužve je gotovo nemoguće, pošto morate da se gnječite sa hiljadama ljudi.

Drugi problem je zvuk. Kao i proteklih godina, najbolji uslovi su obezbeđeni za hedlajnere, ali ponekad se dogodi da i kod njih zakaže ozvučenje, na šta najviše utiče vreme. Bez obzira na to, kada se nađete među desetinama hiljada ljudi koji pevaju, osećate posebnu energiju, povezanost ljubavi s bendom i pesmom, i da to mnoštvo ljudi odjednom postaje jedno.

U petak je mnogo dobrih bendova sviralo gotovo u isto vreme: Rage Against the Machine, Queens of the Stone Age, Babyshambles i Late of the Pier. Težak izbor.

Na NME stejdžu Njujorčani MGMT su počeli set sa Electric Feel, nateravši masu na ples. Lider benda Andrew Van Wyngarden je nosio pončo u duginim bojama koji dobro ide uz postLSD stil. Iako je na sredini seta izgubio zamah pošto su pesme delovale jednolično, uz Kids i Time to Pretend masa je ponovo živnula.

Queens of the Stone Age je nastup počeo hitom Go with the Flow. Pesma je delovala ravno a bend umorno, tako da je dugačak kraj proizveo nervozu u publici. Međutim, iako nije svirao dve najbolje pesme benda (Feel Good Hit of the Summer i The Lost Art of Keeping a Secret), Josh Homme, jedini raspoloženi član benda (možda je rešenje promena postave?), još uspeva da masu odvede u ludilo stvarima poput No-one Knows, Little Sister i 3's & 7's. I kada ne zvuče ubedljivo, zapitate se zašto ih ne smatraju jednim od najvećih bendova danas. Jer, čak i prilično neenergično odsvirane, njihove pesme su i dalje među najboljima koje su se mogle čuti na festivalu.

Nastup Babyshamblesa je u prvi plan istakao Dohertyjevu haotičnu stranu. Na bini je izgledao kao da je pod dejstvom neke opojne supstance, alkohola ili droge, a možda je bio samo umoran. To nikome nije smetalo pošto je njihov nastup bio veoma snažan.

Prostor nije bio pun jer se svirka podudarala s nastupom Ragea, ali je ljubav prema Dohertyju i njegovom bendu bila jednodušna u trenucima kad su svirali Kilimanjaro i Baddies Boogie. Pipedown je donela osećaj bliskosti a utisak da je reč o odličnom koncertu potvrdila je jedna od njegovih najboljih pesama Delivery.

Rage Against The Machine zaslužuju ne samo poseban pasus, već posebnu... naciju! Nikada neće omanuti, uvek će se boriti protiv sistema i uvek impresionirati. Ovo je bio verovatno najbolji koncert kome sam ikad prisustvovao. Na binu su izašli obučeni u uniformu iz Guatanamo Baya, s vrećama na glavama.

Bomb Track je odlična pesma, a ispostavilo se i da je odlična za početak koncerta. Prostor ispred glavne bine ispunjen je do ulaza. Set-lista je sastavljena od dobro poznatih numera (Bulls on a parade, Wake Up, Testify, Know Your Enemy, Sleep Now in a Fire...), a Zack je održao govor u kome je tražio pravdu i suđenje Georgeu Bushu za ratne zločine. Pred publikom koju su najvećim delom činili Englezi, na listu za suđenje je dodao i Tonyja Blaira.

Naravno da su svi poludeli kad je na bisu počela Killing in the Name, i naravno da je nemoguće opisati kakav je osećaj kad čitavo polje jednoglasno viče: “Fuck You I won't do what you tell me”.

Na stejdžu NME-ja je u subotu nastupila bruklinska pevačica Santogold, koja je sa igračicama izmamila osmehe publike. Les Artistes i The Creator su izazvale najbolju reakciju.

I dok je engleski indi kvartet Mystery Jets zabavljao publiku svojim viđenjem popa 80-ih, na stejdžu Festival Republic nastupili su postpankeri nove generacije White Lies. Prostor je bio daleko od popunjenog, ali to i ne čudi ako se ima u vidu format i staž benda (postoje od prošle godine). Ipak, sa Unfinished Business i Death, kojom su završili set, bend je pokazao da čak i tako duboke, setne pesme mogu da se odsviraju tako da ozare publiku.

Prava žurka je počela sa Justice. Njihov set, prošaran hitovima poput Stress i DVNO, lako je napravio dobru atmosferu. Ipak, kada njihove pesme čujete u nizu, na trenutke deluju jednolično i previše liče na Daft Punk da biste zaista ostali zadivljeni.

Bloc Party su se svojski trudili da zabave publiku usredsredivši se na starije pesme. Ideja napuštanja indi korena i pravljenja plesne muzike donela im je rizik od gubljenja najodanijih fanova. Kada su pokušavali da remiksuju pesme sa prvog albuma ili da odsviraju novije, gubili su energiju koja ih je krasila u numerama kao što je Helicopter.

The Killers takođe nisu ostavili poseban utisak. Set je bio dosadan, a Brandon Flowers nekomunikativan u većem delu svirke. Čak ni pesma kao što je Smile Like You Mean It nije podigla publiku. Jednostavno, nije izgledalo da su vredni uloge hedlajnera, pogotovu ako se ima u vidu da bendovi poput QOTSA i Manic Street Preachers nisu dobili takvu privilegiju.

Poslednji je bio i najslabiji dan, a prvi bend koji je imao dobar nastup bio je Lightspeed Champion u NME šatri. Klasičan set, ali za razliku od White Liesa, pesme su bile preduge i previše tužne da bi zaista pokrenule masu. Izuzetak je bila obrada glavne teme iz Ratova zvezda, koja je potpuno oduševila publiku.

Nova alternativna škotska atrakcija Glasvegas (postoje od 2006, i o njihovom debiju će uskoro biti reči na našem sajtu) je emotivnim popom uspela da privuče ljude koji su popunili Festival Republic. Gotovo svi su znali reči pesama. U stvari, bend i nije mogao da se čuje jer je zvuk bio užasan, pa je publika sve otpevala.

Odličan nastup je potom imao Wiley, Kum Grajma i verovatno najbolji muzičar u ovom žanru (Dizzee je titulu izgubio posle prvog albuma). On je pokazao kako zaista treba ložiti publiku, iako je imao nezahvalnu ulogu repera na rok festivalu. Ljudi su skakali i peli se po konstrukciji tako da je nastup bio prekinut zbog straha obezbeđenja za sigurnost publike.

Metallica je odlučila da svira dva sata i tako popuni rupu koja je nastala otkazivanjem nastupa Slipknot (zbog povrede). Kao neko ko nije fan benda, moram da priznam da sam bio impresioniran. Set je bio sastavljen od pesama s novog albuma Death Magnet kao što su Cyanide i prvi singl The Day that Never Comes, i najvećih hitova (Enter Sandman, Master of Puppets...).

Scenografija je besprekorna. Vatrometi i najrazličitija pirotehička sredstva dodatno su pojačavali ubedljivost benda. Pre nego što su odsvirali Seek and Destroy, James Hetfield je vikao publici: “Kome je stalo do vas? Kome? Metallici, eto kome”, dovodeći nastup, ali i Reading do vrhunca kakav zaslužuje. Po svemu viđenom, potvrdili su titulu kraljeva hedlajnera.