Frontmen benda The Killers, posle tonske probe u mančesterskoj areni Apollo, dao je intervju novinaru britanskog magazina Q
Brandon Flowers zasigurno je jedna od najzanimljivijih pojava u svetu muzike: provincijski mormon koji je svoje spasenje pronašao u Morrisseyevim pesmama.
S matičnim bendom
The Killers, vratio je na velika vrata dozu glamura i drame, i to dva puta: prvi put s debi album
Hot Fuss, više nego očigledno inspirisanim britanskim zvukom osamdesetih, i drugi put sa strastvenom, širokoekranskom interpretacijom amerikane na albumu nasledniku
Sam's Town.
Slava udara u glavu i to je dozvoljeno. Brandon odbija da počne intervju dok ne reši problem svog prljavog veša. Insistira, naime, da to lično uradi. Zašto se hotelsko osoblje ne bi postaralo za to?
„To mi se ne dopada“, kikoće se tiho.
Van scene, on je sitan, mršav, pomalo stidljiv čovek obučen u crni sako i uske pantalone. Imao je incident u Barseloni i od tada je izgubio poverenje u hotelsko osoblje. Nešto kasnije pronalazimo veš-mašinu i Brandon strpljivo u nju stavlja svoje čarape i pantalone i pritiska dugmad. Ima nečeg šarmantnog u tome. Flowers voli da ove stvari radi sam. To ga čini mentalno zdravim. To i pozivi kući, ženi Tani.
Sa albumom Hot Fuss Brandon je izgledao kao dečko iz varošice, odgajan da jednom otkrije sva čuda metropole. Tema albuma koji je nazvan po jednom poznatom kazinu Las Vegasa je povratak kući. Čudni dečak učinio je dobru stvar i pokušava da se spase. Mašina radi, Brandon je seo i tiho kašlje.
Q: Prestao si da piješ. Zašto?
BRANDON: Ne znam. Prestao sam i da pušim. Ima tri nedelje.
I sada imaš gadan kašalj. Klasika, zar ne?
Da, izgleda kao da se telo pročišćava... Teško je. Ostala ekipa puši. Miriše tako dobro.
A šta te je nateralo da prestaneš da piješ? Tvoj tata je takođe bio alkoholičar, pre nego što se okrenuo veri?
Da, moj tata je bio alkoholičar, i njegov tata. Čudno je znati da ti je to u genima, ali verujem da jeste. To često koristim kao paravan da ne bih morao da uradim ništa protiv toga. To nije baš najpametnije. Mislim, to je veliko izvlačenje.
Nedostaje ti piće?
(smeh) Teže zaspiš noću.
Pred Božić ste izbacili prigodnu pesmu Great Big Slade za Bonovu dobrotvornu akciju Red na iTunesu. Pomenuo si negde da si je napisao u snu. To ti nije prvi put?
Ne, nije. Sanjao sam čitave pesme. Delove. Solaže. Refrene. Enterlude (sa albuma Sam's Town) je takav primer koga se stvarno sećam. To je čudno, ali i zabavno.
Da li „američki“ album znači da si prevazišao nas, Britance?
Izraz „američki album“ je po meni smešan, jer je muzika za mene tako britanska. Pitam se da li bi ljudi ovako razmišljali da negde nisam spomenuo da sam, pre nego što smo snimili Sam's Town slušao Brucea Springsteena?
Kladim se da bi voleo da znaš šta bi ljudi stvarno mislili o ovom albumu da ga nisi proglasio „jednim od najboljih rok albuma u poslednjih 20 godina“?
Ha, da! Žao mi je zbog odjeka koji je ta izjava stvorila.
Neki fanovi su pretpostavljali da si gay – dok tvoj brak nije u neku ruku dokazao suprotno. Kako si se osećao?
Osećao sam se kao da radim svoj posao! Ja sam veliki fan Davida Bowiea i Morrisseya. Mora biti da radim nešto ispravno! A onda, ne znam... umorio sam se. Shvatio sam koliko je rada potrebno da bi se to postiglo. Ljudi su to uspevali. Ja ne želim više to da radim. Samo znam da sam pokušao za jedan album i završio s tim (smeh). Zato, oprostite mi. Volim svoju ženu! Ako želim da imam decu, to nije nešto sa čim bih se igrao. Čak se nisam ni trudio to da radim. To je bilo nešto što se jednostavno desilo.
Uprkos tvojoj povremenoj stidljivosti, ljudi te češće opisuju kao arogantnu osobu?
Mislim da sam ambiciozan, a ljudi to uglavnom više nisu. Dok odrastaš, kažu ti da je sve moguće, da možeš dotaći zvezde. Ali kada to neko zaista uradi, dobije packe i to je čudno. Pretpostavljam da to moraš da radiš tiho!
Jula 2005. pridružio si se grupi U2 na koncertu u Vegasu. Šta ti je prolazilo kroz glavu dok si pevao zajedno s Bonom na stejdžu?
Čoveče, bilo je to kao da sam na ringišpilu. Hot Fuss je postigao veliki uspeh, bili smo u studiju s jednim od producenata U2 Floodom, i U2 su dolazili u grad. Bio je potreban jedan telefonski poziv i bili smo tamo. Pre toga sam za jedan koncert U2 tapkarošu dao 100 dolara. Četiri godine kasnije sedeo sam u baru i tu je bio Bono i ostali momci koji su mi rekli: “Zašto ne dođeš na tonsku probu sutra, pa ćemo probati tu pesmu?“.
Ne mogu da objasnim kako... postaneš imun na to.
U2 su bili sjajni. Divni. I znali su koja je njihova pesma meni omiljena. Ne može biti bolje od toga.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.