Misterija koja traje

Grupa The Residents je svoje delovanje na oblikovanju muzike započela (u eksperimentalnoj fazi) još krajem 60-ih i početkom 70-ih godina: njihovo kreativno putešestvije traje i danas, ne samo kroz inspirativna muzička i video izdanja, već i kroz javne nastupe koji su kombinacija koncerta i teatra, možda i nekih drugih medija. Zahvaljujući uvek novim promišljanjima svog rada, predstavljaju jednu od najzanimljivijih pojava u svetu popularne kulture.

Tokom svih ovih godina uspeli su da funkcionišu nastupajući pod maskama, i bez javnog objavljivanja identiteta članova grupe. Iza nekih od retkih intervjua, koje su ponekad davali preko posrednika, govorkalo se da zapravo stoje sami članovi grupe, što je samo uvećavalo znatiželju.

Pred beogradski koncert ove misteriozne postave u Beogradu organizator srpskog dela turneje me je pozvao i ponudio mi da uputim svoja pitanja Glasnogovorniku The Residentsa, šta god to značilo.

POPBOKS: Igrom slučaja, prvo gostovanje Residentsa u Srbiji 2003. pretvorilo se u skandal nacionalnih razmera. Razlog je bilo saopštenje Demokratske stranke Srbije o tom nastupu u okviru turneje Demons Dance Alone. U saopštenju je izraženo negodovanje povodom „bajkovite demonske svetkovine“, koja je tako kvalifikovana samo na osnovu maski i prateće ikonografije grupe, kao i zbog činjenice da je koncert delom podržalo Ministarstvo za kulturu Republike Srbije. Publika je uglavnom ignorisala ovo saopštenje, o čemu govori činjenica da su karte bile rasprodate nedeljama pre koncerta, kao i da je nastup bio okončan ovacijama i aplauzom koji su trajali 20-ak minuta.

Međutim, jedna od najzanimljivijih reakcija na ovo saopštenje objavljena je u listu Vreme, a kao potpisnik se pojavljuje jeromonah Srpske pravoslavne crkve Jovan Ćulibrk, koji je odlučno stao u odbranu grupe, navodeći da je "opšte mjesto da The Residents predstavljaju jednu od najznačajnijih pojava u kulturi posljednje četvrtine 20. vijeka i simbol intelektualnog u toj kulturi".

Samo nekoliko dana kasnije Vojislav Koštunica, lider DSS-a, u to vreme i predsednik države, u obraćanju novinarima je priznao da je preslušao tri CD izdanja Residentsa (bez imenovanja o kojim je albumima reč), i izrazio simpatije za njihov „antiglobalistički pristup“.

Nedavno, nakon što je najavljen novi nastup The Residents u Beogradu, Koštunica (koji je u međuvremenu izgubio predsedničku funkciju, a njegova partija prešla u opoziciju) je izjavio da ponovni dolazak benda u Srbiju smatra intrigantnim.

Možete li ovo da prokomentarišete? Da li je Koštunica jedini predsednik jedne države koji je preslušao (bar) tri CD-a grupe The Residents ili vam je poznat još neki slučaj?

THE RESIDENTS: To je zanimljiva priča. Načuo sam nešto o tom slučaju, ali The Residents su se tada u Srbiji zadržali samo nekih desetak sati, pre nego što su nastavili turneju u Grčkoj. Čisto sumnjam da ima još mnogo državnih lidera (ako ih ima uopšte) koji slušaju The Residents. Ako i postoji neko takav, nikad to nije javno priznao!

Novi CD i turneja grupe nose naziv The Bunny Boy; u pitanju je nešto kao povest ispričana kroz muziku. Priča, između ostalog, u podtekstu govori o apokalipsi, što je zanimljivo jer, igrom slučaja, vreme pojave ovog albuma poklapa se s nagoveštajem velike ekonomske krize u svetu. Ipak, za ljude s Balkana je zanimljivo da je jedan od junaka ove priče, čije je ime Harvey (a koji je predstavljen kao naratorov brat), zapravo nestao tokom boravka na grčkom ostrvu Patmos.

Kada se naracija zasniva na slučaju osobe koja je nestala tokom boravka na Balkanu, nameće se pitanje ima li nečeg simboličnog u svemu tome?

The Residents gaje fascinaciju Biblijom i evolucijom stare kulture na Balkanu, naročito kada je u pitanju grčka drama. Patmos kao poprište jedne izvanredne horor priče, novozavetnog Otkrovenja, sigurno je privukao pažnju grupe. The Bunny Boy je u velikoj meri inspirisan grčkom dramom.  

Kad već govorimo o Balkanu, to je mesto gde ljudi vole provod. Da li su Residentsi ikada posetili bar u centru Soluna koji je nazvan po njima?

Nisam upoznat s tim barom, ali ja ne putujem s Residentsima sve vreme. 

The Residents su započeli kao duboki underground. Šta je učinilo da požele da „izađu na površinu“? Može li se uopšte reći da su dosegnuli površinu? U vreme kada su svi bili idolopoklonički i apologetski nastrojeni kad je popularna kultura u pitanju, sredinom 70-ih, The Residents su objavili album Third Reich 'n' Roll, inteligentnu satiru pop rutine. Danas kada The Residents nastupaju na medijima, tik pored svih tih pomodara i pozera, da li u njima ima nekog ogorčenja? Ili se smeju svemu tome?

Nemam pojma šta podrazumevaš pod „dubokim undergroundom“ i „površinom“, ha-ha. The Residents ne postoje kao reakcija na ono što drugi ljudi čine. Oni jednostavno rade ono što žele... zanima ih samo ono što im se učini da bi moglo da bude dobra ideja. Ne postoje underground i overground. Oduvek je postojao tek uzak krug sledbenika grupe, a tako je i danas.

Zapravo je jedan od trajnih kvaliteta bio humor koji zrači iz svega što The Residents čine. Uprkos opštem tonu koji ne odaje preveliku ozbiljnost, savremenom svetu kao da nedostaje humor... Čak ni TV komedije više nisu tako smešne. Šta se desilo, da li je ovo poslednje vreme?

Mislim da smo samo pretrpani medijima i podacima, pa smo postali neosetljivi na neke od jednostavnih ironija koje život nosi. Pošto ste okruženi savremenim medijima, postalo je gotovo nemoguće da ne čujete nekakvu muziku; to traje neprekidno, što skoro da je muziku učinilo potpuno nezanimljivom.

Pretpostavljam da su turneje fizički naporne. Kakvu muziku The Residents slušaju u autobusu? (Pitanje sam postavio u nameri da uporedim odgovor koji su Predrag Popović i Dragan Kremer – tada novinara Džuboksa – dobili ’83. u Beču. Penn Gillette, koji je tada nastupao i bio neka vrsta konferansjea na koncertima Residentsa, poverio im je da su članovi grupe u to vreme tokom vožnji autobusom slušali muziku izvođača kao što su Michael Jackson, Morricone, i različitu disco muziku).

The Residents više ne slušaju muziku u autobusu. Dovoljno im je što se muzikom bave tokom nastupa. Uglavnom gledaju filmove ili spavaju.

S obzirom na to da je identitet grupe i dalje tajna, da li je teško putovati unaokolo skrivajući se? Šta bi učinilo da The Residents odluče da konačno otkriju svoj identitet?

Na grupi je da zajednički odluči šta im je činiti. Jednostavno ne mogu da zamislim da funkcionišu kao skupina određenih individua. To nikad nije bilo predmet diskusije pa ne mogu ništa da kažem.

Dok su The Residents smatrani pionirima avangardne pop muzike, oni su istovremeno prihvatali nove medije brže od ostalih: bili su među prvima koji su kreirali umetnički uobličene muzičke video-spotove, a danas znalački upotrebljavaju internet... Šta se promenilo od vremena kako The Residents aktivno upotrebljavaju internet?

Oni prosto obožavaju da kupuju preko Amazona. Nakon pojave kompjutera skoro sve se promenilo za The Residents, a s obzirom na to da vole promene, mislim da se neće odvajati od ovih medija. Kao što je poznato, The Bunny Boy je započeo kao internet projekat, a album i turneja su samo derivati originalne ideje.

Bunny Boy je nedavno licencno objavljen u Rusiji, s redizajniranim omotom i natpisima ispisanim ćiriličnim slovima. Da li je grupa poznatija izvan Amerike ili u svojoj domovini?

Najverovatnije je da su poznatiji van SAD. A da li taj ruski CD zaista postoji… nikad ga nisam video.

Još se sećam kad sam o The Residents prvi put čuo, pročitavši natpis u britanskoj muzičkoj štampi, mislim 1978. godine. Samo na osnovu članka koji je govorio o konceptu benda znao sam da će mi se dopasti. Puno puta sam bio privučen dizajnom omotnica za izdanja The Residentsa, i činilo se da je dizajn jednako važan kao i sama muzika. Ponekad sam se pitao da li su The Residents ljudi koji eksperimentišu s muzikom, ili oni zapravo rade na konceptima i idejama? Jasno je da oni izvode muziku, ali da li su oni muzičari?

Oni nisu muzičari u tradicionalnom smislu, i možda im nedostaje zanatsko umeće koje drugi imaju. Oni se, međutim, bave idejama. Nastoje da razmišljaju šire nego što im to nameće puko izvođenje muzike.

Na kraju, kada bi The Residents bili Bog, šta bi želeli da saopšte drugim ljudima?

The Residents JESU Bog, baš kao što je to i svako drugi.