Zvuci ispod podruma

To što je srpska mainstream muzička scena u iščašenom stanju ne bi trebalo da ima uticaja na underground. Međutim, trenutno ne postoje mediji koji bi se bavili underground produkcijom, tako da nije baš lako biti u toku. Iako je jasno da u kućnoj proizvodnji – u garažama i na predgrađima ovdašnjim - i dalje nastaje neverovatna količina interesantne muzike, uglavnom sve ostaje u krugu upućenika. Ipak, ponekad se desi i poneko iznenađenje, kao što je pančevačko-beogradska postava Klopka Za Pionira.

MILETA: CD fanzin Svet je davno zakovrno se pojavio na margini glupog društva krvavih i ničim izazvanih 90-ih godina. To je beleška sopstvene surove realnosti. Na snimcima je zastupljeno preko pedeset frikova, čudaka, ludaka, umetnika... koji su kroz priču i pesmu učestvovali u izradi zvučnog fanzina. Prilozi su snimljeni stihijski od 1994-2003. i svedoče o vremenu u kom smo odrastali. Mnogi sagovornici zastupljeni u fanzinu pojavili su se u mom životu samo jednom. Znaš, kada te startuje lik i kaže da je Isus ti uključiš diktafon i snimiš pola sata razgovora, to je sreća. Navikneš se na slične situacije i frikovi iskaču jedan za drugim kao da ih diktafon privlači.

Muzički deo zvučnog fanzina nadopunjavaju Weisnerovi Svedoci, bend koji smo 1998. osnovali Damjan Brkić, Đorđe Marić i ja, Mileta Mijatović. Bend je postojao četiri dana, koliko je trajalo snimanje. Nikad nismo imali probu niti koncert. Nakon duže pauze nastala je Reanimacija Psihomotorike koju smo osnovali Damjan i ja, i za nekoliko meseci koliko smo postojali snimili smo preko sto pesama a da ni jednu nismo odsvirali više od dva puta. Neke od tih pesama su se našle na ovom izdanju.

Među beleškama na zvučnom fanzinu je i snimak nastao u autobusu... Još na stanici su navijači divljali i pevali: “Ne pričaj sa njim nabodi ga, nabodi gaa...“ Kada se pojavio autobus sačekali smo da prvo oni uđu, pa smo mi uskočili na drugi ulaz. Bili smo bezbedni jer su između nas bili ostali putnici. U trenutku kada je neko zamolio navijače da se umire izvadio sam diktafon i počeo da snimam. “Kojih problema ima” ponavljao je jedan navijač, a onda je sevnuo nož i čuo se urlik. Autobus se zaustavio i navijači su bezbedno izašli kao da se ništa nije desilo. Neko je pozvao hitnu pomoć. Onda smo videli mladića kojem se krv slivala preko belih pantalona. Autobus je nastavio svojim putem.

Sve je poteklo od jednog radio-kasetnog magnetofona iz detinjstva. Fascinirala me je pažnja koju odrasli posvećuju snimljenom glasu. Jednom prilikom trebalo je da se nađem sa prijateljem tamo kod Dva medveda ispred Robne kuće u Pančevu. Prijatelj je kasnio, a u međuvremenu me je startovao neki lik i pitao da li hoću da kupim "ovo" (Sony diktafon) za trista dinara. U trafici sam kupio baterije i kasetu i isprobao diktafon - zvuk je bio savršen, sve ostalo je poezija. Devedeset posto skupljenog materijala je snimljeno na tom diktafonu.

Ne noise u smislu glasno, već noise kao šum, prasak, anti-ton. Buka kao revolucija, nešto novo za uho. Sveprisutna buka, koju ljudi iz nepoznavanja nazivaju ružnom. Buka je plemenita muzika koju, da bi smo živeli bolje, moramo zavoleti. Dešavalo mi se da neki ljudi koji se nađu u mom stanu protestuju što od stotinu diskova ne mogu da puste ništa, a da im ne podere uši. Morao sam da kupim Best of Beatles kao kompromis. Nekada su The Beatles bili buka, a danas su to nežni zvuci za opuštanje i more slatkih snova. Znači da ce doći takav dan kada će se Klopka Za Pionira slušati za miran san.

Kada smo Damjan i ja osnovali Klopku Za Pionira, dogovorili smo se da on pravi muziku a ja tekstove. Svako radi svoj posao i posla ima dovoljno za sve. Kasnije nam se priključio Vladimir Vincent Šikula na bas gitari koji je takođe komponovao bas deonice koje svira i Vuk Palibrk za bubnjevima koji je u saradnji sa mnom radio i video. Vlada je otišao u Petrol, Vuk danas svira u grupi ElektroLasta. Jedno vreme na bubnjevima je bio Zoran Jović Letač zvani Đavo, bubnjar kultne grupe Napred U Prošlost. Sada bubnjeve svira mašina, a pojavio se i novi basista, Zoran Šulja. Nama je važno da svi članovi i saradnici vole to što rade i da stoje iza svog rada.

Domaća underground scena ne postoji. Represija je danas manja u odnosu na Miloševićevo vreme, ali njegov režim je mlade misleće ljude koji su bili spremni da rade nešto pametno toliko razbio, da se prostor za delovanje mora stvarati ispočetka. Iako je postojala nekakva, kakva-takva scena tokom 90-ih, nije stvorena nikakva osnova za dalji razvoj. Kao i sve tih godina u Srbiji, i to je bilo privremeno i raspršilo se i nestalo bez traga. Zato je danas ono što bi trebalo biti mainstream - underground, a ono što bi trebalo biti underground je još niže, ispod podruma. Da bi smo stvorili prostor za delovanje, moramo se popeti bar do podruma gde se mora napraviti osnova za provaljivanje napolje, na sunce, na čist vazduh, u šumu, gde se čuje šum šuminog šuma.

Prvi album Raj na zemlji postoji je snimljen u januaru 2004. godine. Na njemu smo povukli paralelu između Nemačke u Hitlerovo vreme i Srbije danas. Naslovna pesma, Raj na zemlji postoji, je nastala kao mešavina Titovog govora iz 1943. (u kojem on poziva na gonjenje svakog onog ko pokušava da pomuti bratstvo i jedinstvo i upozorava da takvi ljudi nisu dostojni biti građani ove naše zemlje), a nastavlja urimovanom pričom Larsa Von Trira o impresijama koje mu je prenela levičarski nastrojena majka, izjavivši po povratku sa puta iz SFRJ: “Raj na zemlji postoji”. Sve se završava jednim tekstom Wilhema Reicha iz 1933 iz Masovne psihologije fašizma, samo što je "nemačka radnička klasa" u našoj verziji postala "jugoslovenska radnička klasa".

Haker ili iskušavanje đavola je naš drugi album, i potpuno druga priča. Materijal je nastao od moje šašave arhive komunističkih ploča (hvala starom buvljaku), izmešanih sa novim idejama ultra Pravoslavlja (do toga danas nije teško doći). Damjan je taj sirovi materijal genijalno pretočio u pesme, semplovi tragova komunizma i pravoslavlja, u kombinaciji sa zvukovima ručno pravljenih elektronskih, kompjuterskih instrumenata. Prošle godine smo objavili i jedan koncertni snimak, a ove skup neobičnih obrada pesama Satana Panonskog, Vratićeš se Satane.

Samostalno smo objavili sve (hvala CD rezaču). Jedan pirat nam je odradio štampu na diskovima i omotima. To su zapravo dobri piratski diskovi (hvala piratima). Sva izdanja, uključujući i CD fanzin se mogu skinuti sa sajta klopkazapionira.net. Od nastupa bih izdvojio koncert na Akademiji u februaru 2004. godine, gde smo snimili živi album, a najzabavniji je bio nedavni koncert u Starčevu. Na pola koncerta, organizator prilazi i kaže "idemo mi na žurku" i sva publika odlazi, osim jednog čoveka za šankom. Ni danas nam nije jasno zašto on nije bio pozvan na žurku.