Nestvarne stvari

Premda spadam u one koji nisu obožavaoci velikih koncerata, spektakala i stadionskih zabava, osećam neku vrstu zadovoljstva što Exit u ovoj buđavoj sredini uopšte postoji. Sama činjenica da to omogućava gostovanje šarolikih muzičkih grupa i projekata, kao i da postoji dešavanje koje učini da u jedan naš grad dođu hiljade ljudi iz raznih zemalja i gradova i pomešaju se s lokalnom publikom je za radovanje.

Jednostavno, ne postoji način da bilo koja oblast života u savremenom svetu napreduje bez komunikacije i razmene ideja, i veliko susretanje je sjajna prilika za tako nešto. Tome su nekad služili seoski panađuri, a to je i danas nasušna potreba – ukoliko svoje iskustvo ne uporedite sa iskustvima drugih, nikada nećete ni shvatiti koje sve mogućnosti postoje.

Kao što vam neće biti jasno ni gde se nalazite, ni kuda ste se zaputili. A upravo su to neka od elementarnih pitanja koja muče društvo u kojem živimo. Daleko od toga da festival popularne muzike može da predstavlja rešenje za sve boljke nesrećnog balkanskog plemena, ali ako uzmemo da je Exit relaksirano dešavanje koje pravi neku promaju na ovdašnjoj sceni, možemo da kažemo da je to vrlo zdrava pojava.

Među zbivanjima koja su na neki način bila posebna i neočekivana, čak i za Exit, bio je koncert grupe Luna 2004. godine. Iako sam voleo ovu grupu od samog njenog nastanka, zbog jednog od svojih putovanja nisam mogao da prisustvujem koncertu, ali sam iz kasnijih reakcija shvatio da je to bilo nešto posebno. Grupa je poslednji koncert održala još 1983. godine, a jedini album objavila je 1984, pa je povratnički nastup Lune na Exitu 04 bio prilična misterija za sve (kako sam saznao, i za same članove grupe).

Ako se može reći da svet pamti nebrojene primere ponovnih okupljanja nekada poznatih grupa koja deluju otrcano ili tezgaroški, ovo nije bio jedan od tih slučajeva. Kao prvo, novosadska Luna nikada nije ni bila tipična grupa jugoslovenske novotalasne scene – njen rad su početkom 80-ih pratili tek ne tako brojni upućenici. Bio je to krug ljudi kojima sam i sam pripadao – odlazili smo na koncerte i na kasetama snimali numere koje je emitovao Radio Novi Sad.

Činilo se da je bend bio isuviše smeo i različit od većine onoga što se kod nas u to vreme sviralo; bilo je upadljivo da nisu imali skoro nikakvu podršku medija, kao i da se nisu ni trudili da se dodvore bilo medijima bilo publici. Pevač i tekstopisac Slobodan Tišma se nakon raspada grupe okrenuo vlastitom bendu pod imenom La Strada, a zatim i književnom radu, dok su gitarista Bale i bubnjar Firči otplovili do Njujorka (Bale danas živi u jednom od najneobičnijih gradova u Evropi, Alberobelo, u oblasti Pulja, u Italiji).

Ponovni sastanak ove grupe nakon čitavih 20 godina možda bi mogao da se nazove eksperimentom pre nego sentimentalnim osvrtom. Možemo da nagađamo da je taj nedostatak sentimentalnosti uzrokovao da njihov nastup na Exitu zvuči tako uzbudljivo. Posetioci su redom izveštavali o tome da je magija funkcionisala, i da, uprkos svemu, Luna zvuči kao da nikada nije ni prestala s postojanjem (Slobodan Tišma mi je pričao da ga je Firči od sreće bukvalno nosio po sceni nakon koncerta)!

Ti tekstovi i dalje zvuče onako zagonetno, ta je muzika i dalje… drukčija. Refren pesme Muzika ( “muzika je postala dosadna zabava”) zvoni kao poziv na potragu za nečim što je uzbudljivije od uobičajenog repertoara popularne produkcije, koja nam se, eto, prikazuje kao jedina alternativa.

Tako je koncert Lune bio i šansa da s distance bolje sagledamo ono što su vrednosti ovdašnje scene, kojima često ne umemo da se divimo u momentu kad nam se motaju pred nosom: iz sadašnje perspektive, nakon toliko vremena, postaje jasno da ovde nije bilo mnogo bendova tog zamaha, a dok su trajali, malo ko je to primećivao. Takođe, možda se zapitamo da li i u ovom momentu postoji neki bend koji je u zapećku, a možda će nam kasnije biti jasno kako bi oni bili sjajni samo da ih je neko podržao…

Uloga Exita bi u ovakvim samoposmatranjima mogla biti od prilične važnosti, i upravo to možda govori i o nekim nedostacima festivala; recimo o nedovoljnoj posvećenosti razvijanju i promociji domaće scene.

Pored toga, postojanje jednog jedinog velikog festivala u toku godine umesto stalnih malih dešavanja može biti i kontraproduktivno: tokom nekoliko dana trajanja festivala stvari se uskomešaju, a zatim sve padne u uobičajenu čamotinju. Izlaz bi bio u negovanju i podstreku kreativnog potencijala, u ohrabrenju pruženom nekoj nadahnutoj produkciji. U suprotnom, uvek ćemo se čuditi tome što daroviti ljudi moraju da odu nekud u inostranstvo da bi se ostvarili, a mi ćemo ostati sredina kojom vladaju mediokriteti i laktaroši najgore vrste.

Dobro je poznato da je za postojanje scene potrebno da postoji mreža klubova i prostora u kojima muzika i ideje mogu da se množe, da evoluiraju i na kraju eventualno promene stanje uparloženosti, a tradicija i ugled festivala kao što je Exit mogli bi da budu savršen poligon za promociju takvog načina razmišljanja.

(Ovaj tekst je deo specijalnog izdanja "Popboksa" i mesečnika "Status" posvećenog Exitu '08, koje se od danas nalazi na kioscima )