Celo selo voli belo (odelo)

Mesto: Bašta SKC-a, Beograd
Vreme: Subota, 6. jul 2008.
Organizacija: SKC Beograd

Da se nadovežem na uvodni pasus, nisam od one snobovštine koja na metal gleda sa nipodaštavanjem. Naprotiv. Ali, stvar je u tome da kad čoveku nešto ne prija, onda ne prija i nema tu neke filozofije. Mada, uvek treba ostaviti sve opcije otvorenim, jer nikad ne znamo kad nas nešto može iznenaditi. U tom duhu ispratih treći i završni dan Alternativnog Rok Festivala.

U trenutku kada sam stigao, malobrojna publika je manje-više mrtvo stajala dok su svirali Good Eye Closed. Što se tiče benda, na energiji svaka čast, i to je otprilike to. Tekstovi na odurlani na engleskom tako da se ništa ne razume, dok se sva ta muzičko-vokalna kakofonija konačno ne stopi u jedan urlik koji para uši. Prihvatam da se nekome ovo sviđa, ali it's not my cup of... poison!

Sledili su Lotke i Lavirint. Ovo je dobro došlo za opuštanje, pošto se da slušati sa pola (i manje) uključene svesti, dok vam misli nesputano lutaju ko zna kuda. Teško je ozbiljno shvatiti naivne tekstove i muziku za koju bi, da vam je to neko pustio još 1998. konstatovali kako ih je vreme davno pregazilo.

Mada, kad se ošacuju sve te silne metalske majice koje su defilovale čitavo veče, a među kojima je prednjačila Iron Maiden, onda sve ovo možda i ima nekog sumanutog smisla u kontekstu one priče o vremeplovu iz prvog teksta. Treba istaći i da je dobar deo fanova (mada je prostor i dalje bio poluprazan) iskreno uživao u ovoj svirci.

Ali, nije sve tako crno. Osim majica! Okej, loš vic. Evo ga još gori! Nešto je i belo. Odelo iz naslova! Novosađani Pero Defformero su, odmah da kažem, bar što se mene tiče, bili vrhunac ove večeri, a i jedan od boljih i zanimljivijih nastupa na čitavom festivalu. Harizmatični pevač Goran Biševac Biške pojavio se na bini obučen u belo od cipela do peškira, a imidž je upotpunila zlatna kajla i odgovarajuća narukvica. Pero Defformero su folk-metal, odnosno horor-porno-folk-metal, kako to oni sâmi definišu.

Gothica lepotica

U svakom slučaju, reč je o prilično duhovitom i dobro osmišljenom zezanju koje, ipak, uspeva da nadraste puki koncept i, što je najvažnije, da posluži kao osnova za ubedljivu svirku u kojoj može da uživa i neko ko prezire folk, a ni za metal ne mari previše.

Furiozne gitare se ukrštaju sa narodnjačkim vokalom, gitarske solaže se smenjuju sa lelekom o propalim (a kakvim drugo) ljubavima, kroz stihove natopljene patetikom u toj meri da sve to na posletku ode u totalni apsurd u kome je onda moguće naći i zrnce životne istine! Tako na primer možete čuti stihove: “Zalud sada moje pokajanje, dok leš tvoj leži na obali reke. Žalim, draga, ispalo je sranje, što si više mrtva, to te volim manje” (pesma Što si više mrtva).

Što si više mrtva

Između ostalog, čuli smo: Kauboj iz Bosne, publika je horski pevala uz Došli smo do kraja puta ("…naša ljubavi, srušila si moje snove što me ostaviiiiii"), zatim Odlaziš ("…odlaziš iz života mog, to što si me prevarila kazniće te Bog. Odlaziš, odlaziš to je istina, nije nama dušo bila sudbinaaaa"), pa onda Gothica lepotica, Što si više mrtva… Šta reći osim da je celina nekada zaista veća od pukog zbira delova. Geštaltisti su imali, dakle, imali pravo…

Nakon ovog iskustva usledio je nešto konvencionalniji program kada je na binu izašla Alogija. Recimo da sam čak i ja čuo za njih mada ih, naravno, nikad nisam slušao. Sve u svemu, jedna korektna svirka koja se mogla ispratiti čak i ako ne znate nijednu pesmu, ali i ne više od toga. Svirka je potrajala više od jednog sata i bila je protkana sa par, kako su to članovi benda rekli, iznenađenja.

Prvo iznenađenje je bila pesma off projecta po imenu Expedition Delta. Ono drugo, veće iznenađenje odnosilo se se na gostovanje aktuelnog pevača benda Osmi Putnik koji je zajedno sa Alogijom otpevao Tonem u san i Glasno, glasnije.

I za kraj Divlje Jagode. Da mi je neko rekao da ću 2008. slušati Divlje Jagode proglasio bih ga ludim, a da mi je rekao da ću se na koncertu benda koga nikad nisam slušao – i od koga su mi u kolektivnom nesvesnom ostali fragmenti nekoliko pesama – još i solidno provesti, verovatno bih pokušao da se nekako probudim iz tog košmara.

Ciganko

Međutim, kada se koncertu pristupi krajnje profi i ne svede se sve na odrađivanje nostalgijom tj. tezgu, onda se u takvoj poštenoj razmeni kod publike može i očekivati jedna doza autentičnih emocija. Dakle, upravo je na ovom nastupu publika bila najživlja čitave te večeri.

Motori za početak, zatim Ciganko, Autostop… a Jedina moja je publika praktično otpevala uz pratnju benda. Pevači su se smenjivali, Zele je pokazao šta sve ume na gitari, a za kraj su ostavili Divlje Jagode da bi na insistiranje publike i povike: "Još, još! " na bis odsvirali Konje.

Teško da će mi ikada pasti na pamet da pustim nešto od Divljih Jagoda, ali ovaj koncert je bio jedno sasvim zanimljivo iskustvo. Uostalom, tek ove večeri neko je uspeo da me polije pivom, a za trenutak me je i ponela masa (bukvalno!) što je gorepotpisani fotograf marljivo pribeležio uz komenatar: "YouTube moment!" Baš.

Povezani članci:
Preporođeni 4. jula - I dan ARF-a
Vertikalno slušano - II dan