Kratko i gorko-slatko

Prvi deo pregleda svih kratkih filmova koji su prikazani u takmičarskoj konkurenciji (41 ukupno), odnosno kratki osvrti vođeni ličnim ukusom uz poneko koliko-toliko objektivno kritičko zapažanje; ako vas nešto zaintrigira predlažem da pratite youtube/vimeo i slične kanale u danima koji dolaze:


Leptiri (Butterflies)

Australijska stop-motion animacija za početak. Timbartonovski šmek uz zapitanost da li je animacija ljupka ili pomalo groteskna (i jedno i drugo). U 12 minuta razvija se i priča koja predstavlja očiglednu (ali svejedno simpatičnu) kritiku spram tretmana umetnosti i umetnika tj. umetnice koja prodaje svoju dušu/talenat đavolu/poslodavcu, ali je na kraju spašava vera u čistotu kreiranja. Dakle, bajka, ali angažovana.

Prva noć (La primera noche)

Jedan od najboljih filmova u konkurenciji i jedan od onih koji je nažalost ostao kratkih rukava kada su nagrade u pitanju. Ova dobro režirana španska komedija u svega 17 minuta nudi novi obrt na večnu temu muško-ženskih odnosa tako što kreće od pomalo apsurdne premise o mladiću koji pati od neobičnog kompulsivnog poremećaja – smenjuju se preterana potreba za spavanjem, hranom i seksom – koji se zaljubljuje u prodavačicu u dragstoru. Film na kraju uspeva da pruži efektan komentar u vezi stvari koje nas spajaju/razlikuju u odnosu na druge, ali i toga koliko je često tanka granica između privlačnosti i odbojnosti.

Supa (Le bouillon)

Francuska supa je, čini se, smućkana po receptu: malo Kaurismakija i još više Jeuneta, ali to ne znači da nije ukusna. Zapravo, u trenucima kada je akcenat na glumačkoj igri dvoje glavnih junaka u trapavom pokušaju upoznavanja, film uspeva da prevaziđe dopadljivu, mada povremeno i samodovoljnu stilizaciju i da bude ipak nešto više: priča o pokušaju jednog čoveka da prigrli promenu u svom životu u kome dominira usamljenost kao jedina izvesnost (i sigurnost). No, na tu dilemu čak ni magična supa ne može da ponudi zadovoljavajući odgovor.

Kava sa džemom (Coffee with Jam)

Ovaj hrvatski film koji traje svega 5 minuta sasvim je zasluženo dobio nagradu za najbolji regionalni film. U pitanju je veselo režirana nevesela pričica, odnosno vizuelno dinamična i ujedno krajnje jednostavna a efektna metafora za brak, ispričana za kuhinjskim stolom bez ijedne reči.

Četkice za zube (Toothbrushes)

Kratki grčki film pre svega je zanimljiv ako se posmatra kao stilska vežba, ali ne nudi puno više od toga (osim možda ironije na prvu loptu). Naime, u pitanju je običan dan jednog para koji se i pored nominalne promene scenografije (kancelarija, restoran, klub...) u potpunosti odvija u kupatilu.

Srećno do kraja (Happily Ever After)

Nakon Kave sa džemom evo ga još jedan film (animirani) koji se znatno direktnije (i banalnije) obračunava sa svim potencijalnim mukama koje donose zajednički život, brak, deca... Srećom, pa je sve to uglavnom dovoljno zabavno prikazano da vam neće biti dosadno sve do pomalo izlizanog obrta. Pohvalno je što je (ne)mogućnost srećnog kraja ostavljena gledaocima da domaštaju tj. da u poslednji kadar učitaju svoja iskustva, strahove i nadanja.

Lisice (Foxes)

Ah, irski film koji počinje kadrovima jednoličnog predgrađa, da li to znači da nas očekuje kakva socijalna drama? Zapravo, ne. Sve predrasude na stranu (iako glavna junakinja ima vatreno crvenu kosu i nosi zelenu haljinu), Lisice su svojevrsni ogled u građenju misterije (bez objašnjenja) i zlokobne atmosfere (bez kulminacije). I dok razmišljate da li su lisice iz naslova omaž Larsu von Trieru ili Wesu Andersonu tresne vas otkrovenje u kome se, nažalost, i ovaj film potpuno icsrpi: Reditelj je mnooogo gledao Davida Lyncha. Što je naravno pohvalno, i po nešto od te zlokobne atmosfere (uz veliki naglasak na dizajn zvuka) uspeva da uhvati, ali neke jače poente ovde nema, te ostaje delimično uspela stilska vežba od 16 minuta.

Čista zabava (Clean Fun)

U odnosu na neke od filmova koji će uslediti ovo i jeste 3 minuta čiste zabave! Van ove opaske teško je reći bilo šta suvislo (a ne učitavati previše) o ovom eksperimentalnom filmu, osim da uspeva da tokom svih 3 minuta drži pažnju kroz pažljivo kadriranje.

Ratnik (Krieger)

Da li je ovo dokumentarni, igrani ili eksperimentalni film, i da li je to zapravo i bitno kada ste sučeni sa 12 minuta (delovalo je kao 24!) smrtno dosadne monodrame kojoj je teško pronaći poentu osim puke dramatizacije unutrašnjeg konflikta jednog čoveka (ratnika iz naslova) u borbi sa demonom adikcije. Ovako opisano zvuči zanimljivije nego što jeste.

Tamjan (Buhar)

Ovaj turski film dobitnik je posebnog priznanja u kategoriji igranog filma i to nimalo ne čudi obzirom na minimalizam forme – gotovo čitav film je dat u jednom zakucanom kadru u kome muž i žena razgovaraju za kuhinjskim stolom – uz zanimljivu rediteljsku intervenciju – svojevrsno kadriranje se postiže bez rezova već postepenim zamagljivanjem/odmagljivanjem dela kadra – kao i angažovanost same priče koja bi se (pomalo cinično) mogla opisati kao: razvod na turski način. S druge strane, isto je tako razumljivo da one koji vole nešto dinamičnije kratke filmove ovakva „suva“ forma vizuelnog pripovedenja može da odbije.

Siva (Grey)

Egipatski film od 15 minuta. Kiša pada. Sreću se muškarac i žena u kafiću (ona ulazi da se skloni od kiše). Kiša pada. Možda se znaju od pre, a možda i ne. Kiša pada. Žena možda nešto smera, a možda samo želi da započne razgovor. Kiša pada. Muškarac možda nešto krije, a možda samo ne želi da započne razgovor. Kiša pada. Možda ovaj film i ima neku poentu, a možda sam je i predremao. Kiša uspavljuje.

Proljeće ljeto jesen (Spring Summer Fall)

Dokumentarac o svakodnevici jedne amiške porodice, krajnji naturalizam koji je sam po sebi donekle zanimljiv sa čisto voajerističkog momenta tj. prilike da se na kratko osmotri život „drugih“ i drugačijih.

FP (FP)

Dokumentarac o kovaču koji živi sam, negde u Toskani, i o njegovoj jednostavnoj svakodnevici koja se sastoji od posla i predaha između dva udarca čekićem, koji između ostalog iskoristi da skuva supu. Koju posle i pojede. A onda se vrati na posao. I to mu je to. Život teče dalje, a traženje neke dublje poente često je uzaludna rabota (kako u životu tako i u filmu)

Isprana (Mechubeset)

Jedan od zanimljivijih filmova na festivalu, ovaj izraelski film je dobio priznanje za najbolji eksperimentalni film (iako ima čvršći narativ od nekih ne-eksperimentalnih). Film prati radnice u perionici veša čija je celokupna dnevna rutina (kao i mučna dešavanja koja je presecaju) koreografisana. „Još samo neko da zapeva i ovo je Ples u tami 2!“ Ne, niko nije zapevao do kraja filma, ali asocijacija na Larsa von Triera i nije bez osnove. Originalnost, pa i hrabrost ovog filma je u tome što je ovo gotovo sigurno jedini film koji počinje scenom auto-abortusa koja je koreografisana, a onda se vraća unazad i kulminira u sceni silovanja (nije ekplicitna već simbolički domišljena) koja je, pogađate, koreografisana. I to sve na neki čudan način funkcioniše, u smislu da ta neobična stilizacija niti trivijalizuje ono što se dešava na platnu, niti odlazi u preteranu grotesku, već najpre stvara izvestan osećaj začudnosti koji, što više razmišljate o filmu, samo pojačava osećaj uznemirenosti.

Dim i ogledala (Smoke and Mirrors)

Kratki australijski film od eksperimentalne sorte, koji je više nalik na muzički video – tačka na trapezu biva transformisana u kaleidoskop pokreta i boja.

Virtelni virtuoz (Virtuos Virtuell)

Kratki nemački film koji prati dogodovštine jedne mrlje od mastila („Nisam znao da i Roršah ima film na festivalu!“) uz savršeno sinhronizovanu animaciju i muziku (The Alchymist Louisa Spohra).

Exland (Exland)

„Najavna špica za nastavak Prometeja?“ Doduše, muzika je drugačija (nekakvi mračni dronovi), ali podneo bih desetak minuta divno usnimljenih pejzaža uz apokaliptični saundtrek sve i da nije postojao pokušaj da se putem suptilnih rediteljskih intervencija svemu tome pridoda i kakav (vrlo labav) SF narativ. Vizuelno upečatljiv filmić u kome se može uživati i bez preteranog osmišljavanja svih tih lepih slika.

Nestalnost (Impermanence)

Tajvanski animirani film koji na prvi pogled deluje nalik na kakav isečak (ili možda prolog) iz dužeg animiranog filma, pošto nas uvodi u jedan neobičan svet bez ikakvih objašnjenja, stavljajući nas u poziciju glavnog junaka koji pokušava da se snađe u svetu ruševina oslanjajući se na sopstvena, kako se čini, isto tako iskidana sećanja. Previše ambivalentno i nedovršeno, ali ima nečeg balardovskog u ovom filmu i možda bi bilo zanimljivo videti kakvu dužu verziju.

Arekara, život poslije (Arekara)

Film koji je sasvim zasluženo proglašen za najbolji dokumentarac nas vodi na poprište jedne stvarne apokalipse i beleži svedočenja onih koji su preživeli cunami koji je 2011. uništio gradić Išinomaki, severno od Tokija. Forma je krajnje jednostavna: smenjuju se scene u kojima ljudi govore – od krajnje potresnih pa do neočekivano duhovitih, što je sve u skladu sa ljudskom prirodom i pokušajem poimanja tragedije – sa potpuno nadrealnim scenama koje prikazuju posledice pustošenja cunamija (doslovno izvrnute kuće, brod nasred auto-puta...)

Twinkle (Twinkle)

Kratki britanski film koji je opisan kao: „Igra mame i tate dobije mračni preokret.“ I na tome bi moglo i ostati, ali valjalo bi ipak pohvaliti dve devojčice koje praktično nose čitav film, ali i pokuditi reditelja koji nije najbolje dočarao trenutak konkretnog „reza“. Možda bi uz više suptilnih nagoveštaja pre, odnosno uz malo manje forsiranu melodramatičnost posle, sve to bolje funkcionisalo i delovalo prirodnije i manje naglo.

Kratki film za Vernesu B. (Short for Vernesa B.)

Bosansko-nemačka koprodukcija koja dobija poene za tematiku, ali ih gubi za izvedbu. Vernesa B. je glumica koja za vreme rata beži iz Bosne u Nemačku. Ona tamo ne uspeva da kroz glumu pobegne od nametnute joj uloge izbeglice, i zapravo je (ironično) prisiljena da se i za tu (životnu) ulogu bori i da je iznova dokazuje (proživljava) na različitim audicijama. Izmešanost stvarnosti i fikcije, kao i međusobna prožimanja ovo dvoje nisu predstavljeni previše zanimljivo, i film za kratko vreme upada u zamku repetativnosti i ne previše ubedljivih epizoda koje nepotrebno narušavaju celinu. Moglo je to bolje, ubedljivije, strastvenije.

Ničiji život (The Dragon with the Girl Tattoo)

Usamljeni Zmaj iz naslova je Milan Pjević Čupa, glumac-amater čija harizma u dobroj meri iznosi ovu kvazi-biografsku priču, taman onoliko iskrivljenu i romantizovanu da svemu podari jednu duhovitu i simpatično mitsku dimenziju. Trajanje od pola sata je srećom rediteljski zauzdano u dovoljnoj meri (tj. film nije dosadan) kroz poigravanje različitim formatima, pa tako film počinje animiranim uvodom iz koga sklizne u nadrealni igrani film, a odakle preko svetlosti pozornice dobija konkretniju svezu sa realnošću koja nastavlja da se prepliće sa fikcijom sve do samog kraja.

 

Povezano: sajt festivala Kratkofil plus