Trči, Johanne, trči

Originalni naziv: Der Räuber
Scenario: Benjamin Heinsenberg, Martin Prinz
Uloge: Andreas Lust, Franziska Weisz, Florian Wotruba, Johann Bednar
Žanr: drama
Trajanje: 90 min.
Proizvodnja: Austrija, Nemačka, 2010.

Pljačkaš je baziran na istinitoj priči o Johannu Rettenbergeru (Andreas Lust) i njegovim talentima koje je opsesivno usavršavao. Ali, nije reč o još jednoj ‘sam protiv svih’ priči o neshvaćenom geniju ili autsajderu. Johannovi ‘talenti’ ili, bolje reći, strasti su: trčanje i pljačkanje banaka. U njegovom poimanju stvari nema mesta za rastrzanost između života kriminalca od pljačke do pljačke i karijere sportiste; Johann se u potpunosti prepušta impulsu koji ga vodi, odbijajući da prihvati lakši i bezbedniji put. Može se reći da svesno srlja u propast ili se sve to može posmatrati kao fascinantni pokušaj jednog čoveka da nadtrči sopstveni usud.

Pljačkaš ima izvesne sličnosti sa Bronsonom. Oba junaka su definisani kroz prkos koji izvire iz same suštine njihovih bića i nije podložan bilo kakvoj daljoj racionalizaciji. Zašto Johann trči? Da li od nečega beži? Šta je to što se nalazi na startu njegove trke kroz život? Na sva ova pitanja odgovora nema, baš kao što ne postoji jasan cilj kome on stremi, osim da ostane stalno u pokretu, poput ajkule koja će postati sama svoj plen. Jedini bunt koji se može izvući (učitati) iz njegovog ponašanja, je onaj najprimalniji otpor prema sputanosti koju oseća zver u kavezu (film počinje sa Johannom koji trči u krug u zatvorskom dvorištu).

Trenutak kada Johann iskoristi pobednički trofej za ubistvo, na prvi pogled deluje pomalo crnohumorno, ali je istovremeno u pitanju i tragičan čin ne samo za žrtvu već i za samog Johanna, jer na najbolji način sumira njegovu nesposobnost da se prikloni društveno poželjnoj strani medalje. Trčanje u svojstvu sportske discipline za njega ostaje tek jedna od opcija koju život nudi i on ne pristaje na kompromis ni po cenu zločina. Njegov odnos prema svetu, može se, dakle, odrediti kao inherentno sociopatski, ali ipak je razumljiv u svojoj biti i nudi mogućnost za empatiju, mada je teško naći opravdanje za Johannove postupke.

Međutim, kada posmatrate divlji, očajnički trk ranjene zveri, progonjene od strane lovaca, vi navijate da ona utekne, čak i ako je pre toga nekoga proždrala. Pljačkaš je u tom smislu vrlo visceralan film, režiran u ritmu pokreta koji su elegantni, klinički precizni i konstantno prožeti navalom adrenalina koja ne popušta. Benjamin Heinsenberg pokazuje talenat za režiju uzbudljivih scena, a naročito se izdvajaju dve: Johannov beg nakon jedne od pljački (kroz garažu) i bekstvo iz pritvora. Heinsenberg vešto balansira ovakve scene i nešto mirnije momente, ali ne dopušta svojim junacima da te trenutke predaha koriste kako bi sebe dodatno objasnili i opravdali. Johann tako uspeva da zaživi kao fascinantna jedinka od krvi i mesa, iako je gotovo sva (škrta) karakterizacija data kroz njegovo delanje.

Beskompromisna životna filozofija glavnog junaka, odnosno način na koji je filmski tretirana, sa sobom nosi i neke probleme: jednostavna dramaturgija koja povremeno dovodi do monotonije (pljačka, trčanje, pljačka...) i izvesna predvidivost dešavanja, a naročito u vezi sa začkoljicama koje proizilaze iz Johannove veze sa Erikom (Franziska Weisz). To su sve, ipak, manje zamerke. Pljačkaš nije film koji se bavi promišljanjima već instiktima, i u tome ostaje dosledan do samog kraja.