Od mejnstrima do alternative

Glavni Takmičarski program 17. Festivala evropskog filma Palić je ove godine ponudio veliki broj veoma pitkih ostvarenja, za koje bi se moglo reći da u matičnim zemljama sigurno spadaju u populističke, bioskopske hitove, ali koji bi, što zbog opskurnosti zemalja iz kojih dolaze, što zbog mladosti autora, kod nas teško bili prikazani u redovnim bioskopskim repertoarima.

Teško je ustanoviti zajedničke imenioce veoma različitih filmova prikazanih u dve takmičarske selekcije, a praktično nemoguće ako se u obzir uzme ceo festivalski program. Festival evropskog filma Palić očigledno teži što je moguće širem preseku savremenog evropskog filma, što je potpuno legitiman cilj uzevši u obzir da festivali obično robuju nekom predubeđenju (npr. da je evropski film isključivo angažovani, nežanrovski, nerepertoarski, autorski... film).

Orden časti, treći film mladog rumunskog reditelja Calina Petera Netzera, govori o egzistencijalnoj krizi ostarelog veterana iz Drugog svetskog rata, koji, osećajući se potpuno beskorisno spram potreba svojih žene i sina, izgubljeni muški ponos crpe iz ordena koji mu je dodeljen povodom godišnjice pobede nad fašizmom. Netzer sa puno saosećanja i suptilnog humora slika život starih u zamrznutom Bukureštu 90-ih, a divna izvedba Victora Rebengiuca čini glavni lik veoma prijemčivim.

Italijanski film Zalutali meci Ferzana Ozpeteka nudi odgovor na pitanje „Kako je biti gej u italijanskoj provinciji?“ Ne očekujte sumorno udubljivanje u LGBT pitanja, u ovoj vedroj i pomalo sentimentalnoj porodičnoj komediji, u kojoj reditelj bez rezerve kritikuje patrijarhalnost ove mediteranske nacije, ali i promoviše porodične vrednosti, uz redefinisanje samog tog pojma. Divan film za nedelju popodne.

Film Baroni Nabila Ben Yadira, bio je jedan od glavnih favorita u glavnoj konkurenciji Takmičarskog programa Festivala. Ova ulična frankofona komedija u maniru Taksija, fokus stavlja na život druge generacije marokanskih imigranata u Briselu, koji su zaista Belgijanci, ali sa drugačijim kulturnim nasleđem. Već po ovom debiju, vidljiv je izuzetan talenat reditelja Yadira, koji pribegava kreativnim rešenjima kada treba bez šavova uklopiti flešbekove, unutrašnje monologe i snove, znalački baratajući muzikom kao amalgamom te snoliko-realističke celine. Ovo je definitivno film koji ima veliki potencijal da zaživi u internacionalnim bioskopima.

Drugi takmičarski program Festivala, Paralele i sudari, obuhvatio je određeni broj komercijalnijih ostvarenja, mada je u ovoj selekciji akcenat stavljen na ostvarenja koja su, na ovaj ili onaj način, društveno angažovana.

Stara škola kapitalizma Želimira Žilnika, zbog tematike kojom se bavi - štrajkovi radnika u Srbiji u vreme privatizacije preduzeća, svakako neće ostaviti ravnodušnim ni jednog domaćeg gledaoca. Sniman u, danas popularnom, kvazidokumentarnom stilu, ovaj film je očigledan manifest rediteljevih političko-ekonomskih stavova, ali zbog izuzetno agresivnog isticanja poente i prekomerne dužine, gubi na dramaturškoj opravdanosti i interesantnosti.

Sve što volim, poljski film Jaceka Borcucha, je bildungsroman upakovan u društveno angažovani film o počecima pada komunizma u Poljskoj. Janek je raspet između ljubavi prema ocu, oficiru, s jedne strane, i ljubavi prema devojci demokratskih ubeđenja, s druge, a napetosti doprinosi i njegov angažman u pank bendu. Borcuch nam dramatične događaje iz poljske istorije prikazuje kroz oči srednjoškolca kojeg politika u stvari ne zanima, već muzika i devojke, tako da deluje poput nevoljnog svedoka društveno-političkih turbulencija. Slično se može reći i za film kojem nedostaje pravi konflikt (odnosno ugao posmatranja istog), a može mu se zameriti i previše optimističan kraj, ali njegova nepretencioznost i neposrednost ipak izmamljuju blagonaklonost gledaoca.

U irsko-češkom filmu Lisice, autorka Mira Fornayová prikazuje život Slovakinja u Irskoj na vrlo pesimističan način, sa surovošću tragača za problemima, imunog na sve izgovore svojih junaka. Ona vispreno poentira uviđajući nekoliko problema imigracije - nedostatak integracije, raskorak između svetlih očekivanja i mračnije realnosti. Međutim, u prikazu, u skorijim evropskim filmovima, već  obrađene i poentirane transakcije Istok – Zapad, gde žene udajom u Zapadnoj Evropi žele da reše sve svoje probleme, a Zapadnjaci to koriste da bi došli do seksa, Fornayová, pod izgovorom beskompromisnosti, zapravo kreira likove sa kojima je gotovo nemoguće identifikovati se.

Očigledno inspirisan Kafkom po tematici a Lynchem, Bergmanom i Tarkovskim po stilu, introvertni Estonac Veiko Õunpuu u favoritu palićkih Paralela i sudara, Iskušenju Svetog Tonija, predstavlja svoje kontemplacije o moralu i sumornu viziju savremenog društva. Služeći se kombinacijom apsurdnih preokreta, hermetične simbolike i realističkih scena, reditelj uspeva da dotakne i  svakodnevne individualne probleme (Tony preživljava egzistencijalnu krizu nakon smrti svog oca, žena ga vara, a na poslu ga pritiskaju da radi stvari kojih se grozi), i šireg socijalnog konteksta (kontrasti između srednje i radničke klase, trgovina ljudima, dekadencija dobrostojećih). Vizuelno uvrnut i tendenciozno nelagodan, Iskušenje svetog Tonija je film o kom se sa većim uživanjem razgovara, nego što ga je uživanje gledati.

Kao i svake godine, u okviru festivalskih selekcija, pre svega u programu Mladi duh Evrope, prikazan je određeni broj dela čiji je glavni izazov da prkose konvencijama filmskog jezika i o kojima se u toku Festivala najviše priča.

Ja već jesam sve što želim da imam Daneta Komljena, fokusira se na probleme mladog čoveka bez cilja u životu. Neki ga nazivaju beskompromisnim zbog autentične scenografije i minimalističkog stila, međutim, činjenica je da amaterska gluma i banalna priča nisu prednost, a i nagrađena režija se na momente graniči sa diletantskom. Nadajmo se da će budući filmovi ovog reditelja, kome je već pripisan epitet novog Stefana Arsenijevića, pokazati veći nivo profesionalnosti.

Prikrivanje Henrika Hellströma i Fredrika Wenzela, priča o nesnađenima u naizgled savršenom švedskom predgrađu, vrlo labave strukture i  bez jasne poente, film je za one koji vole poeziju pretočenu u kinematografiju.

Animirano francusko ostvarenje Logorama François Alaux, Hervéa de Crécya i Ludovica Houplaina vodi gledaoca kroz svet logoa i simbola preko 7.500 savremenih i istorijskih kompanija. Altmanovski mozaik likova povezuje dramatičan tarantinovski zaplet u nameri rediteljskog tima da istakne mesto koje logoi zauzimaju u našim životima, kritikujući konzumerizam i globalizaciju. Povrh toga, na veoma zabavan način.

Moglo bi se reći da smo na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić, umesto predubeđenja koje se izdaje za festivalsku koncepciju, imali mogućnost da, preko različitih uzoraka – od repertoarskih filmova do izrazito „nesvrstanih“ autorskih eksperimenata, steknemo dobar uvid u evropski film ovog trenutka.