Preporođeni 4. jula

Mesto: Bašta SKC-a, Beograd
Vreme: Petak, 4. jul 2008.
Organizacija: SKC Beograd

Šest sati muzike u cugu sinoć u bašti SKC-a delovalo je kao priličan izazov u trenutku kad 20-te polako cure, a većinu bendova koji nastupaju sam poslednji put pažljivije slušao pre 10-ak godina, neke nikad, dok za prvonastupajuće nisam ni čuo.

Nebo premreženo oblacima, smračilo se već oko 18h, ali smo se na kišu načekali, pa kad je konačno pala samo je ulepšala ovo iznenađujuće uspelo koncertno popodne/veče.

Prvi su nastupili Mušterije. Premda je sve zvučalo krajnje simpatično, čini se da bi morali bi da porade na tekstovima koji u svojoj pretencioznosti i klinačkoj naivnosti sugerišu previše preslušavanja EKV-a. Sâma muzika zvuči nekako poznato, ali ne bih mogao da konkretno uprem prst i konstatujem gde sam tako nešto već čuo. Sve to i nije velika zamerka, godine i entuzijazam su očito na njihovoj strani.

Nakon Mušterija usledio je Irish Stew. Što se irskih narodnjaka tiče, mada mi je uvek milije da ih čujem od ovih mutiranih primeraka domaće proizvodnje made in 90’s, mislim da sam interes za ovako nešto ipak definitivno izgubio sa sve Ortodox Celtsima još pre mnogo godina.

Ali, nesumnjivo je da ova muzika ima svoju publiku i da se juče moglo videti dosta mlađarije kako đuska uz irske poskočice. Dakle, već druga sasvim podnošljiva svirka, a još uvek je bio dan.

Six Pack nikad pre nisam slušao, i premda nisam naročiti fan takvog zvuka, bila je to sasvim dobrodošla promena posle „Iraca“. U principu, to smenjivanje prilično raznolikih bendova se na kraju pokazalo kao dobitna kombinacija, ali vratiću se tome malo kasnije. Six Pack su prvi bend koji je to veče uspeo da zaista pokrene publiku koja je upravo tada počela da se okuplja u većem broju.

Svirka je bila praćena povicima fanova i naručivanjem pesama. Ne pitajte me za njihove nazive, ali velika većina već na prvo slušanje ulazi u uši. Simpatična verzija Food around the corner mi se nekako izdvojila, jer ko bi rekao da se pesma iz crtaća može otpevati i odsvirati za šutku!

Eventualno poređenje sa Čovekom Bez Sluha nameće se, kako zbog pevača Mikija tako i zbog podatka da oni nastupaju drugog dana festivala, pa u tom smislu bih pomenuo kako mi je koncert Č. B. S.-a iz prošle godine nekako više legao, ali shvatite ovo krajnje subjektivno. Ipak je to bio jedan znatno duži i intimniji koncert, a i na ovom jučerašnjem me niko nije ispekao cigaretom.

Nakon toga već je počelo da se smrkava, pa se više i nije moglo razaznati da li će kiša konačno pasti. Na binu su izašli Kanda, Kodža i Nebojša i ja sam ostao iskreno zatečen. Fakat prvi: osim tu i tamo poneke pesme, nisam ih zaista slušao još od drugog albuma. Fakat drugi: dobar deo publike, bar u prvim redovima, delovao je debelo skeptično i rezervisano. Fakat treći: sklonost Olivera Nektarijevića da ne uspe baš uvek da isprati sopstveni nastup je i u ovom slučaju delovala kao realni scenario.

Međutim, koncert je počeo, roknula je kiša u međuvremenu i lepo nas sve malko rashladila, a sve sumnje su se brzo razvejale dok sam ja ostao zatečen time što KKN zvuče prilično dobro uživo i što su uspeli da pridobiju i najokorelije metalce da u prvim redovima đuskaju uz Štastopojo, Mediteran, Danas nebo silazi u grad... A mogli smo čuti i obećavajući nagoveštaj novog albuma. Kvalitetna psihodelija, koja je smo neznatno začinjena, tek koliko da se potcrta sveopšti ugođaj. Voda koja curi od znoja usled đuskanja meša se sa onom od kiše, ali to zapravo nije bilo ništa spram sledeće svirke.

Ako su KKN, bar za mene, bili najprijatnije iznenađenje, onda su Atheist Rap priredili, sasvim objektivno, najbolju svirku večeri. Six Pack su pokrenuli masu, KKN je razigrali, a Atheisti zapalili! Energičan nastup, uz sjajan kontakt sa publikom koja je horski pevala mogao je potrajati još duže da nije bilo striktne satnice. Većina starih dobrih hitova je odsvirana i ispraćena uz gotovo permanentnu šutku, što ima specifičnih draži kad ste u prvom redu a drugi red se uglavnom sastoji od devojaka...

Elem, ređale su se Car Core, Godina kulture, Wartburg limuzina, Fatamorgana... Publika se ludo provodila, a primetan je bio i priličan broj nešto mlađih fanova koji u stih znaju i kako novije tako i one najstarije pesme.

Na kraju je nastupio Del Arno Band. Da se vratim priči iz jednog od prethodnih pasusa, sâm raspored bendova je bio pun pogodak u smislu tempiranja raspoloženja i snage da se izdrži ovih šest sati. DAB su savršeno legli za lagano spuštanje. To ne znači da i oni nisu imali žestoku podršku svojih fanova, naprotiv, već da je većini publike fizički iscrpljene prethodnom svirkom ovo dobro došlo da zatvore oči i na par trenutaka se lagano zanjišu uz rege ritmove dok sat odbrojava ponoć.

Završio se koncert i tek je dvanaest sati (hm, i ovo sad vraća u sećanja 90-te, ali da se ipak suzdržim), pa su razmišljanja o svirci, tokom kojih su i nastale i mentalne beleške za ovaj tekst, nastavljene na najboljem mestu u gradu sve do ranih jutarnjih časova. Ali, to je već priča za sebe... 

Povezani članci:
Vertikalno slušano - II dan ARF-a
Celo selo voli belo (odelo) - III dan