Izlazak iz porodičnog gnezda

Uloge: Mary-Louise Parker, Elizabeth Perkins, Hunter Parish, Tonye Patano, Romany Malco, Justin Kirk, Kevin Nealon
Zemlja: SAD, 2005 -
Trajanje epizode: 30 min.
Žanr: drama/komedija

Teško je pronaći tačku u sporom ali temeljnom procesu transformacije američke igrane serije u pretencioznu umetničku formu. Ukoliko bi se morala odrediti, to bi svakako bila pojava serije Six Feet Under Alana Balla, scenariste filma Američka lepota.

Umesto, recimo, prodavnicu sportske opreme s potencijalom grananja u lanac jednoobraznih radnji, fina buržoaska porodica vodi pogrebni zavod, dok se njeni članovi bore s postojanjem u svetu u kome odavno nema čak ni očiglednog neprijatelja kome bi bilo smisleno suprotstaviti se. Naravno, na kraju svake epizode čini nam se da je upravo klijent pogrebnog zavoda taj koji je najbolje prošao, taj koji konačno prestaje da bude osuđen da iznova i iznova pokušava da bude ljudsko biće.

Na mestu na kome je u seriji Six Feet Under postojala potraga za smislom, u seriji Weeds stoji jednostavna i neumitna egzistencija. Stav autora ponajbolje oslikava odgovor glavne junakinje na pitanje njenog sina da li bi mogao da ide u školu dopisnim putem: „Dušo, kada bih se ja pitala, niko od nas ne bi izlazio iz kuće, ali to je nezdravo, tako da... ne može“.

Sama fabula serije je, zapravo, neverovatna (ne i nemoguća). Muž glavne junakinje iznenada umire te na njoj ostaje da izdržava porodicu. No, ona taj problem ne rešava tako što će raditi dva posla 18 sati dnevno, ili što će se boriti i izboriti sa zlim osiguravajućim društvom, već tako što će iskoristiti vezu zgubidanskog mlađeg brata pokojnog muža i započeti skromni posao rasturanja trave po svom srednjoklasnom komšiluku.

Takva postavka fabule uklapa se s trendom koji su ustanovile serije kao što su Doktor Haus, Scrubs ili Prison Break. Naime, likovi, kao odraz realnih ljudskih bića, kao da polako ostaju prepušteni čarima rijaliti programa, dok igrani program naseljavaju entiteti koji zapravo predstavljaju otelotvorenja određenih životnih stavova ili filozofskih gledišta autora.

Upravo na tom mestu ogleda se umeće scenariste koji uspeva ili ne da nas emotivno poveže s tako neskriveno artificijelnom kreacijom. Serije kao što je Ulica lipa u civilizacijski razvijenijim društvima zapravo se više ne snimaju, jer bi, kao takve, bile tužno i nenamerno anahrone.

Pošto ju je izdala besmislena slučajnost, ona ostaje bez ikakve odgovornosti prema kolektivnom moralu. Nancy Botwin može se čitati i kao klinički psihopatska ličnost, jer u njenoj podsvesti ne postoji nikakvo razumevanje potencijalne pogrešnosti svojih dela.

No, kao i svaki dobar serijski ubica, ona zna da bi je društvo svakako smatralo odgovornom, te poput iskusnog kriminalca krije svoja (ne)dela, dok decu, nalik seriji Porodica Soprano, čuva od surove istine o poreklu novca od kojeg žive.

Serija se grana u više pravaca: trilerskom, melodramskom, komičnom, parodijskom, apsurdnom, u pravcu analize i/ili kritike društva (dramaturški agresivna upotreba rasturanja i pušenja trave može se smatrati i praznom crtom na koju se može upisati bilo koja osobenost kakve je pametnije sakriti od malograđanskog komšiluka).

Ipak, moguća greška u konceptu serije je određeni znak jednakosti postavljen između posttraumatskog sveta glavne junakinje i svetova ljudi koji je okružuju. Naime, ona ne postupa nekonvencionalno unutar sasvim uravnoteženog sveta, već bi se ponekad reklo da je ona, na prvi pogled na mnogo načina autistična, zapravo jedina osoba koja donekle kontroliše svoje unutrašnju i spoljašnju životnu situaciju.

Možda je ta mitska normalnost samo nametnuta iluzija, te nepoznati izvor sumnjivih moralnih normi prema kome se junaci upravljaju, zapravo, ne postoji. A onda se setim te proklete Ulice lipa...