Nedeljom uveče na prvom programu javnog servisa daje se serija koja, pored toga što demantuje sve postulate tipičnih serija, gle čuda, nije došla iz Engleske. Sa Ostrva na američku televiziju, doduše, došao je glumac Hugh Laurie po čijem liku je serija naslovljena
Scenario: David Shore, Lawrence Kaplow, Thomas L. Moran, John Mankiewicz (čiji je pradeda-stric bio veliki Joseph Mankiewicz) i drugi
Uloge: Hugh Laurie, Lisa Edelstein, Omar Epps, Robert Sean Leonard
Žanr: krimi-drama
Trajanje: 60 min. (sa reklamama)
Proizvodnja: SAD, 2004 - ?
Web:
http://www.housemd-guide.com
Dobra serija retka je pojava. Generalno posmatrano, serije su forme u kojima je najčešće žrtvovan kvalitet zbog kvantiteta/kontinuiteta. Čim je nešto beskončano, teško da može da bude savršeno. Otud se serije prilagođavaju našoj beskonačnoj svakodnevnici, bez rizika da je prekinu. One su stoga repetitivne, monotone i kreativno ograničene, ne pružajući svakodnevnom svetu uzvišenje ni uzbuđenje, već utehu u saznanju da život pojedinca, ako je već besmislen - nije usamljen. U seriji Doktor Haus, međutim, imamo onu retku situaciju: kada televizija pruža nešto više od života, kada pruža strukturu filma.
Reč je o ekscentričnom forenzičaru njujorške bolnice, koji, za razliku od većine savremenih sapunskih profesionalaca, nije humanista. Naprotiv, on mrzi ljude, ne veruje pacijentima, ne voli svoj posao, nipodaštava kolege i hoće da pobegne sa posla što pre. Skoro kao prosečni radnik bilo koje firme u Srbiji.
Ali u jednom doktor House razlikuje se i od prosečnog Srbina, kao uostalom i od Amerikanca: House je, naime, genije. On je genijalni dijagnostičar koji zaključke donosi visoko-deduktivnim metodama, koristeći medicinsko i životno iskustvo u istraživačkoj kombinaciji sa socijalnom analizom pacijenta. Drugim rečima, on je detektiv. Ali za razliku od Herculea Poirota, Sherlocka Holmesa, Mikea Hammera, on se ne bori protiv kriminalističkih, već društvenih zločina, ne protiv posledice, nego protiv metoda kojim život oko nas vrši tiha, legitimna ubistva. Njegova poruka je da način na koji smo vaspitani, način kako komuniciramo, jedemo, pijemo dišemo i mislimo, jeste jedno veliko nevidljivo ubistvo.
Jer, ono što je sličnost Housea i velikih detektiva jeste verovanje u teoriju zavere. To nije uvek politička zavera, to je predosećanje da u svakom zločinu učestvuje nevidljiva, ali povezana mreža elemenata koja čeka da bude izvađena iz muljave vode. To je teorija po kojoj zločin pripada mediokritetima, a rešavanje zločina natprosečnima. Bodriar je pisao o savršenom, filozofskom zločinu. U Hausovoj teoriji ne postoji savršeni zločin, ne postoji čak ni ideja o njemu. Postoje samo nesavršeni dogovori ubica i ćutanje saučesnika. (Među saučesnike, osim onih koji su pomagali izvršenju zločina ili su znali za zločin, a nisu učinili ništa da ga spreče, spadaju i oni koji su mogli da znaju, a nisu se potrudili.)
House sve ovo zna, govori naglas i, naravno, potpuno je usamljen. Takođe, on je i nezamenjiv. Te ga osobine čine savršenim herojem, onakvim kakve je u istoriji filma kreirao Howard Hawks. To su heroji koji nikada ne bi priznali da čine dobra dela i koji nikada ne traže pomoć - oni o kojima svet ima loše mišljenje ne znajući da ih upravo dela takvih ljudi spasavaju. Takav čovek je za američki, a i svaki drugi potrošački mentalitet, socijalna smetnja.
Što se domaćeg, balkanskog mentaliteta tiče, primer doktora Housea govori da razlog naše izolovanosti ne stoji u karakternim nepodesnostima, već u tome što među nama malo genija i heroja. Ako takvi uopšte postoje, utopljeni su u korumpirano-koruptivni legitmni imidž nekvaliteta. Za Ameriku, House je problem; za nas on je deo zajednice. To ga čini izjednačenim sa okolinom, a suština heroja nije u izjednačenosti, već u izuzetnosti: ako se heroj izjednači sa društvom, posebnost njegovog dela prestaje da postoji. Kad se savršenost izjednači sa svakodnevnicom, ostaje samo gola svakodnevica tj. (ne)savršeni zločin.
Komentari