Money shmoney, Happy shmappy

Robert Wyatt ima 63 godine, a muzički je aktivan preko 40. Rođen je u Bristolu, a danas živi u mestašcu Lut, u oblasti Linkolnšajr. Mnogi smatraju da bi Pink Floyd zvučao skroz drugačije da nije bilo The Soft Machine, pionira prog-roka i benda u kom je 20-godišnji Wyatt na bubnjevima načinio prve muzičke korake. Nakon jedne pijane žurke 1973, Wyatt pada sa trećeg sprata i doživotno ostaje vezan za invalidska kolica. Paradoksalno, baš tada kreće njegov kreativni uspon, jer upoznaje slikarku Alfredu Benge Alfie. Ona do danas ostaje njegova životna saputnica, ali i kreativni partner, s obzirom na to da je napisala tekstove mnogih Wyattovih pesama i slikala omote svih njegovih albuma u poslednjih 35 godina. Wyattov prvi album nakon nesreće bio je Rock Bottom (’74), koji miri žanrove, publiku i kritiku, ploča koju je John Peel uvrstio među svojih deset omiljenih.

Intervju pred vama je vođen telefonom pre nekoliko nedelja. Ako znamo da je Wyatt kralj ironije, ne čudi da je razgovor počeo pitanjem zašto bi neko iz zemlje kojoj Velika Britanija nije donela ništa dobro poslednjih godina uopšte želeo da razgovara s njim. Posle obostranog smeha se uozbiljio i izrazio radost što prvi put u karijeri daje intervju za neki srpski medij.

POPBOKS: Prošlo je 35 godina kako ste napustili The Soft Machine. Kako vam to danas izgleda?

WYATT: The Soft Machine mi je bio zamena za školu i fakultet. Nisam imao akademsko obrazovanje i bend me je pripremio za život odraslog čoveka. Napustio sam školu kad sam imao 16 godina, bukvalno bez ičega – bez novca, bez kvalifikacija. Svo to vreme sam slušao džez ploče, nimalo se ne zanimajući za školu. Kada su drugi ljudi upisivali fakultete, ja sam bio u bendu i svirao bubnjeve gotovo deset godina. Grupa mi je pomogla da odrastem, da naučim puno stvari, na čemu sam joj jako zahvalan.

Nakon The Soft Machine formirali ste Matching Mole...

Da, to je bio sjajan period. Matching Mole sam osnovao vođen filozofijom: „Šta god da uradim, ispadne pogrešno, a naročito ako se trudim da uradim kako treba, tako da me baš briga, osnovaću novi bend pa nek bude kako bude“ (smeh). Matching Mole je bio vrlo srećan bend koji je pravio bezbrižnu muziku.

Prvi solo album ste izdali 1971, samo dve godine nakon toga doživeli ste nesreću, da biste 1974. izdali Rock Bottom, koji je kod kritike vaša najcenjenija ploča. Kako ste se osećali kad je objavljena?

Sjajno! Možda će te iznenaditi, ali čak i dok sam boravio u bolnici, nisam se osećao tako loše, a jedini razlog je – moja supruga Alfie. Kada sam upoznao Alfie, bio sam najsrećniji čovek na svetu, bukvalno. Znaš, to je ono osećanje kad pronađeš srodnu dušu, nekoga s kim se u potpunosti razumeš. Istina, postojali su ljudi s kojima sam svirao i s kojima sam se skroz razumeo, ali ovo je bilo nešto drugo. Zahvaljujući njoj, sve je imalo mnogo više smisla... Kada sam bio s njom, tačno sam znao šta i kako treba da radim. I danas smo zajedno, i danas Alfie ima isti efekat na mene.

U vreme kada ste svirali sa The Soft Machine nedaleko od vas je živeo Nick Drake. Znam da nemate mnogo dodirnih tačaka, ali da li ste tada znali za njega?

Ne. Celu 1968. sam proveo u Americi, i tada me je uglavnom zanimao džez, tako da sam bio malo upoznat s radom bilo kog kantautora. U stvari, tada skoro uopšte nisam obraćao pažnju na pevanje; smatrao sam da su pevači tu samo da popune prostor između instrumentalnih delova u pesmi (smeh). Retki su pevači koje sam tada voleo, možda samo Otis Redding, Nina Simone, Ray Charles... Ali sada na to gledam potpuno drugačije: pesme posmatram kompletno i način na koji neko peva mi je podjednako bitan kao i način na koji neko svira.

U jednom intervjuu sam pročitao da vas je stariji brat „navukao“ na džez sredinom pedesetih, kada ste prvi put čuli Stana Kentona.

Da, obožavam Kentona, mada me je još pre toga otac zarazio muzikom njegove mladosti: pločama Duke Ellingtona, i džezom iz 20-ih i 30-ih. Verovatno zbog toga nikada nisam bio tinejdžer buntovnik, i zato sam vrlo zahvalan svojim roditeljima (smeh). Nakon toga, stariji brat me je upoznao s posleratnim džezom, i to me je načisto oduvalo. Mislim da sam upravo zato napustio školu, jer ništa nije moglo da se poredi sa slušanjem ploča Charlesa Mingusa i Stana Kentona.

Pretpostavljam da ste tada zavoleli i fri-džez...

Oh da, apsolutno. Upravo su prve svirke The Soft Machine bile inspirisane fri-džezom... U to vreme na nas su jako uticali muzičari koji su svirali sa Ornette Colemanom: Paul Bley, Charlie Haden, Don Cherry, Dewey Redman, David Iserson, i sam Coleman, naravno.

Volite li Pharoah Sandersa?

Obožavam! Prvi put sam čuo za njega kad je postao član Coltraneovog pratećeg benda, i odmah mi je njegov saksofon ušao u uvo – oštar i divlji zvuk koji je, s druge strane, posedovao izvesnu dozu nežnosti i prefinjenosti.

Zanimljivo kako je Sanders prilično vitalan i danas, u 68. godini.

Istina, on i dalje pravi odličnu muziku. Mnogi muzičari su bolji u zrelom dobu. Mišljenje da su bendovi vitalni samo kad su mladi plasirale su velike korporacije kako bi prodale prosečne ploče. Naravno, nemoguće je generalizovati stvari, ali ako slikari, pisci i političari postaju s godinama bolji, ne vidim zašto to ne bi bio slučaj i s nama, muzičarima.

Vratimo se vama. Izdali ste na desetine albuma, i kada bismo pomenuli svaki, ovaj intervju bi trajao beskonačno, a kako nemamo toliko vremena, fokusirajmo se na novije. Poslednja dva albuma su Cuckooland iz 2003. i prošlogodišnji Comicopera. Koje su sličnosti u pristupu kada ste ih snimali?

Ta dva albuma, kao i ploču Shleep iz ’97, povezuju muzičari koji su svirali sa mnom, ljudi različitih životnih dobi, iz različitih muzičkih miljea. Na svakoj od te tri ploče sve više razvijamo naš odnos, i kako vreme prolazi, sve se bolje dopunjavamo. Pošto su ljudi koji sviraju sa mnom vrlo zauzeti, gotovo je nemoguće da se okupimo istovremeno, ali čak i kada je upola manje ljudi u studiju od broja koji završi na albumu, baš zbog te naše povezanosti imam utisak da smo svi prisutni, da smo kao neki imaginarni bend (smeh).

Pomenuli ste album Shleep. Odakle baš taj naslov, šta Shleep u stvari znači?

To potiče od jezika koji su govorili Jevreji u Evropi, naročito u Engleskoj i Nemačkoj pre Drugog svetskog rata. Od tada se zadržalo nekoliko sarkastičnih izraza – ako vas, npr., neko pita: „Imate li novca?“, a vi kažete: „Money shmoney“, to znači da ste švorc, ili ako na pitanje: „Jeste li srećni?“ odgovorite: „Happy shmappy“, znači da niste. Kada sam snimao taj album, imao sam problema s nesanicom, i otuda i naziv Shleep.

Pesma Just as You Are sa albuma Comicopera govori o čoveku koji je svestan da su promene u njegovom životu neophodne, i iako oseća da je slab da ih sprovede u delo, siguran je da će se one kad-tad desiti. Koliko je ta pesma autobiografska?

Na poslednjim albumima Alfie je napisala gotovo polovinu pesama koje sam otpevao. Mada, ne može se reći da funkcionišemo baš kao John i Yoko (smeh). Ona je napisala i Just as You Are, i tačno je da je tekst pomalo biografski, i da je imala mene na umu dok ga je pisala. U stvari, ona se sve vreme meni obraća, pa sam zato rešio da tu pesmu snimim u žensko-muškom duetu; pozvao sam brazilsku pevačicu Monicu Vasconcelos, koja ima predivan glas. Monica je gostovala na mom albumu, a ja sam uzvratio gostovanjem na njenoj novoj ploči.

Sarađivali ste s mnogo muzičara, a čovek s kojim ste svirali gotovo na svakom albumu je Brian Eno. Mislim da ste vas dvojica kao Jagger i Richards, i znajući koliko godina ste radili zajedno, pitam se da li se neki put razumete telepatski, uopšte ne razgovarajući?

Uh, ne da razgovaramo, nego umemo da provedemo sate – kao Fidel Castro (smeh) – pričajući o muzici, i da nam uopšte ne bude dosadno. U početku nismo imali mnogo zajedničkih tačaka u muzičkom smislu, jer je Brian minimalista, dok ja volim da sve zvuči raskošno i bogato instrumentima. Vremenom smo naučili da iz toga izvlačimo pozitivne stvari i da se dopunjujemo. Neki put umem da preteram, i onda on odstrani suvišno.

Kako ste došli u kontakt s Paulom Wellerom?

Sasvim slučajno. Snimao sam Shleep u studiju Phila Manzanere, i ispostavilo se da u sobi pored snima Weller. Jednom je došao da sluša kako sviramo; jako mu se dopalo. Rekao mi je da je dugogodišnji ljubitelj moje muzike, i da bi mu bila čast da odsvira gitaru u nekoliko pesama. Prvo je odslušao kako zvuči kostur pesme, probali smo, i ja sam se oduševio. Ono što je svirao se savršeno tematski uklapalo i bilo je jasno da se nadovezao na ono što je čuo, ne želeći da se nameće.

Pre nekoliko godina ste sarađivali s Bjork. Recite nam nešto više o tom iskustvu.

Heh, to je bilo totalno iznenađenje za mene, potpuno neverovatno (smeh). Jednog dana me je pozvala telefonom i rekla mi da snima album na kom će pevanje biti u prvom planu, sramežljivo me upitavši da li bih hteo da učestvujem u tome. I ja sam sramežljivo rekao da (smeh). Već sledeće nedelje je došla s producentom, ostali su kod mene nekoliko dana, i zamolila me je da otpevam nekoliko pesama, što sam sa zadovoljstvom uradio. Ne znam zašto, osećao sam se kao da me je posetio lik iz neke bajke, neka princeza sa severa. Bjork je tako divno biće, duhovita, inteligentna, nepretenciozna... Alfie i ja smo uživali u njenoj poseti.

Album Comicopera je izdat za Domino. Otkud vi u toj kući?

Iskreno, nemam pojma (smeh). Izdavao sam za Rough Trade, onda su me oni prebacili na Ryko, a onda su Ryko preuzeli neki ljudi koje nisam poznavao i atmosfera tamo mi se nije baš dopadala, pa smo pronašli Domino, kuću koja okuplja muzičare čiji stilovi se prilično razlikuju. Na sreću, u katalogu Domina postoje dva-tri vrlo isplativa benda, tako da smo mi ostali lišeni pritiska, a samim tim Domino je u mogućnosti da kombinuje entuzijazam i biznis.

Volite li neki bend koji izdaje za Domino?

Da, jako mi se dopada Animal Collective...Volim i Arctic Monkeys, u njima definitivno ima nekog šarma. Franz Ferdinand mi je takođe ok. Nedavno sam saznao da tokom njihovih turneja pevač piše dnevnik u kome opisuje hranu zemlje ili grada u kome sviraju. Koliko je to samo pametniji način da provodiš vreme na turneji od raznoraznog bahanalisanja i drogiranja kojima su mnogi bendovi skloni.

Nedavno ste izjavili kako se već dugo osećate kao uljez u anglo-američkom svetu. Na albumu Comicopera poslednji stih koji ste otpevali na engleskom glasi: „You’ve planted everlasting hatred in my heart“, i obraća se liderima vaše zemlje. Mislite li da je ova globalna alavost prema novcu samo jedna od faza istorije sveta ili se nalazimo na putu bez povratka?

Ne, ovo nikako nije put bez povratka; svaka imperija ima svoj početak i kraj. Da nije potpala pod uticaj Amerike, Velika Britanija bi mogla biti divna zemlja. Iako smo danas mali i pokorni pomagač Amerike, mislim da se na duže staze to i te kako može promeniti. Znam puno sjajnih ljudi iz Amerike, i siguran sam da će stvari biti bolje kad se političke garniture promene. Već sada u Velikoj Britaniji imamo premijera koji nije ni upola lud koliko je bio prošli, i mislim da je to dobra stvar. Dopada mi se gradonačelnik Londona, pravi demokrata, vrlo odmeren, otvoren za mnoga pitanja. Puno je stvari koje volim ovde. Međutim, mnogo loših stvari se u naše ime radilo poslednjih godina i taj stih koji si pomenuo je jedan od načina da se distanciram od toga. Jer, to definitivno nije teret koji bi trebalo da nosim. Verujem da će se stvari vratiti u normalu – i Grčka i Rim su doživeli kraj. Pogledaj Rim danas – vrlo prijatno mesto (smeh). Grčka takođe. Ni jedna ni druga zemlja nemaju nikakvu želju da vladaju svetom, i iskreno se nadam da ćemo i mi uskoro doći do te tačke.

Znam da ste veliki ljubitelj stend-ap komičara, i da vam je jedan od omiljenih Eddie Izzard. Volite li Billa Hicksa?

O, naravno, obožavam i Hicksa i njegovog prethodnika Lennyja Brucea. Komičari poput njih se na sjajan način bore protiv sistema, i toliko ga brutalno ismevaju da ih ponekad doživljavam kao ratnike, kao ljude kojima se svakog časa nešto može desiti. Mnogi komičari koje volim su jako hrabri, i ako postoji nešto što može da me pokrene više od dobre muzike ili neke druge vrste umetnosti, to su oni.

Kako izgleda vaš običan dan?

Hmm... prilično obično. Najčešće pre podne slušam ploče, onda počnem nešto da sviram uz njih, i ne prestajem čak i kad se ploče zaustave. Većinu dana provodim sa Alfie: idemo u prodavnicu zajedno, sedimo na verandi i pijemo čaj, nekad se vidimo s komšijama... Popodne Alfie često kuva... Nažalost, ja to ne radim jer sam očajan kuvar; ja sam jedina osoba koja može i sme da pojede ono što skuvam (smeh). Alfina majka živi s nama, i s njom provodimo dosta vremena... Uveče volim da pročitam neku knjigu. Imam utisak da smo mirna i obična porodica koja se ni po čemu ne razlikuje od drugih.

Kada ste već pomenuli ploče, šta slušate ovih dana?

Uglavnom ploče prijatelja muzičara, poput Gilada Atzmona ili pomenute Monice. Slušam puno baš starog džeza, na pločama od 78 obrtaja. Uh, obožavam te ploče! Moja kolekcija ploča nije se mnogo promenila od vremena kad sam bio 18-godišnjak. Baš sam pre neki dan preslušavao ploče koje sam voleo 70-ih, a na nekima od njih je tradicionalna jugoslovenska muzika, bugarska... Oduvek me je privlačila muzika s krajnjeg istoka Evrope, tamo gde se mešaju evropski i azijski uticaji. Ili muzika koja se svira na zapadu Španije, gde se mešaju tradicionalni španski i arapski zvuci... Sviđa mi se bend Rachel Unthank and the Winterset sa severa Engleske. Osnovu grupe čine sestre Rachel i Becky Unthank, i one divno kombinuju moderne muzičke uticaje i muziku iz 17 i 18. veka: sveže, savremeno i arhaično. Prošle godine su izdali sjajan album The Bairns, što je škotski dijalekt za The Babies.

Kao neko ko 2008. i dalje uživa u pločama na 78 obrtaja, kako doživljavate ovo vreme tehničkih novotarija, kada bukvalno možete pritiskom na dva dugmeta imati album koji god poželite?

Srećan sam što ljudi i dalje kupuju moju muziku, jer kada bi sve što radim svima bilo dostupno za džabe, teško da bih mogao da živim normalno. Imam preko 60 godina i doživeo sam puno tehničkih novotarija, ali sigurno je da će uvek postojati ljudi koji žele da sviraju i ljudi koji žele da slušaju. I mislim da je to najvažnije. U prirodi čovečanstva je da napreduje, a pošto je muzika univerzalan način komunikacije, sve ove novine joj upravo pomažu. Mada, siguran sam da se ljudi na isti način raduju novim stvarima bez obzira na to u kom vremenu žive, i bez obzira na to da li je reč o točku ili internetu.

Svirali ste celu turneju s Hendrixom. Kako ste ga doživeli?

Jimi je bio predivno biće. Iako je bio velika zvezda, bio je prilično povučen i stidljiv. Prema nama se uvek odnosio s velikim poštovanjem. Znao je koliko nam je teško da budemo predgrupa tako velikom bendu, da sviramo pred hiljadama ljudi. Uvek se trudio da nas ohrabri; često je s nama dugo razgovarao pre koncerta. Sama činjenica da je za predgrupu uzeo nas, koji smo bili toliko drugačiji od Experiencea, a ne neki hardrok bend, govori dosta o njemu – mislim da je to bio vrlo hrabar potez. Uvek je želeo da proba nešto novo kad je muzika u pitanju, uvek je bio otvoren za eksperimente, i to je još jedna od stvari koju sam jako cenio kod njega.