Prošlo je tačno pet godina od prvog hajpa ovog njujorškog četverca u svetu (nezavisnije i avanturističkije) muzičke industrije - onog koji je došao pločom Here Comes The Indian, nesvakidašnjim spojem potenciometra i pokliča. Njihov osmi album ostavlja jednako prodoran utisak
Od tada su
Animal Collective objavili više albuma, EP-jeva i drugih off/solo izdanja nego što je prošlo godina, a putevi nezavisne slave širili su se raskrsnicama – od ličnih
Šapastih Pesama, preko gostoprimstva kod uticajne
Debele Mačke, pa sve do aktuelne indie prvoligašice - samouverene
Domine.
Svima koji su ovaj album čuli mesec-dva-tri pre zvaničnog datuma izlaska može da zvuči bajato (mada logično) vest da je ovogodišnji džem skuvan tako da šefovi Domino Recordsa ne ostanu gladni. S obzirom da se verovatno sprema i dodatna zaliha za špajz, dobro je ostaviti utisak da sledeća tegla može biti bar ovoliko ukusna.
(Vidi ovonedeljni intervju sa Noahom Lenoxom /aka Panda Bear/
na Pitchforku)
Pa ipak, AC su (danas) više nego zreo bend i ovakav autodiktat verovatno neće ostaviti ozbiljne posledice po njihov integritet, pa moguća kolateralna šteta određenog broja specifično razmaženih fanova može biti samo kratkotrajna. Uvek je lakše povratiti starog fana, nego zadobiti novog od nule, a ovaj album se već pokazao kao takav (postoji bar jedna osoba koju poznajem da joj je ovo bio prvi u celini uspešno preslušan album AC).
Prvi singl i uvodna Peacebone, svojom nepredvidivom dinamikom i skoro filmskom montažom ipak razoružava sve ove potencijalne primedbe koje se graniče sa ličnim ukusom. P(r)oletnost duha AC dobija na snazi ovom svežinom, ali već sledeća pesma Unsolved Mysteries statičnom gitarom i upozaravajućim savetom “...Stop Crying Like A Child...” priznaje postojanje melanholičnog odrastanja i završava se blago haotičnim odmotavanjem delova.
U For Reverend Green Avey Tare izbacuje iz sebe jedan od najiskrenijih krikova još od Kurtovog, da bi posle nastavio blagim falsetom kao da se ništa posebno nije desilo, kao da je taj krik samo jedan tinejdžerski bes koji je trajao tričavi sekund...
Ukoliko se ljubav prema nekoj pesmi meri u hrabrosti da se čovek hodajući gradom dere na sav glas, ne znajući tačne reči i ne hajući za prolaznike, ja sam prokleto zaljubljen, i Fireworks je u toj ljubavi verovatno najjači nadražaj.
Druga polovina albuma donosi opuštanje nakon pražnjenja energije iz prve, sa izuzetkom najkraćeg trzaja u vidu Winter Wonder Land. Koncentracija benda se rasipa više na ispade, nego što uspeva da održi kvalitet prvih pet pesama. Izdvajaju se najpsihodeličnija #1, u kojoj su glasovi dominantniji kao instrumenti nego kao prenosioci poruka, i najnežnija Derek, koju je otpevao Panda Bear.
Paradoksalno, ovo je i najbolji i najgori album AC – veo njihove magije jeste providniji, a ponuđena razgolićenost će više odgovarati njihovoj novijoj publici.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.