My Life In The Bush Of Ghosts

U neprekidnom talasu prosto i komplikovano proširenih originalnih izdanja samo zato što se to tehnološki može, verovatno se svako pita kako da prepozna koje zaslužuje pažnju - e pa, odgovor je jednostavan: ako ne primećujete „proširenost“, ako vam nije očigledna čak i ako prvi put slušate pomenuto delo, onda je u pitanju dobro proširenje, nalik na uspeli filmski „director's cut“. Kad su u pitanju oni retki uspeli i opravdani slučajevi obnavljanja originalnog oblika ploče neopravdano izostavljenim materijalom, onda vam u prosuđivanju koliko je ipak sve to stvarno vredno i umetnički uspelo, može pomoći samo redak primerak slušaoca koji je isti naslov preslušao pre mnoga ljeta, pri originalnom izdavanju. Kao što je u ovom slučaju potpisnikova malenkost.

Ovaj slučaj nam pruža izazovnu priliku da izmerimo vreme poluraspada kulturnih vrednosti – naime, My Life... je nekad smatran za mogući kamen temeljac drugačije estetike u popularnoj muzici, delo za koje se ispostavilo da je odalo kako će današnjica izgledati. Šta više, ako uronimo u ovaj svet medijskih ambijenata koji su se otrgli kontroli, priznaćemo da to slušno snoviđenje nije izgubilo mnogo od svog futurističkog šarma. Pre 25 godina nije se očekivalo da ploče zvuče ovako – sa vokalnim deonicama sastavljenim samo od nađenog materijala, od snimljenih traka iz nekih drugih izvora (radio stanice, dokumentarni filmski izvori, televizijske religiozne propovedi, mujezinov glas i slično)... Izgledalo je kao da slušamo muziku koja je naučila da sluša druge.

Zatvoreni u studio u koji im je legendarni trubač Jon Hassell doturao snimke iz spoljnog sveta, Brian Eno i David Byrne su te 1981. godine zapravo hteli da stvore muziku koja bi funkcionisala kao otvoren koncept, kao nešto što je spremno da komunicira sa okolinom, odnosno kao zvučnu sliku koja je nastala tako što su u nju uvučeni komadići stvarnosti. Ideja vodilja bila je da se spoljna stvarnost i umetnički stvoren zvuk međusobno komentarišu, bez ikakvog forsiranja, već samo zato što su stavljeni jedno pored drugog.

Ova ideja je bila relativno ingeniozna za oblast pop muzike i ona je poticala iz umetničke prakse iz koje se porodila cela ideja kasnije postmoderne – njeni zameci su, naravno, u situacionističkim analizama, ali i u konceptualnoj umetnosti. Eno je bio rani unosilac ovih ideja u sferu popularne kulture, i njegov deklerativan antiintelektualni i antiumetnički stav (koji je, u stvari, bio intelektualan i umetnički u drugoj dimenziji), korespondirao je savršeno sa budućom estetikom postmodernizma. Cut-up tehnika (popularisana u literaturi William Burroughsa) ovde je prvi put bila sistematski plasirana kao novi muzički jezik, i samim tim je cela stvar dobila na vizionarskoj težini - danas se tom tehnikom koristi svaki hip hop klinac kao da ju je on izmislio.

Bez obzira kako se nekom čini pominjanje godine 1981. danas, u to vreme smo imali ne samo puno TV kontakata sa celim svetim, već i čitavu televizovanu prošlost, MTV je već postojao, jeftina elektronika je bila prisutna svuda, mali IBM kompjuter je ulazio u upotrebu u državnim službama, i ceo taj podeljeni svet se činio na dohvat ruke. Televizija je tek otkrivala Afriku, mada samo sporadično: My Life In The Bush of Ghosts, po nazivu jedne Tutuoline zbirke poezije, predstavljao je smeo skok u svet mimo TV ekrana, u vreme kad je to bio jedini monitor kog smo znali i iz koga su se širila jednosmerno servirana saznanja koja nikom nisu koristila, čista propaganda. Vesti su tada, naime, i dalje bile samo vesti, a ne zabava miliona, mada zabave više nije bilo, ona je već prošla dok smo mi došli. Zato se i sanjalo.

Hladno svetlo televizora stoga se svuda oseća kako zrači iz ove ploče. Kao da su Eno i Byrne pokušali da audio sredstvima naprave svoje verziju televizijskog izveštavanja iz zemalja trećeg i četvrtog sveta, dajući nam moguću drugačiju priču o tome šta se zaista dešava u stvarnosti: America Is Waiting otvara album političkim iskazom koji važi i danas, a Regiment i The Carrier još uvek jednako snažno svedoče o jazu sa muslimanskim svetonazorom i istovremenoj fascinaciji istim. Pojavljuju se tada vrelo aktuelni TV propovednici, nepoznatog kredibiliteta ali snažne prezentacije u Help Me Somebody, te lirska poruka ove ploče data kroz prizivanje duhova u The Jezebel Spirit. Čudan je to svet o kome govore Eno i Byrne ovom prilikom, i u njemu ne živi niko, osim udaljenih glasova. Glasova koji hodaju po ogoljenim ritmovima ne-zapadnjačkog porekla, glasova koji se bune i čude, dok svedoče o tome da se nešto neverovatno negde događa, o čemu niko nije izvestio osim ove stanice koja emituje iz audio žbunja, probijajući se kroz šum informativnih programa.

Ritmička istraživanja, kojima se Byrne bavio i na drugom uspelom paralelnom projektu iz tog doba, muzikom za balet Catherine Wheel, ostala su glavno obeležje najboljih numera kao što su neke od već pomenutih - astralne putanje kojima se ti ritmovi kreću, često su ceo sadržaj pesme. Afričkom muzikom inspirisani novi ritmički oblici i način njihovog tretiranja koji ih je isturio u prvi plan rok pesme, predstavljaju glavnu i nedostižnu Talking Heads inovaciju. Nedostižnu, jer nikad više neće zvučati tako novo i sveže kao u inspirisanim momentima fuzije sa hard-funk gitarom na njihovim glavnim pločama. Zato je i My Life In The Bush Of Ghosts album koga ustvari sačinjavaju ritmovi, njihove začudne promene, te tako stvorena onirična atmosfera sa taktilnim kvalitetima. Snoviđenje koje se može pipnuti.

U proširenoj verziji sa pet novih numera (i bez teme Quran sa originalne verzije, eliminisane da se ne bi povredila nečija religiozna osećanja), ovaj album je očuvao svežinu i ugodnu dozu intelektualne provokativnosti – ni manje ni više od toga. Naime, on se mora posmatrati kao deo razvoja estetike Eno-Byrne radionice, sa tada već potpisana tri albuma Talking Headsa iza sebe, na kojima je Byrne rastao kao autor, a Eno kao producent. Na njoj su neke impresivne ideje sa albuma Talking Heads ukrštene sa otkrićima sa odličnih poslednjih Enovih rock albuma Another Green World (’75) i Before And After Science (’77) - doduše, iskombinovati napredne i smele ritmičke strukture Talking Heads banda sa Enovim ubačenim „real life“ snimcima, i tako praviti novu primitivnu muziku budućeg globalnog sveta, bilo je vešto ali ne i naročito talentovano.

Ipak, plemenitost namera je ostala neosporna - od kad smo čuli I zimbra kako otvara album Fear Of Music (’79) Talking Headsa, bili smo sigurni da je dadaizam sa svojom ljubavlju za primitivne oblike umetnosti jedna od ključnih istorijskih potki koja pale ovo njujorško društvo. I zimbra je kvaziurođenička pesma, zasnovana na izmišljenom jeziku i njegovoj ritmičnosti, slavna poema nastala 1918. u krugu originalnih dadaista u Cirihu - ova fascinacija pomenutog njujorškog kruga art-rock muzičara zvucima drugih kultura bila je nova granica za muzičke pionire, a iz toga je potom nastao „world music“ trend. Međutim, u doba o kome govorimo, do ploča i kaseta iz udaljenih krajeva se teško dolazilo, tako da su ovakve vizije moguće muzike tada prvi put naslućenog zajedničkog globalnog sveta bile istovremeno i vizija budućnosti i realna informacija o drugim kulturama. Praveći ovakve audio spojeve sa svetovima koje nikad nismo čuli, Eno i Byrne i slični, pokušavali su da raskopaju ispod naslaga lažne urbanizovanosti i u zapadnom svetu prepoznaju obrise atavističkih naslaga i moguće temelje za novu slobodu u jednom novom svetu.

Konačno, upravo mehanička veština s kojom je pravljen ovaj album poruka je sama po sebi – na njemu pevaju anonimni glasovi i svi drugi osim autora, koji su u stvarnom životu uverljivi pevači. Otuđena od svoje moguće ljudskosti, ova ploča najavljuje buduće ustrojstvo i sazvučje sveta u kome više nema mesta nikakvim vokalima, osim onih koje filtriraju mediji.

My Life In The Bush Of Ghosts tako ipak ostaje hvale vredan appendix za posvećene, ploča-esej namenjena onima kojima nije bio dovoljan istinski revolucionarni duh prelomnog albuma Talking Headsa Remain In Light (’80, i danas zlatnog rudnika relevatnih iskaza što obeležavaju kraj epohe moderne u rock muzici i lete ka budućnosti u čijem blatu se mi valjamo.