Šta su poniženja Srbije u postkosovsko doba, koliko im sama država doprinosi i provocira nova? I šta u tome radi “beslovesna umetnica” koja se vrućim i stvarnim političkim pojmom igra usred, je li, „umetničkog istupa u kome se govori o nezavisnosti kao životnom konceptu“
Da politika i zabava nisu uvek kompatibilne – bez obzira na respektabilne slučajeve Željka Mitrovića i Ronalda Regana – dokazuje i najnoviji primer tokijskog koncerta islandske muzičarke punog imena Björk Guðmundsdóttir.
Ova 43-godišnja pevačica – dobro, ona bi rekla umetnica – pre 15-ak dana se, najviše ličnim zaslugama, našla u središtu skandala koji je iznova potvrdio kako medijsko ludilo nema sistema, a trezveno prosuđivanje fatalno ustupa mesto histeričnosti i ekscentričnosti.
Kao što već uglavnom znamo, nekoliko dana nakon proglašenja nezavisnosti Kosova domaća štampa je objavila vest kako je Bjork na koncertu u Tokiju 17. februara, baš na dan slavlja u Prištini, tokom izvođenja pesme Declare Independence, inače posvećene Farskim ostrvima, skandirala: “Kosovo, Kosovo”, a za to vreme su se na bini vijorile crvene zastave. Izvor ove vesti za Blic bila je Irena Inumaru, dizajnerka iz Beograda koja živi u Tokiju, i koja je posetila taj koncert.
Onda je i ostatak srpskih medija, predvođen tabloidima, krenuo u kampanju protiv Bjork, što je filovano prevodom Declare Independence ("Proglasite nezavisnost, ne dajte im da vas sputavaju...”) i isticanjem podatka da je Bjork potencijalna gošća Exita, čijim šefovima je za koncert tražila pola miliona evra. Činjenica da su crvene konfete i zastave deo scenografije pesme još od prošlog leta - ignorisana je. Sve kao u onoj fami s početka 90-ih (na koju su se upecali i neki ozbiljni ljudi) o omotu nekog Nirvaninog albuma na kome je pisalo da je “zabranjen za Srbe i pse”.
Jasno, veb-forumi su počeli da se pune komentarima kako Bjork treba zabraniti ulazak u Srbiju; jedna ovdašnja devojka koja živi na Islandu više ne želi da je sluša; spremali su joj se kompleti pokvarenih jaja i paradajza i neka umesto Novog Sada ide u Prištinu. E, da - predloženo je i uvođenje sankcija Islandu.
Potom se pročulo da je njen koncert na Exitu otkazan, i tek onda se cela stvar od poluglasine podigla na nivo zvaničnih informacija (zbog čega je i ovaj tekst čekao nekoliko dana na objavljivanje). Menadžment Bjork je NME-u finim rečima ponovio kako im zbog iznošenja političkih stavova šef Exita Bojan Bošković preti otkazivanjem nastupa, mada je Exit to ranije već demantovao.
Koncerta, treba li reći, na kraju verovatno neće biti.
* * *
Kakav je problem skriven u ovoj priči koja se lagano raspetljava posle novog bjorkovskog proglašenja nezavisnosti Tibeta usred Šangaja (NR Kina)? Reč je o pitanju da li je prihvatljivo estetskim razlozima pravdati odsustvo osećaja za političke posledice javnog istupa. Samo što odgovor na tu vrstu dileme, koja uvek stoji nad umetnošću s društveno angažovanim ambicijama, svako sâm mora da nađe, a odgovor, takođe, treba da bude takav da ne ugrožava druge (kao što je ovih dana, ruku dajem, ugrožen njen promoter u Šangaju).
Što se Bjork tiče, za žaljenje je, u stvari, jedino visokopolitička korektnost kojom ovih dana bira kojim temama će obogatiti Declare Independence. Ako je njen stav „nezavisnost za sve koji to žele“, onda to verovatno znači da svi treba da se otcepe od svih, a ona potraži kartu za život na Marsu. Onima koji su, recimo, jedan Laibach gledali 1983. (i nama koji smo o tome slušali) sve to izgleda kao duvanje u pileću supu, kao još jedan veštački dosoljen proizvod za široku potrošnju.
Iako karijera Bjork nije nešto što moje uši naročito uzbuđuje, nesumnjivo je da je, mimo svih ličnih ukusa, reč o jednoj od najpoštovanijih pop autorki današnjice. I tu bi trebalo da počinju i prestaju svi razlozi za dilemu „Bjork na Exitu ili ne“. Trebalo bi… Da ona nije svesno, i nakon tokijskog koncerta, nastavila da gazi po žulju apsolutnoj većini…onih pred kojima bi trebalo da nastupa za nekoliko meseci. A o organizatorima Exita, koji na sebe treba da preuzmu odgovornost bezbednosti njenog nastupa na Petrovaradinu, da i ne govorimo.
Naravno, očekivati od Bjork da pre potpisivanja ugovora za srpski koncert pročita Rezoluciju 1244 je previše, ali ako joj je zaista imalo stalo do kosovske nezavisnosti (više od art-pop beslovesnosti i „angažovanosti“), znala bi kakve frustrirajuće posledice to sa sobom vuče.
Možda i ne zna, te zato treba pričekati njenu reakciju na otcepljenje nekog dela Islanda.
* * *
Šta je naša strana priče?
Kada je Blic 21. marta – onog dana kada je nekoliko stotina hiljada ljudi, mnogo više finog sveta nego nacionalističkih fanatika i političkih mitingaša, na ulicama Beograda nemo plakalo nad samima sobom u porođajnom grču jedne nove epohe, a nekoliko hiljada mladih “koji su samo reagovali na kršenje međunarodnog prava” krenulo u kršenje ambasada i prodavnica – na drugoj strani objavio vest o „crvenim zastavicama koje su podsećale na albansku zastavu“ u Tokiju, onda je to sa sobom nosilo posebnu, smišljenu konotaciju. A znamo koliko lako mladi “koji su samo reagovali na kršenje međunarodnog prava” na medijski serviranu istinu (koja im se dopadne) reaguju po sistemu Pavlovljevih pasa.
Inače, u nedelji nakon proglašenja nezavisnosti Kosova otkazani su beogradski koncerti Hladnog Piva, Tonija Cetinskog i mlade grupe Zoster iz Mostara, a po promoterskim krugovima se šuška da su još neki veliki koncerti stranih muzičara pod znakom pitanja.
Mogu da razumem zašto se promoteri plaše za bezbednost na koncertima grupa iz Bosne ili Hrvatske, ali suština fame o Bjork je test koji treba da pokaže koliko smo spremni da istrpimo mišljenje drugih, pa čak i kad je reč o našoj sopstvenoj koži. To je ono s čime ćemo u budućnosti morati da se izborimo. Postojanje različitih stavova po pitanju prava pandi, homoseksualizma, masonerije ili državnih granica jeste istinska priroda demokratije (u Kini ili Srbiji).
Nevolja s nama i Bjork (ukoliko je sve ovo uopšte i uzbuđuje) je što njena proklamovana misija “nade za sve ljude dobre volje” (bla, bla, bla…) treba da se odigra pred ljudima čija se dobra volja troši bar 20 godina i koji baš i nisu uvereni da volja uvek jeste dobra, naročito kad dolazi odakle i ta pevačica. Naprotiv, ono što se za to vreme ovde politički dešava rezultat je upravo loše volje i još gorih namera.
* * *
Otkriću rupu na saksiji ukoliko kažem da će u budućnosti rasti broj selebritija sa Zapada koji će ovako ili onako kazati neku lepu reč o novoj državi u pokušaju, a koja je plod svega onog što su videli na CNN-u nakon što se Kristijan Amampur zainteresovala za nas. Kako je u prerijama u kojim žive Bjork i Kristijan istorija profana stvar (od čije krvi može samo da zaboli glava), tako je teško i pretpostaviti da oni o nama znaju koliko bismo želeli.
Kako je većina modernih pop autora – koji o angažovanosti jednog Bilija Brega mogu samo da sanjaju, uključujući i malu divu s Islanda – potpuno operisana od smisla za razumevanje "političkih konotacija", Bjork je samo bila prva koja je brljavo otvorila Pandorinu kutiju punu ospica. Zato bih rekao da je reč o ženi koju uzbuđuje osećaj da utiče na važne pojave u svetu, dok su na sasvim drugom polu osvešćeni pojedinci koji sebi ne dozvoljavaju ovakve skandale. Prosto zato jer dobro znaju koliko malo znaju o životu i svetu.
Tradicionalna srpska sujeta povređena je na temu kako svet ne zna ništa o tome ko smo, odakle dolazimo i gde su naša ognjišta, kako smo baš mi otporom novom svetskom poretku sprečili raspad Rusije, blokirali prodor islama u Evropu i zaustavili prodor Nemačke na topla mora, i to sve istovremeno. Ta sujeta zaboravlja i još nekoliko važnih stvari. Prvo, i sami o većini drugih vekovnih ognjišta manje-više znamo po crno-belom principu o dobrim i lošim momcima. Valjda na isti način koliko i oni o našim. Ukrštene reči svetske politike rešava apsolutna manjina – dokoni i oni koji to moraju.
A drugo, čini se i važnije, jeste da mi neprestano zaboravljamo da su vekovna ognjišta u svetskim imperijama mahom vlasništvo Indijanaca, Eskima ili Aboridžina, i da ih, možda ne slučajno, tamo zovu rezervatima. Većina ljudi s druge strane rezervatske žice i prva liga onih koji proizvodeći zabavu proizvode politiku – zvali se oni Bjork, Džordž Kluni, Šeron Stoun, Šon Koneri, Džoni Dep, Tom Henks, Majkl Daglas, Robert de Niro i Ričard Gir – o Srbiji (Kosovu...) zna manje-više da su u pitanju predeli smešteni negde između Poljske i Avganistana.
Konkretnije, Bjork o Srbiji ili Kosovu zna onoliko koliko ja znam o Farskim ostrvima, za koje do pre dve godine nisam znao ni gde su, a do pre 15 dana za šta se zapravo zalažu; ili koliko gotovo svaki srpski muzičar zna šta je i gde zemlja Jakupija (četiri puta veća od Francuske), a da ne govorim o tome kako se o Kubi govori kao o raju fascinantne muzike, odličnog duvana, još boljeg ruma i veselog naroda.
* * *
Kao što su Rolling Stonesi prošlog leta učestvovali u legitimisanju nove crnogorske države, ruku dajem da Tačijeva vlada razmišlja o sličnom potezu za narednu sezonu. Mogla bi to da bude upravo Madona, koja na leto nastupa u Budvi: osim zadovoljavajućeg honorara, to joj je i prilika da se očeše o malo straha i besmrtnosti: “Look, a trace of a grenade! Gee whiz, someone must have died here!”. Ako ne dođe ona, neko sigurno hoće: šou-biznis je prepun ljudi dobre volje (otvoreno srce) i, još više, prosečnog karaktera (otvoren novčanik).
Čak verujem da će, poput Indexa u Sava centru maja ’98, jedne skore godine u Prištini zasvirati Đorđe Balašević, usput u intervjuima objašnjavajući kako se Ne lomite mi bagrenje ne odnosi na kosovske Albance, a na koncertu da on razume kako njima nije bilo lako, ali, eto, nije ni njemu. I sve je to normalno, uključujući i onu nedavnu izložbu mladih kosovskih umetnika, verovatno prve albanske generacije koja ima odmak od tamo vladajućih svesti i boja, koja je bila spremna da s ljudima s ove strane Ibra (i nišana) – započne razgovor.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari