Rolling Times

U poslednjih desetak godina mnogo toga se promenilo u funkcionisanju muzičke scene. Prodor interneta u većinu krajeva u kojima postoje vodovod i kanalizacija revolucionarizovao je mnoge aspekte popularne kulture. Njegov uticaj se odražava na sve zainteresovane, pa i na mnoge koji to nisu: od diskografskih magnata, preko posvećenih fanova, do usputnih konzumenata.

U celoj toj priči muzičko novinarstvo i dalje nastoji da obavlja dužnost posrednika i filtera, iako je uloga muzičke štampe kao informatora delom prevaziđena. Ali upravo zbog obilja dostupnih informacija i lake proverljivosti kako nešto zapravo zvuči, njena selektorska uloga možda je važnija nego ikad.

Rolling Stone, koji se, uprkos vremenom stečenim osobinama koje mu ne idu u prilog, i dalje kotira kao prilično uticajan medij, tipuje na losanđelesku grupu Low vs Diamond (dole levo), koja ocenjuje da američkom roku nedostaje veličanstvena melodična muzika kakva se obično vezuje za bendove s Ostrva.

Frontmen Lucas Field kaže da se u Americi nečim sličnim bave jedino Killers, ali kaže da ne želi da svoj bend vezuje za 80-e kao oni, nego ga zanima "klasični songwriting", "melodramatičan i nostalgičan".

Ovoj redakciji se sviđa i grupa Ra Ra Riot (Boston), koja je pod uticajem Death Cab for Cutie, a porede ih i s grupama Arcade Fire, Vampire Weekend i Talking Heads. Njihova etiketa je Barsuk, udoban dom za male i srednje alternativne bendove sa iskustvom lansirne rampe za širu popularnost (Death Cab). Bubnjar im je prošle godine umro pod nerazjašnjenim okolnostima; kažu da ih je to dodatno zbližilo.

Početkom godine RS je pogodio da će Leona Lewis, Foals i Does It Offend You, Yeah? ostvariti širi proboj.

Slično se već događa s njihovim novijim favoritom Lykke Li (desno), švedskom ćerkom hipika. Mala Lykke se bunila protiv alternativnosti svojih roditelja tako što je slušala Michaela Jacksona, ali kad je poodrasla (sad je u ranim 20-im), i sama se okrenula blagoj ezoteriji i snimila debi pod producentskim nadzorom Björna Yttlinga. Osim Rolling Stonea, ceni je i Bryan Ferry, a ona kaže da bi volela da postane velika pop zvezda, a zatim zatrudni, ode u Alžir i ima punu kuću muškaraca i životinja.

“Želim da budem i Madonna i Angelina Jolie”, kaže Lykke Li.

Lykke se sviđa i Sunday Timesu, koji – u pokušaju da svoje čitaoce, često ne naročito zainteresovane za muziku, ubedi da postoji "novi talas ženskih pop izvođača" – uz nju ističe Amerikanku Santogold.

Ona voli da psuje i smatra da su Britney, Kylie i Girls Aloud zastarele i da je vreme za nju. Na Santogold je uticala Aretha Franklin, ali i Pixies. Pisala je za Lily Allen, a za njen eventualni veliki proboj može biti značajno to što ima istog menadžera kao Coldplay. Santogold smatra da se treba držati okvira pop pesme i unutar njega odlepiti.

Kao treću predstavnicu ST navodi Parižanku Camille, koja smatra da je stari način funkcionisanja popa prevaziđen, mada se "divi Madonni što se i u 50-oj trudi da bude seks ikona". Ona veli da nije uvek dobra ideja da žena koja hoće da se bavi muzikom pristane da oličava muške fantazije. Ovakav pristup doneo joj je pola miliona prodatih ploča; sve više peva na engleskom, pa ćemo je se i mi možda uskoro nagledati koliko i njeni zemljaci.

Tu je, naravno, i Annie (iznad), Norvežanka koja se proslavila već lo-fi debijem, kada je na pomalo predvidljiv način zadovoljila rastuću potrebu konzumenata indi muzike za nečim što je pop poput Kylie, a "bezbedno" – kul. Na drugom albumu Don’t Stop već je sarađivala s Kylinim saradnicama, ali zato živi u Berlinu i druži se sa Peaches.

Ladyhawke je stidljiva 27-godišnja Novozelanđanka koja voli Phila Collinsa i da sedi kod kuće. U pesmama pokušava da prizove uspomene iz rane mladosti, prema kojima su ljudi sentimentalni i kad zađu u nešto ozbiljnije godine.