Opet te, stara boemčino, vode u noćni provod kod “Crvenog pevca”? Ili to žuriš da uhvatiš avion? Ili si pri dolasku ovamo slušao Ramonese, pa već planiraš novi album na kojem ćeš obraditi njihove pesme nakon ovog, sa pesmama Boba Dylana?
Vreme: Nedelja, 07. oktobar 2007.
Mesto: Sava Centar, Beograd
Organizacija: Sava centar
Sve sam to hteo da pitam Bryana Ferryja kada se, posle 85 minuta svirke, poklonio publici u Sava centru i otišao, pomalo naglo. Svetla su se upalila, ocrtavši publiku u neverici. Štoperica je, na žalost, neumoljiva, a dva i dva su i dalje četiri, bez obzira na Velikog Brata. Dakle, u julu prošle godine, na istom mestu, Ferry je sa grupom Roxy Music otpevao 20 pesama. Isto toliko je otpevao večeras. Ali, ranija svirka je bila 15 minuta duža.
Sličnosti je bilo još. Puna sala ljudi veći deo koncerta je provela na nogama, igrajući i pevajući. Završnica je donela iste pesme – Virginia Plain, Love Is The Drug, Let’s Stick Together. Gospodin Ferry je opet nosio sako sa šljokicama, pevao je više nego korektno, a s obzirom na poodmaklu životnu dob – 62 godine – pošteno se oznojio: pri kraju koncerta, košulja mu je bila natopljena. Prateći bend, koji Ferry uvek pažljivo bira, nijednom nije pao ispod profesionalnog nivoa, i neretko je svirao vrlo nadahnuto. Još jedna repriza sa prošlog koncerta, Jealous Guy, zvučala je intenzivnije i poletnije nego u izvođenju Roxy Music.
Štaviše, ceo koncert je delovao žešće od prethodnog, a fantastično izvođenje When She Walks In The Room sa The Bride Stripped Bare (1978), sve sa gudačima, bilo je jedno od retkih odmorišta.
Dok se Phil Manzanera – jedan od bezobraznije potcenjenih gitarista svih vremena – trudio da soliranjem ne remeti zvučnu sliku Roxy Music, Ferryjev rent-a-gitarista Chris Spalding je itekako znao da “zaprži čorbu”. I u tome leži ključna razlika između dva benda uživo: koncertni Roxy Music se, uz sve improvizacije, trudio da liči kao studijski Roxy Music, a Ferryjev solo bend je od uglačanih studijskih verzija pravio otresite rok kompozicije. Kiss And Tell, sa naglaskom na gitari, zvučala je mračnije i manje plesno od originala. Slave To Love je dobila hard rok prizvuk. Najekstremnije odstupanje dogodilo se kod Don’t Stop The Dance. Pesma je bila neupeglana, veoma ubrzana i – skraćena.
A kako su se u koncert uklopile obrade Boba Dylana? Pa, gospodin Zimmerman je, ako mene pitate, prošao sasvim dobro još na albumu “Dylanesque” (2007) jer je Ferry dao sve od sebe da proživi emocije originalnih pesama, pa ih je tek onda preradio i obojio na svoj način. Možda je vrhunac, i na albumu i na koncertu, bila Positively 4th Street – Dylanova oda iskrenosti nasuprot licemerju. Dok su u Sava centru klavir, plavičasta izmaglica i fluorescentne zelene tačkice sugerisali romantiku, Feri je drhtavo-setnim vokalom tretirao prezir, osnovnu emociju pesme, kao elegantno osećanje, prikazavši ga ubojitijim od mržnje. All Along The Watchtower, više obrada Hendrixa nego Dylana takođe je delovala impresivno, sa gaženjem vah-vah pedale koje je prizivalo atmosferu Otpisanih. Nebrojeno puta obrađivana Knockin’ On Heaven’s Door nije se, možda, pomerila mnogo od Dylanove verzije, ali je svakako zvučala dostojanstvenije od skičeće obrade Guns ’n’ Roses.
Sa druge strane, koncertno izvođenje The Times They Are A-Changing podcrtalo je manjkavost Ferryjevog studijskog pristupa i same obrade. Originalje, naime, veoma jednostavan i neposredan – glas, akustična gitara i usna harmonika – i kao stvoren za pevanje uz logorsku vatru. Kada se čuje Ferryjeva obrada, sa višeslojnom instrumentalizacijom i pratećim vokalima u refrenu, teško je poverovati da je to, zapravo, protestna pesma. Pridodata solo gitara više je deo atmosfere nego što je nosilac melodije, a kada je na koncertu Chris Spalding zasvira malo bučnije, pokazuje se da je ne samo neinspirisana već i – suvišna.
Pri njenom izvođenju shvatio sam još jednu stvar – da ju je Ferry na koncertu poprilično skratio, kao i Kiss And Tell i Don’t Stop The Dance. Pauza između izvođenja gotovo da nije bilo, osim kad bi Ferry predstavljao bend. Posle Love Is The Drug je otišao, ostavivši bend na pozornici, i pola minuta kasnije se vratio na (lažni) bis: Let’s Stick Together i Hold On. Ćao, nema više. Ferry tezgario? Ma kud bi on. A kad je sve tako lepo zapakovao, sabio i odradio sa srcem, ko će onda da mu zameri čak i da jeste tezgario.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
stacy (gost)
| 09.10.2007. 16.29.55
ključan utisak: ono je i jeste bila tezga. fina i elegantna, poput samog ferryja, ali - tezga. ne stigoh da proverim kako se muse nose s tom pošasti. meni je vrh bila simple twist of faith, inače jedna od pesama ove 2007.
-
Jovan Ristić (gost)
| 09.10.2007. 17.48.50
Jeste bila tezga, i to majstorski izvedena. Ako se neko buni zbog minutaže, uvek može da kaže: "Šta hoćeš, dobio si 20 pesama." Opet, činjenica je da Ferry na solo turneji svira 20 pesama i da od koncerta do koncerta promeni pokoju, valjda da mu ne bude dosadano. U Beogradu je, na primer, umesto A Hard Rain's A Gonna Fall svirao Love Me Madly Again. Nego, da priložim setlistu. Nekog će i to da zanima:
1. The 'In' Crowd (1974)
2. Kiss And Tell (1987)
3. Just Like Tom Thum's Blues (2007)
4. Positively 4th Street (2007)
5. Slave To Love (1985)
6. The Times They Are A-Changing (2007)
7. Knockin' On Heaven's Door (2007)
8. Don't Stop The Dance (1985)
9. Jealous Guy (1981) - Roxy Music
10. Love Me Madly Again (1977)
11. Body And Soul (instrumental - saksofon)
12. When She Walks In The Room (1978)
13. Simple Twist Of Fate (2007)
14. Make You Feel My Love (2007)
15. Tokyo Joe (1977)
16. All Along The Watchtower (2007)
17. Virginia Plain (1972) - Roxy Music
18. Love Is The Drug (1975) - Roxy Music
19. Let's Stick Together (1976)
20. Hold On (1978)
-
Stevan (gost)
| 09.10.2007. 23.10.20
@ stacey
Muse - definitivno nisu tezgarili. Naprotiv! Vrhunska svirka za par hiljada ljudi. Svaka čast na posvećenosti jer nije lako svirati pred 80.000 ljudi na Vembliju pa onda 3.000 u Beogradskoj areni.
Ja nažalost nisam stigao da čujem Ferija. Kakav paradoks, ovakvi dogadjaji su se nekad u Srbiji dešavali svake prestupne godine, a eto u nedelju dva u istoj večeri.
-
Best (gost)
| 10.10.2007. 08.30.44
Hej hej, jel' smo se mi to malo osilili? :-) Dolazi nam jedan od najuticajnijih autora ikada, a mi raspravljamo o tezgama... Mislim, to je super, to i jeste uloga kritike, ali verujem da na to jos nemamo (emotivno) pravo - posle visedeceniske pustinje trenutno treba samo da se opustimo i uzivamo.
Gotovo da nema ostrvskog muzicara u zadnjih 25 godina koji kao jedan od uticaja (ili glavni) ne spominje Roxy music i Bryan-a Ferry-ja - pank, novi talas, Sylvian, Kate Bush itd itd... Covek vec 35 godina stvara sama remek dela i bilo je sjajno videti ga na koncertu. Meni je najzanimljivije bilo cuti nesto od starijeg materijala, i ne tako cesto izvodjenog, kao When she walks in the room , Hold on (I’m coming) sa The Bride Stripped Bare 1978, The “in” crowd sa Another Time, Another Place 1974 pa cak i stvari sa In Your Mind 1977 (Tokyo Joe , Love me madly again) koji sam uvek najmanje voleo, ali godine i nostalgija izgleda menjaju stvari...
Sto se tezgi tice... Pa uozbiljimo se, svi koncerti koje gledamo su “tezge” (osim ako izvodjaci nemaju 16 godina), cilj je samo da to ne bude suvise ocito, da bude profesionalno i posteno, a ako dobijemo i trunku nadahnutosti – oh, yeah! Ovo je bio odlican koncert; broj pesama, njihov redosled, varijacija pri izvodjenju i njihov tempo isti su u Beogradu kao i u ostatku ture, nije bilo beogradskog “zbrzavanja” zbog cari “Crvenog pevca” :-) Koncertno izvodjenje, naprimer, Simple Twist Of Fate isto je bilo i na koncertima u Engleskoj – dosta ubrzano u odnosu na studijsku verziju, sa (bez grize savesti) izbacenim citavim strofama – i to je dalo sjajan tempo, dobra odluka prilagodjavanja za zivi nastup.
Dakle opustite se, srbi nisu ovaj put prevareni ;-) Gledali smo sjajan koncert velikog umetnika i mozemo samo da zalimo sto ovo nije 20 susret sa njim. Tada bismo i mogli, uzivajuci u vlastitoj blaziranosti, da pravimo, ako treba i ostre kritike. A ovako? Pa, ovako treba samo da se radujemo, ako nismo zaboravili kako se to radi – a elegantni gospodin Ferry nam je dao dosta razloga za to.
-
Best (gost)
| 10.10.2007. 09.25.13
Sada vidim da se iz mog komentara ne vidi da sam sam text o koncertu hteo da pohvalim :-) Lepo je videti da neko ko pise o muzici, o muzici nesto i zna, sto u nasem novinarstvu bas i nije pravilo. Naravno, ne slazem se sa osnovnom emocijom texta, a jos po nesto bi se dalo raspravljati, ali to ne menja moju prijatnu iznenadjenost kompetentnoscu autora. Lepo.
P.S. Jedino nikada ne reci "stara boemcino", jer esteta kao Ferry zasluzuje manje uhoparajuce opise :-)
-
Osmatrač (gost)
| 13.10.2007. 12.30.23
Pa šta sad ,treba stope da ljubimo englesščićima koji su došli da uzmu pare
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.