Ono što spaja Francusku i (francusku) Kanadu jeste dominantnost anglofonog uticaja i ponekad njegovo bezrazložno odbijanje kao plod anahrone tradicije očuvanja nacionalnih tekovina. U doba globalizacije to se čini kao Sizifov posao, i upravo su zbog toga najzanimljiviji žanrovi u francuskoj i frankofonoj muzici upravo oni koji su se potpuno prepustili uticajima života u globalnom selu. Onako kako je to i Gainsbourg radio na poslednjim reggae-funk-rap albumima
Kada je Francusku 2006. zahvatila velika pobuna po predgrađima svih većih gradova u kojima su nisu bunili emigranti, već Francuzi rođeni u Francuskoj zbog svog nepovlašćenog položaja kao posledice boje kože, imena i prezimena, akcenta ili mesta stanovanja, jasno je bilo da francuska sloboda, jednakost i bratstvo već odavno ne postoje. Pobuna je ugušena vatreno i svom silinom policije u službi Sarkozija, tadašnjeg ministra policije, i ubrzo je zaboravljena.
Rasizam kakav srećemo u francuskom društvu u 21. veku ostao je zataškan bagetima, sirevima, vinima, skupocenim šampanjcima, sad već mitskim majem ’68, Piaf, Brassensom, Aznavourom, Brelom… Odnosno boemskim duhom – marketinškom kampanjom kojom se francuska država lukavo i uporno reklamira.
U vreme tih protesta, a za potrebe filma Sheitan nastala je pesma Batards de barbares (Kopilad varvara) hip hop dueta La caution, u kojoj se na karikaturalan način predstavlja nasilje u predgrađima. Ta pesma, kao i čitava ekspanzija francuske hip hop scene, čine očiglednim da revolucija (socijalna i seksualna) koju je nekada Serge Gainsbourg pravio među konzervativnom francuskom publikom pesmama La decadanse i Annie aime les sucettes više ne pripada polju pop muzike, već muzici predgrađa (banlieue), onoj koja jedva nalazi načine da se promoviše, a nosi najuzbudljivije poruke današnjice francuskog društva.
Francuski hip hoperi tako bivaju proglašavani za crnog Brela (Oxmo Puccino, na slici levo), a njihov socijalno angažovani lirizam (Supreme NTM, Assassins, Fuzati, Fonky Family, IAM) postaje najsnažniji slogan pobune. Ipak muzičko, ali tek stidljivo buntovničko nasleđe Gainsbourga je, i pored hip hop snage predgrađa, ostalo da živi u nekoliko arondismana francuske prestonice.
Gainsbourgovom smrću (2. mart 1991) nestao je enfant terrible francuske muzičke scene i definitivno označio kraj jedne epohe. Bilo je potrebno krenuti u potragu za novim identitetom. Jasno je da je francusko društvo počelo da se menja 60-ih godina dolaskom afričkih emigranata, od kada se razvija kao najveći evropski melting pot.
Takvo društvo više nije u stanju da se povede za tradicijom boemskog senzibiliteta, onog koji je omogućio stvaranje jedinstvenog identiteta francuske muzičke scene. Novo par exellence francusko liberal-kapitalističko društvo i kultura koja od sada nosi prefiks „multi“ zahtevaju i drugačiji muzički izraz koji je podložan svim uticajima koje su uneli emigranti na francusku teritoriju.
Francuske muzičke dvehiljadite donose i rivajvl zaboravljenih nacionalnih vrednosti – šansone. Pojavu Benjamina Biolaya (slika ispod) kritičari brže-bolje ponosno svrstavaju u novu kategoriju – „la nouvelle chanson française“ (nova francuska šansona), a odrednica „nouvelle“ označava novinu u pogledu preklapanja sa drugim žanrovima.
Benjaminov opus se gradi na njegovoj tematskoj privrženosti Americi i na muzičkoj gainsbourgovskoj tradiciji. Ipak treba imati u vidu da i amerikanizacija takođe proističe iz gainsbourgovskog šinjela (NewYork USA, Bonnie et Clyde..). Sa dva najznačajnija albuma – A l’origine (2005) i Negatif (’05) – Benjamin ubrzo postaje elita nouvelle chanson, i u stilu svih velikih šansonjera ubrzo započinje i filmsku karijeru (Didine).
Pored njega stoji i Keren Ann, pevačica izraelskog porekla s pariskom adresom, koja je doživela međunarodni uspeh albumom Nolita (’04), mada je godinu ranije postala poznata odličnim Not going anywhere. Veza između Benjamina Biolaya i Keren Ann je evidentirana još 2002. na povratničkom albumu Chambre avec vue nedavno preminulog veterana francuske šansone Henrija Salvadora.
Ostali autora kojima se pripisuje značajno mesto u novoj francuskoj šansoni su svakako Cali, Raphael, Arthur H, Thomas Fersen, Albin De La Simone...
Tradicija pevačica se nastavlja i u eri postšansone. France Gall, Francoise Hardy i Juliette Greco su našle svoje ekvivalente u 21. veku.
Camille Dalmais (dole desno) albumom Le fil (’05) koji ju je proslavio propagira jednostavan izraz, pesme uglavnom izvodi a cappella uz ritmove pucketanja prstiju ili tapšanja dlanovima, beat boxing ili zvuke životinja, stvarajući tako vrstu solo gospela (Ta douleur). To potvrđuje i njen nedavni album Music hole, većinom na engleskom jeziku, koji za prvi singl ima pop imitaciju žanrovskog sabrata s druge strane Atlantika Gospel with no lord.
Tu je i malo manje eksperimentalna forma nove ženske šansone Françoiz Breut. Ona pripada „senzualnoj struji“ šansone, koja otvara vrata uplivu drugih uticaja. Tako na albumu Une saison vole (’05) sarađuje s braćom iz antifolk grupe Herman Düne, a pesmu Si tu disais obradio je Calexico.
Izdavačka kuća Source etc, koja je izdala i Giant Hermana Duna, među svojim izdanjima ima i solo projekat JB Dankela, polovine Aira pod pseudonimom Darkel, kao i novu zvezdu francuskog electro-popa Yelle.
Yelle (skraćenica od Yeah Elle, naslovna fotka) otkrivena je preko Myspacea tako što je poslala svoju pesmu TTC-u (hip hop bendu najpoznatijem po numeri Girlfriend), u čijoj pesmi će kasnije gostovati. Albumom Pop-up, hitom Je veux te voir i obradom A cause des garcons electro-pop-punk ritmovima, podrškom Tektoniquea i „parental advisory“ tekstovima, Yelle je postala sveprisutna šarena pop zvezda.
Od ostalih treba pomenuti i Pauline Croze, koja pravi krosover francuske šansone i folka, zatim megapopularnu Oliviu Ruiz i njen album La Femme chocolat (’05) i Coralie Clement.
Tu je i ekscentrični Philippe Katerine, poznatiji kao Katerine. Sa travestitskim izgledom i nekoliko albuma (Mes mauvaises frequentations, Robots apres tout…) u kojima meša hip hop, ye-ye, electro-pop i šansonu, u izrazu nosi ono malo Gainsbourgove kontroverznosti (pesma Excuse-moi) i uspeva da dobije status komercijalnog buntovnika.
Nakon prestanka rada Noir Desir, francuska gitarska muzika je uplovila u nove vode. Sledeći pravac soft rocka koji je započeo Phoenix, bend iz Versaja (iz koga i dolazi sva elita francuske muzike – Alex Gopher, Air, Daft Punk…), pojavilo se nekoliko značajnih autora. Dakako, versajski uticaj french toucha nije se mogao izbeći i dao je novu notu gitarskim izvođačima.
Nove zvezde francuskog soft rock electra su brojne, a među najaktuelnijim je Bo (slika ispod), poznat po pop obradama Bjork, Bowieja, Cindy Lauper. Na drugom albumu Koma stadium donosi i hit Yokohama, koji prati još lucidniji spot.
Od izvođača koji su se priklonili za nijansu tvrđem zvuku treba izdvojiti Deportivo, koji proizilazi iz uticaja Noir Desir i Louise Attaque, zatim Syd Matters i bend u usponu Naast. Ipak, u svom tom previranju između soft i hard zvuka (u francuskom poimanju tog prideva) javilo se nekoliko satelitskih (anti)folk bendova poput Herman Dunea i The Do.
Herman Düne, sa već etabliranom karijerom i dva mini remek-dela Not on top i Giant, ovaj bratski bend koga čine David Ivar Herman Dune i Andre Herman Dune pioniri su francuskog neofolka.
The Do je francusko-finski bend koga čine Dan Levy i Olivia B. Merilahti, što u akronimu čini DO – prvu notu solmizacije. Nakon ovogodišnjeg debi albuma A Mouthful i hita On my shoulder vidno je da je The Do daleko od bilo kakvih francuskih uticaja, i da su za njihov izražaj bili presudni izvođači američkog neofolka.
Što se tiče elektronskijeg dela francuske scene, on se razvija stazom Aira i Daft Punka. Sebastien Tellier (levo), najpoznatiji po mantričkoj pesmi La ritournelle sa albuma Politics (’04), trećim izdanjem Sexuality (’08), na kome je sarađivao sa Guy-Manuel de Homem-Christom iz Daft Punka, dobija novi status.
Posle toga se u Francuskoj se govori da ako Benjamin Biolay pokušava da bude novi Gainsbourg, Tellier pokušava da bude novi Gansbarre (Gainsbourgov nadimak vezan za njegovu kotroverznu fazu). Ovaj album u suptilnijem i manje koncentrisanom obliku kombinacija je uzdaha iz Gainsbourgove Je t’aime... moi non plus i slow beata 80-ih.
S druge strane okeana, u još uvek zavisnoj pokrajini Kvebek, tendencije u muzici su drugačije nego u matici. Muzika ove većinom bilingvalne pokrajine nastajala je pod dvojakim uticajem Amerike i Francuske, i tako stvoreni amalgam rodio je prepoznatljiv identitet. Za razliku od francuske, muzička scena Montreala, oslobođena bremena tradicije i liberalnija prema stranim uticajima, proslavila se bendovima koji su doneli osveženje na muzičkoj sceni – poput Arcade Fire, The Islands i The Dears.
Njihov engleski jezik učinio ih je bližim globalnom auditorijumu. S druge strane postoji i onaj separatistički deo koji insistira na francuskom jeziku. U ovom izrazu kao ključnu treba pomenuti izdavačku kuću Dare to Care Records, koja potpisuje izvođače kao što su Malajube, Avec pas d’casque, Tricot machine, We are wolves, Le husky, Grosse boite.
Superstarovi ove etikete svakako su Malajube (slika iznad), poznati kako kvebeškoj tako i francuskoj publici. Preko albuma Le compte complet i Trompe d’oeil postali su prepoznatljivi po brojnim hitovima (Montreal -40 C, Pate filo, Etienne d’aout, Le metronome) i po zabavnim spotovima (Le metronome). Malajube su, čini se, uspeli da stvore ono što nijednom bendu u Francuskoj nije pošlo za rukom: da francuski rock zvuči engleski, iako na francuskom jeziku.
Avec pas d’casque, duo Stephane Lafleura i Joela Vaudreuila, ističe se jednostavnim muzičkim izrazom (gitara i bubanj), low–fi neofrench folkom , ali isto tako i bizarnim spotovima (La femme bionique).
|
Korisni linkovi za dodatnu nastavu: |
Tiha kanadska zvezda, kantautorka Julie Doiron, sa David-Ivar Herman Duneom je otpevala dirljivu Have you seen the moon. Rodom iz Akadije, a sa adresom u Montrealu (druge frankofone pokrajine u Kanadi), Julie je prešla put od pevačice u bendu Eric’s trip do solo karijere. Objavila je više albuma uglavnom laganih i opijajućih melodija, od kojih je jedino Desormais na francuskom.
Pomalo apartna pojava montrealske je Les Georges Leningrad, bend koji eksperimentiše spajajući razne žanrove poput noisea i folka. A na tragu nove kanadske šansone i pod uticajem glavnog zastupnika stare Roberta Charlesboisa su autori Pierre Lapointe, Mara Tremblay i Fred Fortina i njegove muzike opijene alkoholom i folkom (Scotch).
|
Nouvelle chanson française
Napori francuske vlade da održi čistoću francuske kulture na infuziji ponekad izgledaju samoparodirajući, poput kategoričnog protivljenja da Sebastien Tellier, predstavnik Francuske na Evrosongu, peva na engleskom.
Upravo zbog toga se ponekad i postavlja pitanje da li je termin „nouvelle chanson francaise“ zaista pravac koji sakuplja umetnike sličnih muzičkih aspiracija ili pak produkt neke medijske službe za očuvanje kulturne baštine nekoliko kvalitetnih francuskih muzičara. Odgovor na to pitanje će možda dati novi album prve dame Francuske posvećen predsedniku, kantautorke i bivše manekenke Carle Bruni Sarkozy. S nestrpljenjem se očekuje. |
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
nevena (gost)
| 06.05.2008. 00.50.52
Opsezhno i informativno.
Iva mi smo te zavoleli!
Hvala
-
Ana M. (gost)
| 06.05.2008. 09.54.21
Odličan text i puno sam naučila, a već sam mislila da dosta znam :))
Bravo!!
-
maare (gost)
| 06.05.2008. 12.52.04
svidja mi se zavidna politicka osvescenost ovog texta. bravo!
steta sto francuska hip hop scena nije napredovala od sredine prosle decenije - vecina pomenutih imena kao sto su NTM (popili sest meseci zabrane nastupanja jer su na jednom certu vikali "baise la police"; demokratija nego sta!), Assassin (tu je jedan od članova bio rodjeni burazer glumca Kasela, ne znam da li je jos uvek), Fonky Family itd. su tu po dve i kusur decenije... a muzika im je, cini mi se, danas meksa i prijemcivija nego sto je nekoc bila.
Bedak sto danas vise nema grupa poput Alliance Ethnik, veseli commerce hop... i oni likovi sto su imali stvar "Paris dans les bleus", tako nekako, vise sam i zaboravio...
Inace, sto se mene tice, najbolja francuska grupa trenutno je Aluk Todolo.
-
LostIn... (gost)
| 06.05.2008. 15.28.13
meni se dopada tekst. ja stras(h)no volim albume Dominique A-a.
obozavao sam recimo Motorbass, Nina Ferrera, Jacques Dutronca (obozavaju ga Black Lipsi recimo), Magmu... a Daft Punk su najveci bend danasnjice!!!
-
Profa (gost)
| 06.05.2008. 16.28.08
Kakav promasaj od teksta!!!!! Da je neko na licu mesta (Pariz), da pise tekst o frankofiniji, a da u tekstu ne ni u jednoj reci ne pomene Justice, znak je totalnog neznanja ili bezobraznog ignorisanja. Ovakav tekst nikad u zivotu ne bih objavio, a saradniku bi se zahvalio zauvek ili ga poslao na popravni ispit. Jel' neko uopste procita tekst pre nego sto ga objavite?????? Kakav amaterizam.
-
+ Ed Profa @ (gost)
| 06.05.2008. 21.20.42
da nije još nešto zaboravila? proboj Mažino linije '44?
-
zaffa (gost)
| 06.05.2008. 21.22.19
ma da ceo tekst je promasen ako nije pomenula justice za koji je i tvoja baba dosad cula. ajde ne kenjkaj
-
f (gost)
| 06.05.2008. 23.43.19
fakat, mislim da se ovde pise o ozbiljnijim stvarima od 'projekata' poput justice-a.
-
Grass (gost)
| 07.05.2008. 10.15.20
Text jeste odlichan ali ne pominjanje etikete Ed Banger je definitivno propust! kao i Kavinskog :)
-
... (gost)
| 07.05.2008. 12.41.42
e da nisam srećno zaljubljena, odmah bi se udala za zaffu.
poz za ivu
-
... (gost)
| 07.05.2008. 13.37.04
da nisam srecno udat, odmah bi se zaljubio. eg bender
-
jovana (gost)
| 08.05.2008. 10.27.40
super tekst opsiran i kompletan, absolutno si u pravu sto si propustila neke manje bitne muzicke pojave (npr justice :), la musique à la mode ne nous intéresse pas, c'est la mode dans la musique qui nous intéresse!
veliki pozdrav velikoj ivi
-
Stojka (gost)
| 09.05.2008. 11.31.21
E pa svaka cast! Lepo si ti to smestila u odredjen politicko-socijalni kontekst savremene Francuske koji je neophodan za razumevanje danasnje muzicke i uopste umetnicke scene Francuske, a posebno Pariza. vidi se le vécu ;)
-
plastikmen (gost)
| 09.05.2008. 12.40.37
ma `ajde dzastis, ali gde su garnije i metju herbert?
-
Bratislava (gost)
| 09.05.2008. 13.52.20
da se chovek se oseti povrshno shto je slusho neshto od ove muzike, a da nikad nije ovako razmishljao...
hvala :)
josh je i milina je za chitati.
-
Bratislava (gost)
| 09.05.2008. 14.34.23
btw chini mi se da cilj autorke texta nije bio da nam pruzi popis svih muzichara francuske scene (nego neshto pametnije od toga), stoga mislim da su komentar tipa: "shta je sa Lorenom???" suvishni...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.