Narrow Stairs

Narrow Stairs je verovatno najfalsifikovaniji album u istoriji muzičkog downloadovanja. Jedna simpatična prvoaprliska šala (koja je prošle godine izvedena i za Interpolov Our Love To Admire) uspela je da prevari i pojedine velike fanove Death Caba i više od mesec dana pre pravog leaka ih uveri kako “album razbija”. Na desetine raznih fakeova je od tada svakodnevno preplavljalo net i mučilo ljude, što je jasno ukazivalo na dve stvari: Death Cab for Cutie su užasno popularan bend i imaju dosta klonova.

Toliko interesovanje ne čudi, jer su se DCfC prethodnim izdanjem Plans (2005) napokon probili u mainstream, zabeleživši prvu platinastu ploču. Iako su imali stabilnu bazu fanova i renomirani status u elitnijim indie krugovima, njihov bogati katalog je naprasno počeo da se otkriva tek posle pojavljivanja u nekim popularnim TV serijama i potpisivanja za major etiketu Atlantic. Prepoznatljiva kombinacija ugodnih, katkad i bajkovitih melodija, pametnih tekstova i specifičnog Gibbardovog emotivnog vokala brzo ih je dovela do samog vrha moderne indie pop/rock ponude.

Premda im je neznatan deo sledbenika okrenuo leđa zbog komercijalizacije, razvoj zvuka je nastavio da se kreće sigurnom maršrutom. Međutim, u trenutku kada su mnogi očekivali demonstraciju apsolutne superiornosti u ovom pravcu, bend je objavio kako će na sedmoj ploči doći do drastičnog zaokreta u pristupu, što će se odraziti kako na muzički tako i na tekstualni segment. Potvrda je usledila nekoliko meseci kasnije, ali, nažalost, u negativnoj konotaciji.

Naime, predugački prvi singl I Will Possess Your Heart, s jednim rifom i dva stiha koja se ponavljaju u nedogled, više je bio dosadan eksperiment s nedelotvornom dinamikom građenja nego krautrockerska epska numera kakvu je najavljivao gitarista i producent Chris Walla. U odnosu na atmosferičnije radove sastava The Appleseed Cast ili Pedro The Lion, ovaj opit je zvučao isprazno koliko i neuspelo.

Ipak, početna Bixby Canyon Bridge je vratila nadu, jer prijatnom melodijom i intrigantnim stihovima neodoljivo podseća na Marching Bands of Manhattan, uvertiru sa albuma Plans. Ostatak repertoara je različitog kvaliteta, ali u najvećem delu je na nižoj kreativnoj lestvici od nadahnutih pesama sa sjajnih ostvarenja Transatlanticism (2003) ili The Photo Album (2001).

Glavni problem leži u neshvatljivoj skromnosti dobrog broja pesama, od kojih neke karakteriše čak i tekstualna banalnost pri opisivanju klaustrofobije ili patnje, koja kod Gibbarda nije česta pojava. DCfC skoro nikad nisu bili ovako mlaki a u pojedinim trenucima doslovno i monotoni u nastojanju da kreiraju što disonantniji i mračniji zvuk.

I Will Possess Your Heart

Izuzetaka, srećom, ima i oni pokazuju da su Death Cab i u lošijem izdanju iznad većine grupa koje im kritika nameće kao saborce. Grapevine Fires je vanserijska balada koja u četiri minuta sumira sve njihove vrline i bez problema ulazi u sam vrh 11-godišnjeg kataloga. Zapravo, momci iz države Vašington su ubedljivi jedino kada se drže nekog od oprobanih recepata Death Caba iz prošlosti, makar oni dolazili iz najranijeg perioda, kao što je slučaj u numeri Cath..., koja zvuči kao da je izašla sa Something About Airplanes (1998).

Narrow Stairs je sasvim solidno izdanje i tu nema dvojbi. Ali, u nezanemarljivom delu mu nedostaje ono što bi trebalo da krasi svaki dobar pop album – upečatljiva melodija koja će vas momentalno zgrabiti i terati da se iznova vraćate albumu. Death Cab for Cutie nikada nisu ni bili običan pop bend, ali pokušaj da budu još neobičniji ovog puta je, ironično, bio kontraproduktivan.

Povezani članci:

• "Plans" - recenzija albuma (2005)
• "Isplanirane emocije" - prikaz koncerta (2006)