Kao po pravilu, ali uvek drugačije i iz početka, slušanje ovakvih pesama nas oslobađa težine briga koje sami sebi naivno i nepromišljeno stvaramo. Nepripremljeni na život. U bujici reči, suza i osmeha. Na trenutak zaboravljamo ko smo i šta smo
Mesto: Ampere, Minhen
Vreme: 28. februar
Zakasnio. Koncert počeo tačno u 20:00 ili 21:00, ne osećam ništa, samo se sećam, hm, zapravo obrnuto.
Ampere par nedelja unapred rasprodat. Oko 350 srećnika koji su na vreme došli do karte, legalno u pretprodaji, ili legalno, preko VIP-štip liste, dakle oko 450 posetilaca, naizmenično je cupkalo i uzdisalo uz njujorškog pop trubadura Vanderslicea. Klimanjem glave i srdačnima aplauzom odobravali su njegove lepe, jednostavne i neobične lirske driblinge i finte.
Uključio sam na kratko vremeplov. Slike prolaze u oblačićima koje kažiprstom crtam iznad glave.
John Vanderslice danas peva sam. Da, on peva i svira gitaru. Na bubnjevima ga prati Dave Douglas. Dakle, nije potpuno sam. Večeras zapravo niko nije potpuno sam. I niko nije potpuno srećan. Publiku prožima osećaj nepotpune samoće što se neizgovorena krije u ustima zaglavljena gorkim (polu)osmehom.
Ovaj prinudni duo deluje uzbudljivije i srdačnije od većine (često) predvidljivih čovek-čovek, žena-žena ili žena-čovek komboa. Verovatno zato što ostatak Johnovog pratećeg benda, iz ko zna kakvih razloga, nedostaje, te se moj mozak, osim pogađanjem propuštenog repertoara, zabavlja ispunjavanjem, širenjem i skupljanjem akustičnog prostora koji se tu iznenada ukazao. Basista i organista će se Vandersliceu i Douglasu verovatno priključiti tek na početku britanskog dela evropske turneje. Tako sam pročitao.
John Vanderslice, XY-godišnjak, autor albuma naziva
Life And Death Of An American Fourtracker I Time Travel Is Lonely , čovek koji je u pesmi
Bill Gates Must Die otpevao „I just typed the word / just pressed the return / someone made this easy / someone made this inevitable“, pokušava da povrati dostojanstvo pop pesme i pisaće mašine. Da li da pritisnem
return? Tople preporuke i povratak u stvarnost, odgovor je, nažalost, pozitivan: div iz bajke Bill Gates neće nikad umreti. A ja ću i dalje u svojim snovima da lupam windowse na njegovoj kući cveća.
* * *
Death Cab For Cutie, na vas je red! Po(p)kušavam da utvrdim redosled i satnicu sećanja. Koncert sam gledao pre osam dana i sedam noći. Središnjicu nastupa obeležio je dramatičan medli
Company calls i
Company calls epilogue sa albuma
We Have Facts And We're Voting Yes (2000). Dve karakteristične DCFC dvočinke, pesme u kojima se melodije do pola namotavaju u jednoj, a od pola odmotavaju i razmotavaju u 1001 boji. Kao po pravilu, ali uvek drugačije i iz početka, slušanje ovakvih pesama nas oslobađa težine briga koje sami sebi naivno i nepromišljeno stvaramo. Nepripremljeni na život. U bujici reči, suza i osmeha. Na trenutak zaboravljamo ko smo i šta smo. Kao što reče mačak
Felix: “Life is music and music is life, sweet sounds to help you take flight ...“
Prvi bis su započeli sa
Love of mine (
Plans, 2005), koju je publika, uključujući dva
Tokyo hotel klinca ispred nas (da, nas, mene i nje, nje i mene), u jednom dahu, savršenom dikcijom (po slobodnoj proceni, 60 odsto prisutnih US-merikanca), ali pogrešnom intonacijom ispratilo u
nirvanu.
DCFC su zaista (pro)špartali kroz ceo repertoar. Albumi Plans i Transatlanticism (2003) su se možda nešto više od ostalih, ali podjednakom međuzastupljenošću klackali koncertnom osovinom. We Laugh Indors sa The Photo Album (2001), naravno, nije bila izostavljena: „ When we laugh indoors the blissful tones bounce off the walls and fall to the ground... I loved you Guenivere, I loved you Guenivere – I loved you...” Odjekuje.
Po završetku sam pokušao nekako da dođem do liste pesama, nalepljene pored klavijatura na kojima su se Chris Walla i Benjamin Gibbard za vreme koncerta smenjivali, ali neke klinke su me preduhitrile. Jedna se tako vešto popela na binu i uzela trzalicu koju je Benjamin verovatno namerno ostavio na podu. Prizor. Publika voli ovaj bend.
Tokom koncerta sam povremeno krajičkom oka posmatrao berlinskog DJ-a i vlasnika diskografske kuće
Morr Thomasa Morra kako s pažnjom i nesmanjenim oduševljenjem prati zbivanja na pozornici. Naime, Thomas, poslednjih nekoliko meseci veoma intenzivno prati bend kako celim west-to-east tokom američke turneje, tako i dobrim delom evropske odiseje. Ako izuzmem
B. FleischmannovThe Humbucking Coil, album koji je zapravo snimljen prošle godine a zvanično izašao pre nekoliko dana, izgleda da zanatlije Morr manufakture slabo rade. Verovatno zabušavaju dok je šef na službenom putu. Verovatno uživaju dok i šef uživa.
Još jedan detalj. DCFC sviraju na pojačalima marke
Dr. Z. Na stranici proizvođača pojačala sam pronašao zanimljiv komentar:
„ Don't mess with something that's already perfect...". I koliko je muzika perfektna, toliko su sami izvođači tipičan primer dosadnih rock antizvezda. Ljudi koji su toliko okupirani sobom i muzikom da u njihovom prisustvo reč entertainment , upotrebljena na prelazu iz jedne u drugu pesmu, gotovo da i nema neko značenje. Da ne odem u drugu krajnost, ali...
...Benjamin je celo veče pričao gluposti: “...Vanderslice zapravo ima još petoricu braće, jednojajčane šestorke, mi smo odabrali najboljeg od njih za turneju, rodom je iz Rusije... ”. Reklamirao je majice i posle izvođenja Croocked Teeth , najnovijeg uptempo singla, pitao kolegu na merchandisingu kako napreduje prodaja majica. Spomenuo je da nije nikad išao na fakultet, vrlo važan detalj. A bilo je i drugih nevažnih sitnica koje sam u međuvremenu zaboravio.
Chris i ostatak benda, dakle Chris i ritam sekcija Osnovne škole DCFC, svoj deo posla sve vreme odrađuju krajnje ozbiljno i nepretenciozno. Pesme sa albuma Plans u koncertnom obliku su oslobođene ponekad tesnih aranžmana, tako da se potpuno uklapaju u kolorit prethodnih ostvarenja.
Kao što moj turski kolega za DCFC kaže: “Müzik adami Ben Gibbard in The Postal Servise ile birlikte yürüttgü projerleinden Death Cab For Cutie, gittikçe popülerleşiyor, tabi bunda ülkemizde de gösterilen The O.C. nin payini yadsimamak gerekiyor. Fakat nedense The Postal Service de daha iyi işler başardigini söylemek zorundayim, çünkü bu Death Cab For Cutie işine bi türlü isinamadim. Albüm ayrtinili yorumuna
buraya tiklayarak ulaşabilirsiniz. Pedronun notu: 6.7”.
A mene lično, ako to do sad niste primetili, najviše deprimira činjenica da sam četiri dana posle omiljenih DCFC sasvim slučajno i potpuno neočekivano gledao još bolji koncert. Nisam našao karte za
Clap Your Heands Say Yeah i, više iz očaja nego iz želje, odoh, odslušah, pokleknuh pod špageti-division-sound rafalima njujorške (valjda tamo žive) trojke pod imenom
Calla u Atomic kafeu. Njihovi albumi nemaju ni desetinu one snage i energije koju bend poseduje na koncertima. Hang the producer.
Dva fenomenalna koncerta u četiri dana.
Previše!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.