Bendovi koji ne sviraju muziku samo sebe.
Bendovi koji ne sviraju muziku za svakog.
Bendovi koji iz dana u dan imaju sve više pristalica.
Plans
Set Free
U januaru ove godine berlinska etiketa Morr Music licencirala je pod imenom Home (u originalu Home V), zajednički EP Benjamina Gibbarda i Andrewa Kennyja. Četverokanalni snimci iz home studija prvobitno su objavljeni u SAD još 2002. godine za Post-Parlo Records.
Kad je vreme izdavanja albuma u pitanju, glupo je reći da neko delo kasni ili da stiže na vreme. Za dobru muziku nikad nije kasno, osim ako je potencijalni slušalac mrtav, u šta čisto sumnjam. Ili je ogluveo u međuvremenu, što je opet malo verovatno. U svakom slučaju, ovaj album vam preporučujem osim ako od 2002. niste ogluveli ili umrli.
Na Home oba autora ne samo što maestralno izvode po tri vlastite kompozicije, nego se i prilično maestralno međusobno obrađuju: Ben Gibbard nas transponuje kroz original American Analog Seta Choir Vandals, dok je Andrew Kennyjeva interpretacija Line Of Best Fit Death Cab for Cutieja retko ponovljiv i lirski nadahnut momenat.
Ove jeseni oba autora su nas obradovala novim izdanjima njihovih matičnih bendova. Nakon preslušavanja albuma
Set Free teksaške petorke
American Analog Set, i
Plans čas setnog, a čas raspojasanog četverca iz Sijetla pod imenom
Death Cab for Cutie, prvo što se oseti je da ona emotivna srodnost sa
Home može zapravo da se veže tek za samo Andrewa i Benjamina. Ostaci oba benda igraju prilično značajnu ulogu u kreiranju svojih osobenosti.
Demokratičnost i poštovanje međusobnih razlika/sklonosti su osobine koje su svakom iole ambicioznijem/strpljivijem bendu neophodne da bi sačuvali autorski integritet i oduprli se sve nemilosrdnijim zakonima koji vladaju u svetu popularne muzike. Prilično stabilne postave oba, bez obzira na mnogobrojne off projekte pojedinih članova, doprineli su ne samo dugovečnosti/originalnosti njihovih muzičkih izraza, nego i većoj slobodi izvođenja, kako novih, tako i starijih pesmama iz narastajućih repertoara.
Koncertni DVD dokument
Drive Well, Sleep Carefully – DCfC-a ne samo da je svedočanstvo nešto tvrđeg zvuka koji bend upražnjava na koncertima, nego bi mogao da posluži i kao mogući putokaz kako drugim bendovima, tako i kolegama iz AAS-a da izbegnu zamke neujednačenog tretmana, po meni, najvažnijih faktora u karijeri:
- publika,
- dobre pesme,
- ozbiljan rad u studiju,
- redovne turneje,
- podela uloga unutar benda.
- …
- …
- …
- …
- …
Ako se svi faktori sa podjednakim odnosom uvažavaju, šansa da se u autorskom i komercijalnom smislu uspe – postoji! Da bih izbegao svođenje r'n'r-a na mrzovoljnu i getoiziranu kategoriju, uveo sam i kategorije 6-10. koje čisto zbog autorskih sloboda mogu biti vrlo slobodno i različito definisane. Od pobožnosti, alhemije, video igara i tehnologije i makrobiotičke ishrane, pa do uništavanja hotelskih soba i koncertnog rezanja tela krhotinama stakla.
American Analog Set već duže vremena važe kao jedan od najboljih aktivnih homerecordnig bendova. Najveća greška koju su na novom albumu napravili je što su s dobrim pesmama, ali s različitim entuzijazmom (dakle, nedovoljno pripremeljeni), ušli u profesionalni studio (faktor 2 - previše naglašen, faktori 3 i 5 - zanemareni).
Ako bih istu metodu trebalo da primenim na bendove s našeg podneblja, onda bi moglo da se kaže kako previše pažnje posvećuju faktoru 2, a faktoru 1 skoro nikakvu. Ali, vratimo se zvezdama ove kritičarske sage.
American Analog Set su u prošlosti najjači intenzitet postizali/dostizali/održavali kruženjem, ponavljanjem, polaganim ubrzavanjem/usporavanjem započete teme. Na najnovijem albumu Set Free bend po prvi put prelazi prag kućnog studija. Hladnoća profesionalnih prostora za snimanje oseti se u pomalo introvertnim, ali i odsutnim interpretacijama tekstova kriptičkih sadržaja.
Veličanstvenim probojem poslednjih linija potrošačkog otpora, album Plans Death Cab for Cutieja je nadmašio komercijalni uspeh prethodnika Transantlancism(2003). Za razliku od AAS-a, koji su odlaskom iz kuće Virgin učinili ustupak svojim novim nalagodavcima i uklopili se u okvire nametnute njihovim izdavačkim profilom, DCfC su, bez obzira sto ima je ovo debi za major kompaniju (Atlantic), većim delom zadržali svoj bazični zvuk, uz korišćenje nekih iskustva Benjaminovog projecta Postal Service.
Da li se u tekstualnom smislu, kako to kaže Benjamin Gibbard, DCfC pripremaju za loše dane koji nam svima neminovno slede? Ljudske gubitke, emocionalne žrtve i sve ono što svaki normalan životni vek nosi sa sobom, pitanje je koje mi već nedeljama prolazi kroz glavu? Toliko tuge i patosa, na granici morrissyjevski neosvetljenih autostrada celibatskog/huomo-erotskog bola.
Odavno nam neko u svetu stereo stihova tako nešto nije ponudio. Izuzetne reči. Izuzetan album. Izuzetna produkcija druge violine DCfC orkestra, producenta prvog pomena vrednog dela Decembrista, vlasnika Nirvana – Bleach studija Chrisa Wallae.
Pa, da zaključimo: putevi Andrewa i Benjamina su se ponovo ukrstili na prošlogodišnjem Styrofoam ostvarenju Nothing's Lost Belgijanca Arne van Petegema: dva anđeoska glasa su dali neizostavan pečat jednom od najlepših elektronskih izdanja u poslednjih nekoliko godina; nadajmo se novoj vokalnoj simultanki ova dva velemajstora emocija; nadajmo se boljem albumu American Analog Seta; Death Cab For Cuttie su sebi podigli još jedan spomenik za života i teško da neko to može u ovom trenutku da uradi bolje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.