Pijana revolucija

U kojoj meri obični, takozvani mali događaji mogu da pomere stvari može se videti na primeru njujorške gypsy punk atrakcije Gogol Bordello i njenog lidera Eugenea Hutza. Pod utiskom koncerta Sonic Youtha u Kijevu 1988. godine, 16-godišnji Evgenij Aleksandrovič Nikolajev, kako je Eugeneovo ime, odlučio je da se preseli u Njujork, “tamo odakle dolazi ta muzika”. 

Kada se konačno obreo u Njujorku (nakon boravka u Poljskoj, Austriji i Italiji), Eugene je najpre inficirao komšiluk i prijatelje kolekcijom ploča koja se sastojala ponajviše od romskih autora i muzike iz istočne Evrope, a potom je okupio bend koji je tu muziku direktno ukrstio sa energijom Jimija Hendrixa i Sonic Youtha.

Od nastanka 1999. godine, Gogol Bordello su objavili albume: Voi-La Intruder (1999), Multi Kontra Culti vs. Irony (2002), Gypsy Punks: Underdog World Strike (2005), Super Taranta! (2007). Danas predstavljaju jednu od najvećih živih atrakcija, bend čiji koncerti iniciraju i one najpodozrivije.

Telefonski razgovor sa Eugeneom Hutzom vođen je sredinom maja, kada je bend boravio u Brazilu, a povod je, naravno, nastup benda na Exitovom Main Stageu 12. jula.

POPBOKS: Trenutno ste u Brazilu. Kako ti se sviđa tamo?

EUGENE HUTZ: Brazil je neverovatan. Uvek me je privlačila ova kultura i mogao bih u nekom trenutku i da se preselim u Rio. U njemu se oseća karnevalska atmosfera, ljudi su zaista otvoreni, s mnogo više strasti i emocija gledaju na život nego što je to slučaj u Americi. Prvi put kada sam bio ovde, Manu Chao, najpre moj heroj a potom i prijatelj, pokazao mi je mnogo toga, tako da sad mogu da dođem da živim ovde (smeh).

S obzirom na reputaciju koja vas prati, pretpostavljam da se na turnejama događa mnogo zanimljivih situacija. Da li je to tačno, i da li možeš da podeliš neki detalj s našim čitaocima?

Vremenom smo postali neka vrsta stručnjaka za turneje. Zbog toga što našu muziku smatraju neradijskom i netržišnom, postali smo putujući bend. Bili smo na svakom jebenom mestu, od Vankuvera do Moskve. Godišnje sviramo oko 200 koncerata. Naravno da se puno stvari događa. U ovom momentu bih mogao da napišem čitavu knjigu o tome kako ići na turneju i kako je preživeti.

Da li to onda znači da si se navikao?

Život na turneji mi ne izgleda toliko težak. Ljudi obično misle da je to neverovatno naporno, i u izvesnoj meri to je istina. Ali, drugačije je dok to radiš, kad si u tome. Ja sviram na bini i van nje, u svakom slobodnom trenutku, tako da u tome ne vidim ništa brutalno. Jedino tako znam da živim.

Šta znaš o Srbiji?

Kada je reč o muzici, o Srbiji znam puno toga. Volim sastave kao što je Kal, s kojima se i družim. Dugo sam skupljao cigansku muziku i muziku s područja Balkana. Kad sam se pre deset godina doselio u Njujork, moja kolekcija je postala pravi fenomen. Počeo sam da puštam muziku na zabavama, i ljudi bi poludeli. To je bio početak gypsy punk revolucije.

Reci nam nešto više o tom početku, kako je to zapravo izgledalo?

Sve je počelo tako što sam nosio ploče i diskove na zabave po Njujorku i puštao Bobana Markovića i Fanfare Ciocarlia. Toliko bih se napio da bih pogubio sve diskove (smeh). Ljudi bi ih uzimali i širili dalje. Bukvalno bi ih idućeg dana ujutru kupili s poda, nosili kući i slušali, a zatim bi ih davali prijateljima. Pogubio sam mnogo dragih albuma – tako je počela revolucija! (smeh)

Da li si čuo za srpski specijalitet koji se zove rakija?

Naravno. Probao sam rakiju kad sam bio u Zagrebu u aprilu. Veoma žestoka stvar, jedva čekam da je ponovo pijem. Čuo sam i bend Rakija, jako su dobri.

A sada malo više o muzici. Koji ti je omiljeni Hendrixov album?

Uh, zaista teško pitanje... Ali, ako već moram da se odlučim, rekao bih da Band of Gypsys za mene predstavlja nešto posebno.

Zašto?

Nije reč samo o naslovu, to je jednostavno najbolji živi album koji sam čuo. Neverovatna svirka i energija. Kada sam bio klinac, slušao sam ga opsesivno, danima. I danas mu se rado vraćam.

Kako ste došli u kontakt s Madonnom?

Neko vreme pre snimanja filma Filth and Wisdom (snimljen 2007. godine, prim.aut.) čuli smo od nekih prijatelja da je Madonna naš fan. Ubrzo smo se sreli. Rekla mi je da ima sve naše albume. Kasnije sam iz razgovora s prijateljima i zajedničkim poznanicima zaključio da nas često pominje i preporučuje. Ona je zaista energična i ima dosta zanimljivih ideja. Snimanje filma Filth and Wisdom bilo je sjajno iskustvo. Učestvovao je ceo bend.

Mnogo ljudi je videlo vaš zajednički nastup na Live Earth 8, prošle godine na Vembliju. Koliko vam je to bilo važno?

Naravno da nam je to značilo. Ali, mnogo važnije je kako je to zvučalo, a bilo je zaista sjajno! Puno energije i obrta, ciganska pesma uz koju igra prepun Vembli! Pomešali smo Madonnin hit La Isla Bonita i Lela Pala Ture. Bio je to pravi spektakl.

Nedavno je kod nas u Beogradu svirao Steve Albini sa Shellacom...

Zaista? Fantastično! Oni su odličan bend, Steve je sjajan lik.

Kako je izgledala saradnja s njim, kakav utisak je on ostavio na tebe?

On je producirao album Gypsy Punk: Underdog World Strike. Tada smo se i upoznali. Mislim da je odlično predočio slušaocu našu energiju, način razmišljanja... To je suština njegovog rada, i to je naizgled paradoksalno kod njega. S jedne strane, on je veoma sistematičan, jako usredsređen, ima svoj metod. S druge, njegov cilj je samo da na najbolji način snimi bend, bez bilo kakvog dodavanja ili oduzimanja. Nema šanse da uzme i napravi nešto bolje nego što jeste, doda energiju, usmeri je u nekom novom pravcu o kom bend ranije nije razmišljao; njega to ne zanima. Želi da na najbolji način prenese kako bend zvuči dok svira. Upravo zbog toga mislim da je bio odličan izbor za nas.

Koja ti je omiljena ploča koju je on producirao?

Moj favorit je album Wedding Presenta Watushi iz 1994. Vidiš, to me je podsetilo... kada sam upoznao Albinija i oduševljeno ga pitao o tom albumu, on uopšte nije mogao da ga se seti. Plašim se da bi, kada biste ga sad pitali za Gogol Bordello, odgovorio: „Šta to beše, ne mogu da se setim...“ (smeh)

Za kraj, šta možemo da očekujemo od Gogol Bordella na Petrovaradinskoj tvrđavi?

Mislim da publici u Srbiji nije potrebno posebno najavljivati naš koncert. Imam osećaj da se dobro poznajemo, da imamo dosta zajedničkog. Dakle, dođite da se družimo, podelimo dobru energiju i popijemo nešto u zdravlje svih nas!

Povezano:
Harem u Toskani - izveštaj sa koncerta u Firenci

(Intervju je deo specijalnog izdanja "Popboksa" i mesečnika "Status" posvećenog Exitu 08, koje će se na kioscima naći 1. jula)