"The boy Gedge has written some of the best love songs of the Rock 'n' Roll era. You may dispute this, but I'm right and you're wrong!" - John Peel, BBC Radio 1
Činjenica je da možda niko nikada ne bi čuo za ovaj bend da nije bilo Johna Peela. Ali, sa druge strane, za koliko grupa bismo mogli da tvrdimo isto? Još od kada su Peelovi slušaoci i fanovi, pre više od 15 godina, za najbolju pesmu izabrali večiti hit “za ostaviti dragu” Nobody's Twisting Your Arm, tesna veza između Gedgea i nedavno preminulog Peela je neraskidiva, maltene porodična.
Da je ovo pravedan svet kakav nije, lik Davida Gedgea – frontmena
The Wedding Present i
Cinerame – današnji klinci bi nosili na majicama. OK, možda je to preterivanje, ali Cinerama je makar zaslužila status kakav sada uživa
Coldplay. Ako ne verujete,
probajte pesme kao što su
Health & Efficiency, Wow (posle koje ostaje samo jedno dugačko
wow!),
Your Charms (po mogućnosti BBC session), kao i obradu DJ Spillera –
Groove Jet (ne postoji mnogo onih koji bi mogli da urade tako nešto sa tako odvratnom pesmom).
Bilo da su u pitanju The Wedding Present ili Cinerama, bilo da je srećan ili slomljenog srca, Gedgeov tenor prija sve dok ne peva na ukrajinskom. Razlika je samo u nijansama: u preferiranju različitih vrsta gitarskih pedala. Za (ne)upućene: prošlo je otprilike osam godina od kada je Cinerama prestala da bude najveći britanski indie bend na major etiketi. Par albuma (Va Va Voom, Disco Volante, Peel Sessions, Torino) Cinerame je, po nekim mišljenjima, mnogo bolje nego sve što je Gadge radio sa Wedding Present. To je, opet, samo stvar ličnih afiniteta: volite li više plavo ili ultramarin (čak se i novi album završava temom Perfect Blue), lila ili ljubičasto.
Interesantno bi bilo čuti neki vaš album posle raskida sa dugogodišnjom dragom. Gedgeu se upravo to desilo, i to posle 14 godina. A da simbolika bude veća, album je objavio 14. februara, na Dan zaljubljenih. Mala je razlika između poetike i patetike.
On piše i svira savršene pop pesme, a to treba ceniti, bilo da plače i iznova preboleva taj famozni rastanak. On to radi nadasve zavodljivo, što svemu daje šarm i harizmu koju samo on može da ima. Još od kada su na početku karijere svirali gitare kao da su teniski reketi i napravili prvi hit
Kennedy ili obrađivali
Gang of Four, pa sve do danas uz
Dont Touch That Dial ili
Queen Anne, recept je ostao isti. I to je ono što je dobro ili loše, zavisi iz kog ugla gledate. Jedino što se stvarno promenilo i što najviše smeta jeste finalizacija nekih numera (
Interstate 5,
Dont Touch that Dial ili
Queen Anne), odnosno ono nepotrebno orkestriranje, filmski momenti i predugački i neopravdani
fade outi za ovakve strukture pesama. This is pop, not western!
Tracklisting:
- On the ramp– Dramatičan početak koji na prvu loptu ne govori ništa. Pa, neki su izgradili karijere na takvim počecima, zar ne? Jednostavno, doživite je kao uvod u sledeću pesmu;
- Interstate 5 (proširena verzija) – Vožnja tako stvarna da ne bi trebalo da je slušate u kolima, pogotovo ako vam emotivni život nije u najboljem redu. Zvuči toliko stvarno da su nepotrebni oni filmski momenti u maniru Johna Barryja na kraju (jedina zamerka);
- Always the Quiet One– Ovo su teme & zvuk zbog kojih sam zavoleo Cineramu, čak i u onim najmelodičnijim momentima;
- I'm from furher north than you – Ako se do sada niste primili (ili pali u depresiju), slobodno preskočite ovu pesmu. Ili ceo album;
- Mars Sparkles down on Me – Balada, taman na pola abuma. Još malo patetike, još jedno oplakivanje. Mislim da ovakve pesme pale kod devojčica svih uzrasta;
- Ringway to Seatac – Iznenadan nalet energije i živosti na već pomenute teme;
- Don't Touch that Dial – Naziv govori dovoljno, a tek onaj rif što se provlači kroz celu pesmu! Efektno!
- It's for You – Grunge is not dead! Konačno otvara sve karte i "pokazuje" JOJ! Voleo bih da čujem ovu pesmu u izvođenju Mudhoney (ako ih se neko seća)!
Mislim da je dovoljno, za ostatak albuma sami se potrudite.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.