Studio je magija

Kevin Martin je rođen u južnoj Engleskoj, gde je proveo mladost slušajući Psychedelic Furs, Crass i šou Johna Peela. Počeo je da svira saksofon i doselio se u London ranih 90-ih, gde je osnovao svoju diskografsku etiketu Pathological Records.

U širim muzičkim krugovima postao je poznat kao vođa mnogoljudnog orkestra po imenu God, fuzije belo usijanog jazza, sporog, tamnog metala i nihilističke buke. God je uspeo da spoji muzičare iz svetova avangardne kompozicije, jazza (Tim Hodgkinson, John Zorn), metala, anarhopunka i alternative/post rocka (Lou Ciccotelli, Russell Smith, Justin Broadrick), a iz njega je Martin izveo i nekoliko drugih muzičkih projekata.

Posebno je plodna saradnja bila sa Justinom Broadrickom, u to vreme vođom benda Godflesh. Martin i Broadrick su sarađivali u projektima God i Ice, da bi nešto kasnije počeli da snimaju elektronsku muziku kao duo, prvo pod imenom Techno Animal (kombinacija hip hop i dub pristupa), a zatim kao Sidewinder (minimalni, abrazivni techno) i The Curse of the Golden Vampire (digital hardcore).

Od početka tekućeg veka Martin se sve više usredsređuje na solo projekat The Bug, kombinaciju dancehall matrica i raggamuffin toastinga brojnih jamajčanskih emsijeva. Posle serije dobro primljenih singlova, Martin je prvi ragga album kao The Bug izdao 2002. godine za etiketu Richarda D. Jamesa (Aphex Twin) Rephlex, demonstrirajući izuzetnu širinu tumačenja raggamuffin formule.

Novi album Buga zove se London Zoo i izaći će 7. jula za Ninja Tune, a intervju koji sledi rađen je nakon Martinovog nedavnog DJ seta u beogradskom klubu Lagum (vidi foto).

POPBOKS: Devedesetih godina si snimao mnogo muzike s različitim ljudima, ali si istovremeno radio „s druge strane“. Pisao si za The Wire, a za Virgin Records si uredio nekoliko veoma uticajnih kompilacijskih albuma. No, od kraja 90-ih deluje kao da si zainteresovan samo za snimanje. Kako je došlo do te promene?

KEVIN MARTIN: Da budem iskren, jedini razlog što sam počeo da pišem o muzici bio je što sam kao muzičar bio finansijski potpuno neuspešan, a moja tadašnja devojka je plaćala sve naše račune. Samo od pisanja je bilo zarade (eh, to su bila vremena… - op.a.). Poznavao sam tadašnjeg saradnika, a današnjeg urednika Wirea Chrisa Bohna (alias Biba Kopf), čije su mi kolumne kad sam kao klinac i živeo u malom gradu bile dašak svežeg vazduha; kroz njih sam otkrio gomilu muzike. Kada sam se preselio u London i pokrenuo etiketu Pathological Records, iskopao sam njegovu adresu i pojavio se jednom oko deset uveče pred vratima njegovog stana. Ali, njemu to nije smetalo i postali smo prijatelji.

U svakom slučaju, pokušaj da se živi od muzike koja nije komercijalna skoro je ravan samoubistvu, pogotovo u nemilosrdnom Londonu, tako da sam bio primoran da pokušam da zarađujem novac na drugi način. Volim da pišem, mada imam i određeno nepoverenje prema pisanju o muzici; mislim da ono na neki način umanjuje njenu magiju.

Ali s druge strane, ljudi koji pišu dobro, npr. Kodwo Eshun, Simon Reynolds (obojica saradnici Wirea 90-ih) fantastični su u tome. Ipak, bez i najmanje senke sumnje, stvaranje muzike je jedino što zaista želim da radim, sve ostalo je sekundarno.

Tada si istovremeno radio na više mesta – od desetočlanog orkestra God, preko nešto kompaktnijeg Ice, pa do elektronskih grupa Techno Animal i Sidewinder. Sada si koncentrisan na The Bug, čist elektronski projekat, što, ako znamo da si muzikom počeo da se baviš svirajući saksofon, može da bude malo čudno.

Pa... producentski rad me je naprosto opčinio. Ideja o studiju kao magičnom prostoru... I zapravo, rad na prvom albumu God, sa Johnom Zornom u Njujorku, bio je presudan. Imali smo mnogo materijala, mnogo komponenti koje je trebalo izmiksovati, i sve je počelo da zvuči jako ravno jer je gustina zvuka zbog broja instrumenata i intenziteta sviranja bila prevelika. Zorn je onda predložio da imitiramo dub producente i da jedan od kanala izbacimo iz miksa. Kroz taj i takav rad sam shvatio da mi se to jako dopada.

Ako voliš muziku, nekako je nemoguće da se ne zaljubiš u mogućnost da je menjaš, remiksuješ... U principu, umorio sam se od bendova: kada si u bendu, ima toliko drugih briga koje nemaju veze s muzikom. Često se sve svodi na ličnosti u njima i na proizvodnju zabave. Dosadilo mi je da gledam bendove za koje jedne večeri mislim da rade nešto specijalno, da bih ih video iduće i shvatio da je sve to uvežbano scensko ponašanje. Za mene u dubu postoji određena čistoća zvuka, muzike.

Kakva su u tom smislu bila prva londonska iskustva?

Kada sam pre 15-ak godina došao u London jedno od prvih iskustava bio je soundclash između dva reggae sound systema, i to nije ličilo ni na šta što sam do tada video. Potpuno mi je razbucalo ideje o tome šta mogu da očekujem od muzike u živom izvođenju. To su bila dva sound systema jedan naspram drugog u sali, bez ikakvog osvetljenja osim po jedne sijalice iznad svake miksete, nije bilo bine niti aplauza između pesama, ali je zvučno bilo tako intenzivno da si mogao da osetiš kako ti unutrašnji organi menjaju raspored.

Za mene je to bilo dramatično drugačije od onoga na šta sam bio navikao, bilo je tako... čisto, potpuno usredsređeno na muziku, bez ikakvih pratećih gluposti; pogađalo je u sam centar onoga zbog čega ja volim muziku. Posle toga za mene nije bilo povratka.

Dakle, The Bug.

Nije da nemam drugih projekata, ali je The Bug trenutno uspešniji nego ijedan drugi ikada. The Bug je nastao u momentu kad sam bio toliko siromašan da sam jedini put pomislio da bi trebalo da ostavim muziku. Moja tadašnja devojka je mrzela London, želela je da se odselimo. Rekao sam joj da želim da probam još i ovo, i ako propadnem, napuštamo London. Tako je krenulo…

Ali prvi Bugov album Tapping the Conversation bio je dosta različit od današnjeg zvuka. Izašao je za američku etiketu Wordsound, bio je delo grupe muzičara koji su svirali žive instrumente, a ne elektronski solo album, bio je konceptualni album koji se oslanjao na Coppolin film Prisluškivanje i bio je mnogo okrenutiji dubu nego dancehall i raggamuffin zvuku, koji je danas karakterističan za The Bug.

Taj prvi album bio je više neka vrsta incidenta. Veliki eksperiment, zapravo. Dva su razloga što se taj album uopšte pojavio. Prvo, bio sam jako dobar prijatelj sa Skizom Fernandom, vlasnikom Wordsounda, a on je u to vreme bio opsednut etiketom On-U-Sound i bendom Wu Tang Clan, što se poklapalo s mojim interesovanjima.

Skiz je stalno govorio da treba da izdam album za njega, a ja sam upravo dobio apsurdno veliku količinu para od Warner Brosa za snimanje ploče; to je kasnije bio album Bad Blood mog benda Ice. Dakle, dali su mi pare da kupim opremu, a ja sam se malo uplašio jer nikad nisam samostalno radio kao tonski snimatelj. Mislim, zajebavao sam se sa četvorokanalcima, ali u ozbiljnim snimanjima uvek je tu bio Justin Broadrick.

Rad s njim me je mnogo inspirisao, ali i dalje nisam želeo da na sebe preuzmem odgovornost miksovanja albuma Ice bez prethodnog upoznavanja s opremom.

I onda si kao The Bug objavljivao singl za singlom skoro čistog dancehalla...

Ma, daleko od toga da je to bio čist dancehall. Pusti ih nekom s Jamajke pa ćeš videti reakciju... Ali, to je zaista ispalo nekako naopako, valjda sam kontradiktoran po prirodi. Mislim, kako to da se meni uopšte sviđa ragga muzika? Niko koga sam poznavao u ono vreme nije voleo ragga. Ragga je imala užasnu reputaciju u tom trenutku, setimo se samo Shabba Ranksa.

Kada sam prvi put čuo ragga, mislio sam da je smeće, kao i svi drugi. Mislim, bio sam teški dub snob jer sam već godinama slušao reggae pod uticajem Johna Peela, i tako... kad sam prvi put čuo ragga mislio sam da je sranje. Ali opet, shvatio sam da je ovo neka vrsta izazova mojim idejama o tome kako muzika treba da zvuči a onda sam čuo i pesmu Streetsweeper i ona me je oborila s nogu.

Pomislio sam: ako ta pesma može da bude tako dobra, mora da nije jedina. Jasno, 95 odsto sve muzike je smeće, potrošna roba. Ostalih pet posto u svakom žanru je hardcore i fantastično je, samo ga treba pronaći. Kada sam se konačno ubacio u ragga, dopalo mi se to što nikad nisi mogao da znaš kako će sledeći singl zvučati; svaka sledeća ploča je bila nov izazov.

Generalno je crna muzika inventivnija od bele. Jamajčansku publiku je mnogo teže zadovoljiti, oni žele da čuju nove stvari, a ne nešto što su već čuli prošle nedelje ili prošle godine.

A moj problem s gitarskom muzikom u poslednjih pet godina je što sve što čujem zvuči kao kopija nečega što je neko već uradio, i to najčešće bolje. Zato sam se fokusirao na elektroniku, tu i dalje postoji osećaj da se stvari razvijaju, da idu napred. Mada moram da priznam... hip hop i dancehall, žanrovi koja su mi zaista važni, nisu imali baš dobru godinu.

Kad već pominješ hip hop, Techno Animal se oslanjao i na to razmišljanje. Ti i Justin Broadrick ste Britanci. Šta misliš, zašto Britanija nikad nije imala uticajnu hip hop scenu? Imali ste house, drum’n’ bass, dancehall/ ragga i dubstep u poslednje vreme, ali hip hop nikad nije bio na tom nivou.

Problem je što Britaniji, kao i u većini drugih zemalja, pokušavaju da imitiraju američki hip hop. Ali, zato je grime scena nešto najbolje od hip hopa što je ikada došlo iz Britanije. Problem s grimeom je što je bio vrlo elitistički i zatvoren, pa nije mogao da raste, a i mnogo emsijeva se jako naprezalo da se dobro prodaju i postanu novi 50 Cent čim pre, otmu novac i pobegnu.

U poslednje vreme imamo neku vrstu vaskrsnuća dobrog grimea, ali on je sada potpuno u senci dubstepa. Mislim, s dubstepom je jasno, svaka budala može da ga pravi: ako imaš bilo koju reggae ploču, sempler i kompjuter, možeš da praviš dubstep, dok je, s druge strane, teško doći do dobrog grime emsija jer se oni drže podalje od ostalih scena.

Ljudi kao što su Dizzee Rascal, Flodan ili Taliban Trim su besprekorni emsijevi, jednako dobri kao bilo koji američki emsi. Recimo, kada pričam s članovima benda Dalek – oni su, naravno, vrlo ozbiljni u svojoj strasti prema hip hopu – oni umiru od smeha na pomen britanskog hip hopa, sprdaju se s njim. Ali promenili su ploču kad sam im puštao grime, prepoznali su da tu nečega ima.

Nakon što je grime postao naširoko poznat po izlasku prvog Dizzeejevog albuma, dubstep je možda godinu dana kasnije postao sledeća velika stvar. Tvoje pesme se u poslednje vreme sve češće pojavljuju u dubstep miksevima na internetu a ipak, tvoja muzika je i dalje mnogo više ragga nego dubstep. 

Ovo što radim nije dubstep, to stalno ponavljam. Dubstep mi je od velike pomoći, tu nema ni tračka sumnje, ali samo zato jer su mi većina producenata sa te scene dobri prijatelji. Na primer, Kode 9 me je uveo u scenu, i tu sam prepoznao mnogo zajedničkih interesovanja, sličnosti s onim što smo radili sa Techno Animalom ili onome što je Mick Harris radio sa Scornom, tako da sam srećan što eksploatišem interesovanje koje za moju muziku postoji u dubstepu...

Pomalo je neobično videti kako su neke od vaših pesama, recimo Poison Dart, postale popularne u dubstep krugovima.

Da, bio sam šokiran. Mislim, za mene je to hip hop pesma. To je bila moja verzija spoja hip hopa i dancehalla.

Imao si plodnu saradnju sa Justinom Broadrickom, koji je s tobom bio u grupama God, Ice, Techno Animal, Sidewinder... Od kada je on rasformirao Godflesh i koncentrisao se samo na Jesu i Final, ne sarađujete...

Da budem iskren, nismo o tome ni pričali. Obojica smo zauzeti tekućim projektima i imali smo mnogo toga da razrešimo u privatnom životu, ne međusobno. Nadam se da ćemo ponovo sarađivati.

Bilo je reči o saradnji pod imenom Sub Species.

Tako je. Mi smo mrzeli ime Techno Animal, to je govno od imena. Hteli smo da ga promenimo kad smo potpisali za etiketu Matador, ali oni su nam rekli da u tom slučaju nema ništa od ugovora.

Techno Animal je bio prepoznatljiv brend.

Ma da, ali ko je ikad čuo za njega?

Izdali ste jedan album za Virgin Records.

Koji niko živi nije kupio. Tako da... hteli smo da promenimo ime. Meni je Justin bio kao brat tokom mnogo godina, poštujem ga i nedostaje mi rad s njim. Svakako se nadam da ćemo imati prilike. I dalje smo u kontaktu, mada se on odselio u Severni Vels... Osećali smo da je Techno Animal dogurao dokle je mogao a da se ne pretvori u karikaturu, i bili smo prilično besni zbog činjenice kako je prošao poslednji album Brotherhood of the Bomb. Hip hop publika je mislila da je album suviše bučan, a noise publika da je ploča suviše hip hop. I evo, sad kad više ne radimo kao Techno Animal, svi nas pitaju za Techno Animal!

Kroz sličnu situaciju si prošao sa albumom Bad Blood benda Ice. Pričao si da se taj album na kraju nikome nije dopadao, uključujući ljude koji su na njemu radili.

Ja takođe mislim da je to najgora ploča koju sam ikad napravio. Izgubio sam viziju, izgubio sam se u zvuku tokom snimanja, moji vokali su užas...

Istina je da bi tvom repovanju koristilo malo više treninga.

Ha-ha, da, tačno. Mislim da su tekstovi i dalje u redu... ali, da, izgubio sam se. Pre svega zbog visokih standarda ljudi koje sam pozvao da učestvuju u radu. Oni su bili toliko dobri da sam bio uplašen i trudio se iz sve snage da budem na njihovom nivou. I nisam uspeo. Ta ploča je neuspeli eksperiment. Prvim albumom koji sam uradio sa Ice veoma sam zadovoljan, ali ovaj album... lično sam ga zasrao.

The Bug je ipak u poslednje vreme nadrastao koncept „Kevin Martin solo“ i sada sarađuješ s mnogo emsijeva i toastera. Primetio sam da će jedna od pesama na vašem novom albumu biti Ganja, što je čudno kad se zna da si poznat kao apsolutni strejter.

Da, zato ta pesma neće ni biti na albumu.

Ne?

Ne, biće samo singl. Zapravo... U stvari, nema veze, neće biti na albumu upravo iz tog razloga, osećao bih se kao licemer.

Ali da li proširuješ koncepciju The Bug ili to ostaje samo tvoja vizija?

The Bug ostaje apsolutno moja vizija. Kad budete slušali album, primetićete da i pored ogromnog broja gostujućih emsijeva njime dominira atmosfera koja je nepogrešivo povezana s mojom ličnošću. To je jako, jako težak album, ali nije bučan. Veoma je intenzivan; to je jedina ploča koju sam mogao da napravim u ovom trenutku. Veoma sam ponosan na nju i mislim da se jasno čuje napredak u odnosu na ono gde je bio (poslednji album) The Pressure.

Poslednje pitanje: imaš i novi projekat The Cult of the 13th Hour. Da li je on značajno različit od The Bug?

Da, veoma. Pokušavao sam da sakrijem umešanost u taj projekat, ali bez uspeha. Nisam želeo da to bude upoređivano s mojim ostalim radovima, jer je za mene ovo bukvalno pokušaj da se otvorim, da nađem zvuk s kojim ću moći da radim a koji će biti veoma prihvatljiv širem krugu slušalaca, s puno melodije, s dubinom u zvuku i s minimalnim ritmom. Ovo su sve stvari koje nije lako povezati sa mnom. Na sve to dodajemo poruku tekstova koju prenosi Space Ape: veoma direktnu, veoma grubu, politički provokativnu. To je izazov i zato nam je obojici bilo zanimljivo i mislim da smo jako dobro sarađivali.

DODATAK: Foto galerija s nastupa u Lagumu