Kad sam bio tinejdžer, naši heroji su bili Englezi i Amerikanci – pop bendovi, Jeff Beck, Eric Clapton, Cream, Jimi Hendrix. Blues je bio sveprisutan, iako ne potiče iz naše kulture. Sa 19 godina sam shvatio da puko reprodukovanje nije ono što želim. I od tada nisam odsvirao nijednu blues notu
Dizeldorf, 1970. Michael Rother pronalazi nove metode sviranja električne gitare u bendovima Kraftwerk i Neu!. Kao niko pre njega, udaljava se od do tada važećih postulata klasičnog rocka na stilskoj liniji Hendrix – Clapton – Beck.
Tri godine kasnije na seoskom imanju u Veserberglandu zajedno sa Hansom Joachimom Roedeliusom i Dieterom Moebiusom osniva krautrock) supergrupu Harmonia. Ostali su poznati po 18-minutnim ponavljajućim strukturama laganog tempa. Krajem prošle jeseni izašli su nedavno otkriveni snimci pod imenom Harmonia Live 1974. Novoobjavljeni dokumenat na kom je zabeležen jedan od prvih protoambijentalnih koncerata, odsviran pre više od 30 godina, pobudio je veliku pažnju širom sveta. Posle Kraftwerka i Neu!, poraslo je interesovanje i za treći, najmanje poznat Rotherov bend.
Brda. Reke. Šume. Početkom 2008. Michael Rother je privremeno napustio svoje zimsko prebivalište Hamburg St. Pauli, i preselio se na živopisno seosko imanje, gde je i obavljen ovaj intervju. Na zamrzlim livadama s obe strane prilaza posedu pasu komšijska highland goveda (prim. prev: krave i volovi s dugom dlakom i širokim rasponom rogova; takoreći škotski mercedes u savremenom govedarstvu), iza kuće teče Vezer, reka po kojoj je i lanac okolnih brda dobio ime.
Michael Rother iza sebe ima karijeru u dva legendarna benda, pre nego što se 1973. povukao u seosku idilu mestašca Forst u Donjoj Saksoniji. Na početku karijere svirao je u koncertnoj postavi Kraftwerka. Posle je zajedno s Klausom Dingerom osnovao bend Neu!. Pored „dronova“, muziku minimalnih rockera baziranu na ravnim 4/4 bitovima krasili su vrlo ekonomično korišteni efekti na Rotherovoj gitari.
U Mihaelovom trećem bendu Harmoniji, zajedno sa Dieterom Moebiusom i Hansom Joachimom Rodeliusom, došlo je do novih pomaka u estetici začetoj s prethodnim bendovima. Tako se u jednoj od najranijih formi susrećemo s romantikom odsanjanom na uređajima koje prate beatovi programirani na arhaičnim ritam-mašinama.
Svoje solističke albume Michael danas objavljuje za vlastitu etiketu Random Records.
MICHAEL ROTHER: Ovde sam došao 1973. u potrazi za pojačanjem za bend Neu!. Svidela mi se muzika Clustera, naročito Im Sueden s njihovog drugog albuma (prim. prev: Cluster II ). Zato sam pomislio da ne bi bilo loše da ih angažujemo kao pojačanje za našu turneju. Do tada smo bezuspešno pokušavali da muziku sa albuma promovišemo na koncertima. Tako sam za Uskrs te godine improvizovao na gitari zajedno sa Roedeliusom, i to se u muzičkom pogledu pokazalo kao ljubav na prvi takt/pogled. Moja gitara se na bini odlično dopunjavala s muzikom dvojca iz Clustera; doduše, sve je to bilo mnogo mirnije odsvirano i duboko eksperimentalnije nego Neu!, što mi se i dopalo.
Ne. Roedelius i Moebius, kao i drugi eksperimentalni muzičari u to vreme, nisu imali dovoljno novca ni za najosnovnije životne potrebe. U Forst su se preselili jer ih je jedan njihov kolega slikar pozvao da učestvuju u radu novopokrenute umetničke kolonije. Joahimova (Roedelius) soba je bila natrpana pojačalima, sanducima, tu su bile i njegove orgulje i eho-uređaj. Kad sam im se pridružio, odlučili smo da ispraznimo štalu u kojoj su bile koze, učvrstili smo konstrukciju, postavili pod i tepihe. U tom velikom prostoru bila je jedna mala grejalica, što nije bilo dovoljno. Bilo nam je strašno hladno.
NEU! 1972: M.Rother, K. Dinger i prijatelji
Ne. Meštani su nas posmatrali kao egzotična stvorenja i sva mašta koja je okupirala običnog građanina bila je uperena u nas. S druge strane, svaka kuća i svako domaćinstvo u koloniji živelo je zasebno; svako je morao sam da se izdržava. Harmonia je na neki način bila komuna sama za sebe. Zahvaljujući zaradi sa Kraftwerkom i Neu!, mogao sam povremeno da pomažem Rodeliusu i Moebiusu, kao i drugoj dvojici stanara. Pare smo uvek stavljali na gomilu. Harmonia se raspala u leto ’76. kao posledica razmimoilaženja u kreativnom pogledu, ali i zbog komercijalnog neuspeha. Roedelius i ja smo snimili solo albume u studiju Conny Plancka, što je posle učinio i Moebius sa svojim projektom Liliental.
To je bio sasvim normalan koncert u klubu u kom sam s Kraftwerkom svirao dve godine pre toga. Mestašce je udaljeno otprilike 40 kilometara odavde i zaista odiše posebnom atmosferom. Tamo su s lokalnim bendovima naizmenično nastupali poznati izvođači iz celog sveta. Organizatori su podjednako dobro postupali sa svima.
Mali klub s intimnom atmosferom, bina do kolena, sediš u publici i sviraš. Tamo sam upoznao i ženu s kojom sam proveo 25 godina života i za koju sam i danas veoma vezan. Na objavljivanje snimka smo se odlučili jer smo bili zadovoljni nastupom. A možda i zato jer sam svirao sa žarom i inspiracijom (smeh).
Prvi album Harmonije sastavljen je od snimaka nastalih u vrlo različitim situacijama. Dva su zabeležena na živim svirkama. Jedan od njih je 11-minutni snimak Sehr Kosmisch sa nastupa u klubu Paradiso u Amsterdamu, drugi je Ohrwurm, po meni najuspešnija stvar Harmonije. To je prvih pet minuta koje smo kao kvazibend snimili na traku. Dva sata smo improvizovanjem maltretirali društvo iz komune; svirali smo potpuno spontano. Ali u tih pet minuta, sve se neočekivano dobro uklopilo. Tako je uglavnom bilo na samom početku. Uvek je postojala osnovna ideja ko šta svira i iz koje lestvice započinjemo. Npr. krećem ja na Farfisa-Drumboxu. UMM-tscha-tscha. Umm-tscha-tscha. Onda se njih dvojica priključe i tako spontano razmenjujemo ideje.
Da. Herr Sauer, sin generalnog zastupnika Farfise, mnogo je voleo moderne bendove. On je momke iz Cana non-stop kljukao novim proizvodima Farfise, a to su bile užasno neupotrebljive sprave. Mi smo ih dobijali po prilično povoljnim uslovima, tako da sam i ja imao nekoliko njihovih uređaja. Zvuk Drumboxa je banalan, ali kad ga propustiš kroz druge mašine, izlaze ritmovi koje smo npr. koristili na Veteranissimo i Holta-Polta. Filteri, delay, izdinstano wahwah-pedalom, pa kroz Tremolo. Tako sam se zabavljao na gitari u ono vreme.
Ne, tako dugo nismo bili zajedno. Novinar i urednik na radiju Winfrid Trenkler bio je možda jedini koji je u to vreme gurao Harmoniju. Istoga dana kad smo mi svirali u Hamburgu, on je intervjuisao Briana Enoa u Bremenu. I istog trenutka kad je Eno pozitivno komentarisao neke naše albume, on ga je strpao u auto i dovezao kod nas. Eno nam se pridružio u drugoj polovini koncerta. To nam je strašno prijalo, voleli smo neke njegove solo radove, o Roxy Musicu da i ne pričamo. U septembru ’76. došao je kod nas u posetu na 12 dana.
Eno je doneo svoj EMS-Synthesizer s malom kontrolnom tablom na kojoj je kontrolisao zvuk moje gitare, i to je strašno dobro zvučalo. Tada sam imao Teacov četvorokanalni uređaj za snimanje, malu senzaciju u to vreme, a i cena mu je bila pristupačna. Četiri čoveka na četiri kanala i to je to. Idemo u šetnju, igramo stoni tenis, opušteno i bez posebnog dnevnog reda. Onda je Eno odleteo u Montre da radi s Bowiejem na njegovom novom albumu. Snimke je poneo sa sobom i nije se više vraćao. Cluster su se sreli sa Enoom u studiju Conny Planka i ti snimci su se našli na dva njihova albuma. Dugo nismo znali šta je sa snimcima Harmonije i Enoa. Dvadeset godina kasnije Roedelius je to pronašao u Enoovom arhivu u Londonu, obradio i to je 1997. izašlo pod imenom Tracks & Traces – Harmonia 76.
Najpre sam ’77. pričao s njegovom sekretaricom, a onda i s njim. Pitao me je da li mogu da dođem u Berlin i zajedno s njim i Enoom radim na albumu Heroes. Taj se album ne zove slučajno tako: pesme Hero i After Eight sa albuma Neu! ’75 su, po njemu, bile vrlo značajne upravo za taj njegov period. Dan posle razgovora s njim očekivao sam da će se ponovo javiti, raspravljati o detaljima u vezi sa projektom, ali javila se neka sasvim treća osoba, koja se predstavila kao njegov saradnik: “Moram da te obavestim da ipak možemo da radimo bez tebe“. Mene je to strašno začudilo, ali nisam hteo dalje da se mešam.
Pre osam godina sam u jednom engleskom muzičkom časopisu čitao intervju sa Bowiejem u kom se žali da sam mu tada uvalio korpu i da mu je strašno žao što nismo sarađivali. Morao sam to da raščistim, i ispostavilo se da je njemu rečeno da sam ja promenio mišljenje.
To mi je zvučalo kao zavera, ali poznato je da su njegovi albumi iz „Low faze“ bili manje uspešni i da se publici nisu dopali njegovi tadašnji eksperimenti. Tiraži su prilično pali, i po svoj prilici se neko iz menadžmenta osetio odgovornim i sprečio mu dalje lutanje, naročito izazvano njegovim labilnim mentalnim stanjem, ali i problemima sa drogom. Sve po formuli „ako se još spetlja sa ovim Nemcem, ostaćemo svi bez posla“ . I to bi se verovatno i desilo.
Danas njegove albume iz berlinske faze mnogi fanovi i kritičari smatraju najboljim u njegovoj karijeri.
Nisam baš siguran. Ja vidim veliku razliku između Harmonije, Rothera i Neu!. Činjenica je, da je Eno vrlo cenio albume Clustera, Harmonije, Neu!, Cana i Kraftwerka, i da je mnogo raspravljao s Bowiejem o tome. Da li je naša muzika iz tog vremena bila “ambient”… Vrlo nerado razgovaram o žanrovskima i stilskim odrednicama. Neke Enoove pesme su strašno lepe i s te strane bih tvoju opasku mogao da smatram za kompliment.
A tako. Ako je u pitanju moja lična inspiracija? Za moj razvoj početkom 70-ih najvažniji korak je bio da zanemarim uzore i da zaboravim pop strukture kojima sam ovladao sredinom 60-ih. Krenuo sam apsolutno od nule građenje vlastitog muzičkog izraza u želji da izbegnem klišee. To je jedini način da stvoriš vlastiti muzički identitet.
U to vreme moj otac je radio za Lufthansu, a 1960. su ga poslali u Pakistan. Rođen sam u Hamburgu, posle smo se preselili u Minhen, pa u jedno mesto u okolini Mančestera. U Pakistanu sam tri godine išao u osnovnu školu. Imao sam devet godina kad smo tamo došli: ulična muzika, monotonija, težnja ka beskonačnom, sve je to uticalo na mene. Vrlo rano sam počeo da se zanimam za repeticije. Kao dete sam voleo priču koju mi je pričala majka: “’Da, da’, rekao je stari šumar. Zvao se Kuno. Njegova ćerka Kata, sedela je na ogradi i šila. Kad se ubola, krenula je krv. ’Da, da’, rekao je stari šumar…”. To je priča bez kraja i bez početka. I danas me dirnu arapska ili indijska muzika. Hallogallo (sa istoimenog albuma Neu! iz ’79) je pesma koja beskonačno oscilira. Zamišljena je tako da se nikad ne završi. U tom pogledu, kod mene se osete nesvesni uticaji islama, nešto što se duboko usadilo u moju podsvest.
Ne, stvarno. Imao sam nekakav instrument sa šest ili sedam žica i nekakvom tastaturom kao na pisaćoj mašini, zvali smo ga japanski bendžo. Moj brat je nekako naučio da svira Apache od Shadowsa, tada deo obaveznog programa za gitariste početnike (prim. prev: Smoke on The Water je snimljen tek ’72). Pokušao sam da naš instrument prepravim u gitaru. Moja mama je učila klavir na konzervatorijumu i povremeno je svirala kod kuće, tako da sam na neki način i tu evropsku klasičnu muziku apsorbovao u vreme kad o muzici uopšte nisam razmišljao. To me je kasnije verovatno inspirisalo da pokušam da zaboravim blues. Kad sam bio tinejdžer, naši heroji su bili Englezi i Amerikanci – pop bendovi ili Jeff Beck, Eric Clapton, Cream, Jimi Hendrix. Blues je bio sveprisutan, iako ne potiče iz naše kulture. Sa 19 godina sam shvatio da puko reprodukovanje nije ono što želim. Blues mora potpuno da se potisne iz sećanja. I od tada nisam odsvirao nijednu blues notu.
Da, iz Karačija smo se preselili u Dizeldorf. Otac je umro 1965, mama, brat i ja smo ostali tamo. Moj prvi beat bend se zvao Spirits Of Sound. Bili smo prilično poznati u regionu, Wolfgang Flür iz Kraftwerka je bio član postave.
Slučajno. Jedan prijatelj, gitarista, pozvao me je u studio da snimamo filmsku muziku. Nisam imao pojma šta je Kraftwerk, jednostavno sam otišao tamo i prvi put džemovao s Ralfom Hütterom. To je bilo vrlo slično iskustvo onom koje sam imao dve godine ranije s Roedeliusom i Moebiusom. Momentalno smo se razumeli u osnovnom shvatanju muzike, sviranje “bez bluesa” i bez prethodnog dogovora bio je onaj “a-ha! trenutak”. Ubrzo zatim Ralf se privremeno povukao iz Kraftwerka, a Florian Schneider je želeo da promoviše uživo prvi album i ja sam tu sasvim neočekivano uskočio. Posle nekoliko koncerata u raznim postavama, kao kvartet i kvintet, Florian, Klaus Dinger i ja smo zaključili da najbolje funkcionišemo kao trio. U toj smo postavi nastupali sledećih pet meseci.
Upoznao sam ih još na turneji s Kraftwerkom. Čak smo i dva koncerta svirali zajedno. Principi su bili vrlo jednostavni. Dogovorimo se nekoliko stvari pre koncerta, krenemo sa sviranjem, i onda ili je sve odlično ili ništa ne valja. Članovi Cana su se ponekad satima tražili u svirci, ne spuštaju se dok ne dođu do fizičkih granica izdržljivosti. Za tako nešto je potreban magični bubnjar, a Jaki Liebzeit je bio upravo to. On i danas svira fantastično, iako se njegov set vremenom smanjuje. Moja prva četiri solo albuma mogu mnogo da zahvale njegovom sviranju.
Još 1974/75, u vreme sviranja u Harmoniji, snimio sam nekoliko stvari na svom višekanalnom uređaju. To nije bila neka promena. U vreme snimanja mog prvog albuma Flammende Herzen, a i na albuma koji su sledili, nisam mogao ni na koga da se oslonim kad bih imao probleme u studiju, iako mi je iskusni Conny Plank, vlasnik studija u kom su nastala prva tri albuma, strašno pomogao.
Da. Vrlo. Iznenadilo me kako je verno reprodukovao dramaturgiju originala, kako je novim digitalnim zvukovima ukomponovao sve, detalj po detalj. Ja danas nisam u stanju da reprodukujem svoj original. Nadam se da ću jednog dana upoznati Justusa i da će mi odsvirati nešto od svog bivšeg benda Whirlpool Productions. Pre sedam-osam godina prolazio sam pored kluba Goldene Pudel u Hamburgu i čuo jednu dobru stvar. To mi je tako zagolicalo maštu da sam morao da uđem i vidim šta se tamo dešava. Pitao sam DJ-a, mislim da se zvao Ralf Koster, kako se zove pesma. Naziv sam zaboravio, ali u svakom slučaju autori su bili Whirlpool Productions.
|
Neu! Neu! (Brain, 1972) Monotonija i motorika: minimalni 4/4 ritmovi, sporadične ritam gitare i nekoliko efekata. Više nije potrebno. Pola britanske indie scene danas se kune u ovaj album – s pravom! Jednostavno i ekonomično sviranje Michaela Rothera; Klaus Dinger na bubnjevima. Rana postava Kraftwerka se ne snalazi dobro u studiju. Posle razlaza s Florianom Schneiderom, Rother i Dinger osnivaju Neu!. Harmonia Musik von Harmonia (Brain, 1974) Nijedan rock gitarista iz tog perioda nije otišao dalje od bluesa kao Rother. Muzika mašina nastaje na jednom poljoprivrednom imanju. Ko nikad pre nije čuo ovaj album, a sluša, recimo, izdanja WARP-a, može pomisliti da se Watussi sa ovoga albuma duboko urezao u podsvest Apex Twina, koji je ovu pesmu slučajno čuo kao dečak. Michael Rother Flammende Herzen (Sky Records, 1977) Justus Kohncke je na svom aktuelnom albumu objavio obradu originala Feuerland. Pesma je s Rotherovog debija Flammende Herzen. Na bubnjevima gostuje član Cana Jaki Liebezeit i svojim karakterističnim 4/4 bitovima gura u pozadinu Rotherovu slide gitaru. Romantične i filigranski precizne vinjete na gitari inspirisale su režisera Waltera Bockmeyera da pod istim imenom snimi igrani film. Muzika iz koje nastaju pokretne slike. |
Povezani članci:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
vladapostpunk (gost)
| 06.04.2008. 10.37.53
neu! su bili neprijeporni vizionari bez kojih bi cijeli post-punk a i veći dio eksperimentalne elektronike bio nezamisliv...smatram da je album neu!75 još i bolji od prvijenca...
-
meni je... (gost)
| 06.04.2008. 20.11.16
...ovaj lik bas simpatican.
-
muddy (gost)
| 07.04.2008. 10.45.42
Blues NE SME biti potisnut iz sećanja, OK?
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.