Samo po sebi, proglašenje grupe Van Gogh za najboljeg izvođača u regionu na dodeli evropskih MTV nagrada u Minhenu svakako nije beznačajno. O domaćoj sceni, pa i o Srbiji uopšte, međutim, puno više nego sama nagrada govore reakcije na nju
I tako, Van Gogh su osvojili MTV nagradu, što je potpuno sjajno – prvenstveno za njih. S obzirom na ofucano i, bojim se, jalovo stanje u kakvom se nalazi srpski mejnstrim, ovakve vesti su više nego dobrodošle, jer stvaraju privid vitalnosti velike scene. Stvar se, naime, može posmatrati i tako da je privid bolji od ničega, jer će se privid lakše popuniti stvarnim sadržajem nego potpuna praznina.
Naravno, granice konstruktivnog privida se u zanosu prekoračuju, kao i prošle godine, kada je ovu nagradu osvojila Aleksandra Kovač. Po načinu na koji su mnogi mediji plasirali ovu vest lako se mogao steći utisak da su Van Gogh pobedili Linkin Park, Foo Fighters i Muse, na primer. Polazeći, valjda, od činjenice da je MTV nagrada (ipak) MTV nagrada, a nedovoljno vodeći računa o „suptilnim“ stvarima poput mnogobrojnih drugih kategorija, mnogi nedovoljno ističu, ili čak sasvim previđaju, činjenicu da su Van Gogh i Aleksandra Kovač dobili regionalnu nagradu.
Šta je tu tendenciozno srbovanje, šta naprosto neukus, šta nedovoljna informisanost, a šta marketing - nije uvek lako razlučiti. Onima koji obožavaju da srbuju, bilo da je u pitanju sport, muzika, pseudopolitika ili pseudoistorija, saznanje da su Van Gogh praktično pobedili u kategoriji bivša Jugoslavija može, zapravo, učiniti ovu pobedu još slađom.
Nedovoljna informisanost – to je valjda ono kad nekom nije jasno šta se zapravo odigralo, ali svakako mu deluje kao neznamnijašta. Kad mastermajnd Van Gogha, Zvonimir Đukić Đule, primivši regionalnu nagradu usklikne „Srbija je ponovo svet!“, to je pak, cenim, prvenstveno marketing – kao i toliko toga drugog što čini da ova grupa bude to što jeste.
A šta je neukus? Ah, pa to je, naravno, subjektivna stvar – nekim subjektima je, verovatno, ovo što ja ovde pišem upravo prototip neukusa.
Kada bi ova nagrada u svetu imala publicitet koji nema – jer je, je li, regionalna, a gledaoce MTV-ja postjugoslovenski pop prostor zanima taman koliko i prosečnog konzumenta popa u Srbiji scena na području bivše Čehoslovačke – pitanje je kako bi širokom auditorijumu ljubitelja Linkin Parka ili Avril Lavigne delovao Srbin koji, primajući svoju nagradu, toliko potencira da je iz Srbije. Verovatno veoma regionalno, da ne kažem provincijalno; dakle – ne baš svetski.
Vrativši se iz Minhena u Srbiju, Đule je otišao još dalje, izgovorivši nešto što me – možda preterujem sa dometom svojih asocijacija, ali ne mogu si pomoći – podseća na izjavu jednog drugog Srbina. „Nije normalan onaj koji tako nešto napravi i postigne, a da u tom trenutku ne pomisli na svoju zemlju“, reči su frontmena Van Gogha. Hmm.
What’s next? Ko ne razume Van Gogh, ne razume ni Srbiju?
Okej, okej. Van Gogh su, imajući u vidu kontekst MTV-ja, regionalnu nagradu zaslužili. Daleko od toga da mi je ovaj bend trn u oku: njihova profesionalnost i upornost su bez sumnje nešto iz čega bi mnogi domaći bendovi mogli štošta da nauče. Ali zašto, o zašto bi svaki Srbin, ili Srbijanac, ili kako god, koji nešto napravi sa svojih 10 prstiju, telom, mozgom, gitarom, pa to negde bude nagrađeno, makar i na regionalnom nivou, morao da bude nekakav ambasador, diplomata, šta li?
Kad smo već kod diplomatije, i diplomatski kor bi mogao da ponešto nauči od Đuleta. Citiram: „Neko će verovatno možda pomisliti da ćemo sada praviti svetsku karijeru, prepevaćemo pesme na engleski. Ne, mi ćemo se i dalje baviti našim maternjim jezikom, čak i ako se ukaže neka mogućnost da odemo u inostranstvo, pevaćemo na srpskom jeziku. Ako to, pak, iz nekog razloga ne bude moguće, onda ćemo širiti priču dalje i na druge jezike“. Definitely maybe. Taktički, nema šta.
Ovako fleksibilan stav izrečen kao da je čvrst, makar bio pomalo smešan, daleko je od naivnog jer veoma uvažava nešto što je od velikog značaja u poslu, politici... životu: nepredvidljivost kursa vetra. E sad, koliko to ima veze sa rokenrolom – to je posebno pitanje.
Naravno, uprkos svim kritikama, vesti o (regionalnoj) nagradi Van Gogha, makar – namerno ili ne – neprecizne i preterane, osvežavaju medijski prostor Srbije. Ali da bi Srbija istinski (postala) bila (i ostala) svet, potrebno je puno više od povremene promene tematike – u prvom redu, nazivanje stvari pravim imenom i obuzdavanje sklonosti ka svakojakim preterivanjima, što ni ovde nije bio slučaj.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari