Tokom pet plus par dopunskih dana Beograd je imao čast iskusiti proizvod novih i opitnih stremljenja u folk, free jazz, improv, postpop, ozbiljnoj i ne-muzici, i graničnim domenima. Dobro, de, nisu baš sva bila nova
Mesto: Rex - Dom omladine – Akademija
Vreme: Od 13. do 17. maja 2007.
Produkcija: Ring Ring
Ring Ring je već uveliko ušao u drugu deceniju, ali znacima starenja ni traga: i dalje je dečije razigran i zanesen. Ovogodišnje izdanje je obradovalo interesente koncertima većinom zaista relevantnim za shvatanje položaja u kome se nalazi današnja nova muzika.
Par mentalno krajnje izazovnih nastupa će se dugo pamtiti, a relativno dobra poseta iznova i iznova potvrđuje potrebu velikog/malog Beograda za drugačijom zabavom sa ovog izvora.
Saadet Türköz & Nils Wogram: Ovogodišnji festival otvorili su po jedan predstavnik Dalekog Istoka & Bliskog Zapada, žensko-muški dijalog glasovnih improvizacija i pesama sa trubom i melodikom.
Predvidljiva ali prijatna egzotika oscilirala je od potpunog transportovanja u tursku Kinu (zapravo kinesku provinciju sa dosta turskog stanovništva), do prizemljenog, politički korektnog i bezličnog world musica. Nedovoljna oštrica u nastupu i blagi osećaj već čutog su bile dve glavne smetnje, iako je Nils uspeo da prevaziđe zvučna ograničenja melodike u jednom navratu. Odsustvo video projekcija, bledo prisustvo na sceni i standardno nezavodljivo svetlo odvlačili su pažnju onih otvorenih očiju.
Nekada nova muzika, za one starije u publici, bila je ipak sasvim dovoljna za solidniji aplauz.
Schnee: Od nekrunisanih zvezda večeri se dosta očekivalo. Kurzmannov nastup u Beogradu 2004. ostao je u dobrom sećanju, a diskografija Schnee je trebalo da bude siguran garant u to. Burkhard Stangl, kao jedan od aktivnijih gitarista na sceni elektro-akustične improvizacije je, kako se pokazalo, možda ipak došao prekasno.
Koliko god da je zvučna slika bila tehnički zanimljiva, malo toga se desilo u pravcu energije, uprkos više nego dovoljnom dinamičkom opsegu. Kurzmannov uvrnuto stidljivi glas bio je raskrsnica i reakcija slušaoca na njega je i raskrsnica dometa ovog dvojca te večeri. Prebaciti kontekst potpune improvizacije u formu pop pesme je veliki zahvat, na kome bi Schnee trebalo još da radi.
Exploding Customer: Za koncert benda sa možda i najbrojnijim poštovaocima koji Ring Ring pamti, publiku je pripremao ovaj švedsko-američki freebop kvartet iz Stokholma. Naizgled čudan izbor – no svakako manje nego što je plan koncerata četvrtog dana festivala bio – ispostavilo se kao sasvim smislen, jer su vedra emocija i lagana uzvišenost kojima je jazz ovog sastava natopljen, bili plodna, kontrastna osnova za kasnije cinične zahvate PU. Küchen, Hallonsten, Quigley i Nordeson prašili su sadržajnim numerama u kojima nikad nije gužva a uvek ima prostora za isticanje pojedinca. Blistali su u socijalnoj Who Serves the Servant?, da bi na bis odsvirali Sin Nombre, učinkovito tumačenje španskog tradicionala čiste lepote.
MZN3: Norveški trio jakih muzičkih figura je neočekivano bio prvi na programu središnje večeri festivala, posvećene prikazu stanja jazz/improvizovane muzike, i ishoda uticaja drugih, dalekih muzičkih stilova kao što su metal, punk i noise na savremenu jazz/improv scenu.
Kao utehu za nikada prežaljen nedolazak moćnih The Thing prošle jeseni, imali smo prilike čuti snažan koncert sastava izuzetnih pojedinačnih pedigrea.
Kjetil Moster na saksofonima, kontrabasista Per Zanussi i Kjell Nordeson na udaraljkama zbližavaju čistu improvizaciju i klasični jazz hitrim i visprenim skokovima iz polja impulsa i instinkta na teren unapred pripremeljenog; u stalnom promišljanju pozicija unutar ovakve jazz formacije, MZN trio uspeva održati jasnu strukturu, dok se u napetoj, živoj dinamici razvijaju teme i sudaraju improv minijature krvavog gruva i uvrnute psihodelije.
Belgradeyard Sound System: Na svom prvom koncertu u Beogradu nakon skoro dve godine BGYSS je nastupio u značajno promenjenoj postavi od one kakvu pamtimo - bez Relje Bobića (laptop), a sa talentovanom i izuzetno angažovanom beogradskom pijanistkinjom Sonjom Lončar.
Krupne promene u kadru neminovno dovode i do jakih zaokreta u zvuku; tako ovakav BGYSS, sa kompjuterom manje a akustičnim instrumentom više, zvuči zrelije i sočnije - naročito u There’s always someone – iako se sonična paleta ponešto razudila u gubitku jednog računara.
Za svetle trenutke najveće zasluge ima strastveni saksofonista Jamal Al Kiswani, odličan kako u žučnim, parajućim improvizacijama tako i pri izvođenju kompozicija; Andreja Mirić, pak, u pratećem video radu umešno slika raspoloženja dominantna u muzici benda, sa kojom je očigledno suštinski blizak, dajući joj tako potrebnu novu dimenziju.
Sredinom koncerta, uz ovacije publike, početno i krajnje slovo MZN trija - gospoda Moster i Nordeson obdariše publiku novim prisustvom na sceni.
Utisak da je BGYSS zvučao kompletno tek u ovoj specijalnoj postavi jasno govori sam za sebe, između ostalog i naglašava najveći problem benda: udaraljke ograničene svojim računarskim poreklom zaostaju za izvesnom plutajućom slobodom u ostatku instrumentarijuma, navodeći na pomisao da muzika BGYSS benda možda više odgovara mraku noćnog plesnog kluba, nego festivalu nove / ozbiljne / improvizovane / eksperimentalne muzike kakav je Ring ring.
Thomas Ankersmit: Znajući kojim se muzičkim oruđima služi mladi holandski muzičar Thomas Ankersmit, lako je upasti u zabludu očekivanja dihotomnog koncerta, razapetog između analogije divnog modularnog sintisajzera EMS synthi A i nula i jedinica laptopa sa Max/MSP-jem, ili akustike saksofona i elektrike pomenutih naprava.
Međutim, Thomas se namerio stopiti te različite zvučne prirode, pomiriti tehničke pristupe što je rezultovalo u iznenađujuće celishodnom koncertu, a ipak jasno podeljenom na tri dela.
Tokom prvog, pažljivo iskovani zvuci EMS synthija, šištavi i praskavi, polako su se kotrljali i pritom ukrupnjavali, dok se, u trenutku vrhunca intenziteta, oštar, distorziran i prodoran sempl Thomasovog saksofona iznenada ne pojavi, presekavši etar; slojevit, u raznim tonskim visinama, lelujao je, suvereno vladajući prostorom iznad i oko glava slušatelja.
Na njega se najzad, jednako iznenada, nadovezao Thomasov saksofon, ovaj put se nalazeći na pravom mestu: u njegovim rukama i ustima. Dobrom tehnikom cirkularnog disanja čuvao je zvuk neprekidnim, i pritom ga menjao prosto se pomerajući u prostoru ili ga obogaćujući suptilnom tehnikom višeglasja (multiphonics).
Izuzetno atraktivan koncert nalikovao je zvučnim instalacijama - samim zvukom nam govori o prirodi zvuka - dok se ljuljuškao na rubu između (ne)muzike i sound arta.
Lucio Capece & Toshimaru Nakamura: 10 godina nakon prve posete Ring Ringu, jedan od ključnih muzičara Japana, ili bar tamošnje improvizatorske scene, dolazi da predstavi kolaboraciju koja ima smisla. Od nekoliko predstojećih evropskih datuma, Nakamura većinu koristi za saradnju sa različitim evropskim muzičarima, a ovde je nasuprot čuvene miksete bez spoljašnjih ulaza bio L. Capece sa saksofonima i klarinetom i arsenalom dodataka koji je više ličio onima u slikarskom ateljeu.
Njihov set je podsticao maštu na zavidnom nivou, pružajući mentalne slike (susret morževa i horde najsitnijih kraba npr.) i time potpuno neutralisao smisao potencijalnog videa. Dopuštajući da muzika bude i posve prijatna, ali i opasno bolna, njihova saradnja je zadala parametar za buduće festivale, bar onim generacijama koje su bile suviše mlade da bi bile u Rex-u pre 10 godina.
Livio Minafra: Nezvanična tradicija Ring Ring-a je skandalozni engleski jezik nekog od muzičara i njegovo korišćenje prilikom obraćanja publici. Šampion ove godine je Italijan čiji su monolozi predstavljali dela sama za sebe. Kao neplanirano veliki šoumen izazvao je salve simpatije većine u punom bioskopu Doma Omladine, ali ne i onih kojima su njegove mekane klavirske što improvizacije, što kompozicije, bile tanke i prosečno zašećerene. Kako je vreme proticalo, Livio je produžavao svoj koncert do tačke kada je na njegov znak u klavir prosut sadržaj kesa na bini koji je time konačno doneo svežinu u muzičkom izrazu.
Kimmo Pohjonen & Eric Echampard: Kostim i svetlo još jednog velikog repriznog gosta obećavali su u startu zabavu na nivou Evrovizije (tokom koje je Kimmo bio provučen kao primer scene zemlje domaćina) bar što se tiče vizuelnog.
Harmonika iz zemlje čuda je plesala na kolenima namrštenog čoveka u suknji i cokulama, uz transični pagansko/akademski ritam bubnjeva i neartikulisane glasove u trenucima kada je bilo najteže.
Spoj folka, psihodeličnog roka, klabinga i ozbiljnih improvizacija čini se nemogućim ako se za cilj ima uspešan nastup, ali KP i EE su postigli upravo to.
Cul de Sac & Zemlja broj 9: U okviru dopunskog dela festivala Ring ring+, na Akademiji su svirali velikani naprednog instrumentalnog roka Cul De Sac, uz domaću predgrupu Zemlju broj 9.
Tokom 45-minutnog uvoda, Zemlja broj 9 se solidno pokazala, žustro prošaravši raznovrsnim muzičkim nasleđem. Hipnotična repeticija kraut-roka potpomognuta interesantnim zvučanjima analognih sintisajzera i post-rokerskim osetima izražajnom je atmosferom privlačila publiku.
Iako teme često ostaju plitke i nerazrađene, nedorečene, ovaj bend SF imena uspeva iznaći svoj muzički izraz, pridružujući se tako ne-baš-mnogobrojnim srpskim bendovima koji iole vrede i u pogledu aktuelnosti i u pogledu originalnosti.
Kažu da je post-rok kovanica prvi put upotrebljena u tekstu o muzici bande Cul de Sac, pre 15-ak godina. Ko to kaže greši, mada se taj termin definitivno često koristi pri opisivanju njihovih dela.
Međutim, o značaju samog termina dobro govori i fakat da ćete u pokušaju opisa muzike, npr. subotičkog benda Ana Never, najverovatnije potegnuti za istom složenicom. Kako su to bendovi istog žanra kada se koriste drugačijim instrumentima svirajući ih na drugačiji način i u nejednakim dinamičkim rasponima, kada jedne odlikuje subverzivnost, hermetičnost i sumnja, a druge eksplozivnost, ekstrovertnost i drama, ne znamo.
Tek, CDS taj termin, naravno, ne vole i tako i sviraju: njihova je muzika sve vreme pre diskretna kombinacija ishoda raznih inspiracija nego li amalgamatski rad u jedinstvenom žanru. Tako, čuli su se bliskoistočni ritualni bubnjevi preko kojih je klizila sintetička buka ili alhemijski gitarski želeji Glenna Jonesa suprotstavljeni obrascima suvog, konkretnog ritma.
Glavna, meditativna nit je raskinuta prerano, krajem koncerta, posle tek nešto više od sat vremena, a CDS su se branili izgovorom da moraju da se čuvaju za sutrošnju svirku - pratnju čuvenoj filmskoj interpretaciji Goetheovog Fausta u režiji Friedricha Wilhelma Murnaua.
Oprošteno im je, pošto su sledeće večeri posvećeno i sa pažnjom ispratili dvočasovno remek-delo filmskog ekspresionizma, ne u cilju tek docrtavanja pokojeg muzičkog oblika već sa namerom da dodaju čitave nove iskustvene dimenzije.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.