Pink Panter na tarabi

Vreme: 12-16. maj 2006.
Mesto: Bioskop Rex, Jevrejska 16, Beograd
Produkcija: Ring Ring

Svake večeri, Rex je bio mali da primi sve posetioce u opuštenim uslovima, pa su pod, radijatori i postolja elemenata ozvučenja služili kao sedišta. Iako govorimo o 200-300 posetilaca po večeri, uzbuđenje koje je ova publika prosleđivala ka muzičarima (i obrnuto) retko kada se može izmeriti u ovolikom naboju.

Festival je otvorila pijanistkinja Branka Parlić sa izvođenjem kompozicija Philipa Glassa. Njen nastup je potrajao, i kao da je trajao satima (jedna od kompozcija je i muzika iz film Sati), ali su lebdeći trenuci izumiranja klavirskih nota u vazduhu jače ostali u sećanju od samih izvođenja. Nedovoljno avanture za Ring Ring – pokazaće se – ali to je bio usamljeni primer.

Iste večeri je holandski trio Braam/DeJoode/Vatcher (klavir/kontrabas/bubnjevi) uneo opštu pometnju. Iskrivljena muzika za Tom&Džerija uz industrijske ritmove – lica i tela ovih muzičara su podjednako uvrnuta kao i njihova muzika. Retko kada se vide nike patike uz Bosendorf klavir, neko ko se mazi po obrazu da bi pokupio neophodni znoj za žicu, sve uz mimiku Cronenbergovog Spidera koji je pobegao iz ludnice u kojoj je mogao samo da svira bubnjeve, pa sada i priča sa njima.

Sutradan smo upoznali smo Pinkulu, produkt susreta Drakule i Pink Pantera negde u Transilvaniji, a tu priču nam je na verovatno najgorem engleskom ikada kojim se neko obratio publici ispričao Agoston ispred svog kvarteta (saksofon/klavir/kontrabas/bubnjevi). Agoston je saksofonista ali i zabavljač, njegov kvartet je opušteniji i manje ozbiljan u ovogodišnjem Ringu oslobođenog jazza. No, nivo zabave je bio na zavidnom nivou.

Kasnije iste večeri nastupili su No-Neck Blues Band, za koje je Thurston Moore rekao da su najveći bend u svemiru, i bio je blizu. Ovde se ne radi o muzici koliko o zvučnoj ideji stvaranja – kosmosa, sveta, čovekove svesti. Njihovo ritualno izvođenje sa pregršt perkusivnih instrumenata, uz sintetičke aditive i samog no-budget Đavola sa kartonskim leđima na skejtu, pa za bubnjevima, metalski urlik nije ostavilo nikoga ravnodušnim. Bila je to terapija, i za njih i za publiku.

Svetlana Spajić je u svojoj prezentaciji srpskog arhaičnog pevanja pokazala da se neophodna ali dovoljna egzotika krije iza prvog komšijskog sela. Koliko su ove pesme balkansko proste ali i grube, toliko je njen nastup vredan DVD izdanja – uz odlično projektovane fotografije koje nose ime pesme. Svetlana je ulazila u kadar i stapala se sa prostorom.

Gratkowski/Kaufmann/De Joode (klarinet, saksofon/klavir/kontrabas) uveli su nas u područje potpune improvizacije, od mirnog šuškanja, lupkanja i ispijanja instrumenta, do rasviranih solaža koje su se međusobno preplitale ostvarajući uspešnu komunikaciju među sobom, ali i sa publikom.

Pretposlednji dan festivala je za neke bio proklet, karte su bile unapred rasprodate, i malo pomalo, oni najuporniji/najbrži su uspeli su da kupe ograničene naknadno dodate količine. Ispostavilo se (očekivano) da je zvezda festivala Pierre Bastien nadmašio Rex svojim delom, tako da je nemali broj ljudi posetio festival samo ovog dana. Prvi nastup te večeri protekao je u najmračnijoj, ali i veoma dinamičnoj atmosferi. Hautznger (truba) i Hinterreger (glas, sempleri) susreli su se noćnoj mori zarobljenih & poludelih glasova, iskričave buke i svemirujućih tonova. Pierre Bastien Musique Cyrillique je spoj živih muzičara i čuvenog Bastienovog izuma Mecanium (razne mehaničke naprave koje same stvaraju muziku uz prethodni Bastienov udeo u prekomponavanju). Macanium je projektovan uživo, pa se mogao pratiti zvuk pojedinih lupkalica, specijalno pripremljenih valjaka sa intonacijom koji se okreću preko Casio dirki zamenjujući u potpunosti ljudske ruke, ali i memoriju. Uz sve to postoji i gramofon koji je još jedan ritam instrument – igla zadaje takt po ploči. Uz pripremanje i osvežavanje Mecaniuma, Pierre je svirao kornet, a Alexei Aigui violinu (uz još jednog muzičara sa usnom harmonikom, zveckalicama i sličnim malim instrumentima). Svi zajedno stvarali su tužnu Pop muziku koja je sve učinila srećnim.

Poslednjeg dana susreli smo se sa “čovekom koji je ponovo izmislio kontrabas”, Stefanom Scodanibbiom, u najminimalnijem ovogodišnjem koncertu. Pomoću mikrofona i zvučnika ispred ozvučenja, Stefano je stvorio magični feedback trougao u kome se kontrabas pojavljivao kao kolosalni mutant instrument, veoma efektan ali bez ijednog efekta.

Festival je zatvorio trio Koch/Schutz/Studer klarinet, saksofon, laptop/violončelo, laptop/bubnjevi) u još jednom potpuno improvizovanom susretu, ali uz jedine kompjutere na festivalu. Njihov nastup protekao je u smenjivanju potpune uigranosti i rasviranosti i praznog hoda tokom kojih se susreću i pripremaju, pa je i već mentalno premorena publika posustajala. Nove tehnologije omogućavale su ima dodatno procesuiranje starih instrumenata, uz jadikovske Schutzove upadice jedva čujnim glasom, na dobar način korespondiraju sa idejom Ring Ringa – nova muzika, uz stare začine, za novo vreme i nove načine.