Kultna subotička grupa predstavljala je otadžbinu na ovogodišnjem festivalu Ring Ring. Za razliku od nedavno završenog Eurosonga na kome bi trijumf bez udela dijaspore bio nemoguća misija, nastup Ane Never u Rexu ponudio je jedno lepše i, sa vremenske tačke gledišta, relevantnije lice matice
Vreme: Sreda, 16. maj 2007.
Mesto: Kulturni centar Rex, Beograd
Produkcija: Ring Ring
Sa posebnom pažnjom iščekivao se koncert
Ane Never u Beogradu. Nakon prošlogodišnjeg web albuma, koji je doživeo i svoje „regularno“ izdavanje na mađarskoj etiketi PopKontroll, privukavši solidnu pažnju poklonika progresivnog zvuka širom sveta, i učešća na nekoliko žanrovskih kompilacija izdatih širom Evrope, bend iz najsevernijeg srpskog grada ekspresno je postao referentno ime na muzičkoj mapi naše zemlje.
Uz ekipu okupljenu oko etikete Rapanelli i beogradsku Zemlju broj 9, čiji je debi Polja Oscilatora nedavno izašao za kultnu zagrebačku etiketu Slušaj Najglasnije, Ana Never predstavlja vrhunac domaće muzičke ponude za novi milenijum, i shodno tome, kredibilan deo aktualne svetske produkcije nove instrumentalne muzike.
Musavo vreme te večeri nije bilo posebna prepreka poštovaocima, ljubiteljima i znatiželjnicima da, prethodno se probivši kroz skučene lavirinte uskih dorćolskih ulica, solidno popune Rex. I u zamenu za uloženi trud, bend je sve prisutne nagradio 45-minutnim nastupom u kome su se svi oni kvaliteti koji su bili uočeni na prvencu potvrdili i podigli na viši nivo. Strpljivo građenje atmosfere kroz duge meditativne pasaže na ivici brijača za rezultat je davalo fizički opipljivu tenziju koja se povećavala svakim novoodsviranim tonom.
Trojica gitarista (od kojih je Ivan Čkonjević bio i basista tokom izvođenja pojedinih tema) su kao iz rukava sipali male minijature i improvizacije inovativnim tehnikama (npr. upotreba gudala) koje su stvarale hipnotički efekat. Bubnjar je iz pozadine čukao u ritmu otkucaja srca dok su se na platnu iza bine puštala projekcije video-radova Branislava Filipovića.
No, s tim u vezi bi trebalo istaći da je muziciranje Ane Never sinematično i da su produkcija zvuka i događanja na bini već sama po sebi bila dovoljna da zaokupe čula. Na tragu kraut nasleđa i pod očiglednim uticajem kvebečke scene, Ana Never je uspela da svojom muzikom dočara atmosferu ravničarske depresije i osnovi na kojoj se temelji njihov zvuk pridoda svoj lični pečat.
A kada bi iz naoko hladnih instrumentalizacija pokuljala sonična energija čistih potisnutih emocija, i muzika bi se potpuno otkačila i razigrala, šaljući nam poruke dobre volje sa ko-zna-kog duhovnog meta-plana.
Note su u mraku Rexa dobijale krila i uspevale da nađu svoj put do svakog očevica ovog događaja ponaosob, uspostavljajući time trijumf duha kao dokaza mističke magije života i njegovih primarnih/uzvišenih vrednosti, za čije se poimanje rado obraćamo umetnosti kao njihovom plodnom izvorištu. Uzvici odobravanja i dugi aplauzi na kraju izvođenja svake od dugačkih kompozicija, dovoljno su ilustrativni sami po sebi.
Muzika talentovanih Subotičana nas svojom introspektivnošću približava nama samima - onakvima kakvi već jesmo, a ne kakvi bi trebalo ili želeli da budemo. A na nama samima je da to prepoznamo a zatim i podržimo kao autentičnu vrednost, jer grupa Ana Never to nesumnjivo zaslužuje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.