Mojne konza, limte mo

Te 2001. godine po Beogradu se šuškalo o velikom letnjem muzičkom festivalu. Šuškalo, i te kako! Tog proleća sam postao honorarni DJ/muzički saradnik na sada već pokojnom Radiju 94.9, i tamo su do mene dopirali nekakvi odjeci iz uredničkog hodnika.

No, prvi susret sa Exitom crno na belo odigrao se u Vasinoj ulici, pored ulaza u još jedan kultni pokojni objekat – klub Industriju. Tu sam dobio odštampan papir ne kome su izlistani Finley Quaye, Roni Size, Luke Slater, Banco De Gaia... Bilo je još, ali ja sam to upamtio. Papir je doneo moj poznanik, tada još blizak studentskom pokretu Otpor – radio je kao dizajner i fotograf, a sada to (pokušava da) radi u Njujorku.

Papir je bio nalik dokazu, iako je to bio samo A4 list s nekim običnim, neuglednim fontom. Već za koji dan pretpostavljeni na radiju su mi rekli da treba da napišem biografije i pripremim priloge o nekim izvođačima. Sećam se da su to bili Luke Slater i Bentley Rhythm Ace, od kojih je prvi kriv i za to što sam svoj snimljeni, još nevešti radijski glas čuo na radiju – prilog je bio snimljen, a ja hteo da pustim nešto na žurci, i u nedostatku CD-ova čuo sebe.

Tih godina sam bio pretplaćen na New Musical Express: koristio sam nečiju kreditnu karticu ili varao sistem NME-ja, nikada nisam saznao. Bilo je lako naći softver s brojevima kreditnih kartica i neke od njih su upalile i za NME. Nisam se plašio – nigde nisam koristio svoje ime, već sam na prezime Marković na mom poštanskom sandučetu dodao ime Rade, čime sam doprineo borbi protiv bivšeg režima. Bila je to ista godina u kojoj je otvorena prodavnica Bluebox, u kojoj smo moj prijatelj i kolega Ivan Jević, ja i još nekoliko nestalnih saradnika nudili u prodaju razne diskove koje nije bilo lako naći.

Mučili smo se da dođemo do brze internet veze: eMusic, jedna od mp3 prodavnica koja i danas uspešno radi, tada je imala promotivnu kampanju – mesečna pretplata donosila je i duksericu. Nakon što sam dobio jednu, nekako smo odlučili da jednu pošaljemo i na ime Biljane Srbljanović; naime, bila nam je potrebna još jedna doza mp3 albuma koje ćemo kasnije prodavati. Stavili smo beogradsko pozorište Bitef kao adresu, i nikada nismo saznali da li je Biljana dobila duks.

New Musical Express je te godine poslednji put bio blizak sa žestokom alternativom klupske i elektronske muzike: naravno, to sam saznao tek kasnije, a tad nisam dovoljno cenio. Kao i svakog leta, pisao je kako i gde treba ići na festivale, a još nije znao za Exit. NME je savetovao – ići sa što manje ljudi, po mogućstvu s jednom osobom. Nismo poslušali.

Prvi zajednički odlazak na Petrovaradin bio je na nastup Lukea Slatera 2001. godine. Ni do danas se na glavnoj bini nije ponovio tako alternativan klupski nastup, a tada nismo bili ni svesni koliko je to trebalo ceniti. Naša ekipa od desetak razmaženih klabera iz Beograda raspadala se po neočekivano strateški komplikovanoj tvrđavi, a Luke Slater je s partnerom iz studija Alanom Sageom pokušavao da izađe na kraj s prevelikom binom.

Tu negde sreli smo i Marka Nastića – on i njegove kolege su neretko puštali Slaterove radove u Industriji i Omenu, i za sve nas ovo je bio The Događaj. Te godine bilo je lakše nego ikad ući u bekstejdž velike bine, što sam i učinio – kako bi mi Luke Slater potpisao ploče. Bizarno je da smo tada mogli da kupujemo sve te ploče u Beogradu, a danas više ne.

Devet festivalskih dana te prve godine trajalo je toliko dugo da se celina Exita nije mogla sagledati, osim ako niste iz Novog Sada. Doček Ronija Sizea pretvorio se u antiklimaks – već je Krustov dolazak u Halu sportova decembra 2000. najavio smrt i reinkarnaciju drum 'n' bassa na ovim prostorima. Jednima poslednji d'n'b set, nekim drugima prvi. Jedne noći je trebalo da prođu sati da bismo se sastavili da odemo u Novi Sad; centralna gradska 0-24h štamparija uredno je pravila novinarske i guest propusnice za one bez plaćenih karata, a s hrabrošću da s njima uđu na tvrđavu.

Te noći smo se vozili kolima i cilj odlaska je preinačen u "samo da uđemo na Nastića". Exit je kasnije uveo ograničene termine ulaska na Tvrđavu, pa oni koji žele odmorni da čuju DJ-a koji počinje u šest ujutru to više nisu mogli. Mislim da tada nismo ušli pre pola pet, već je svitalo, i već su se uveliko videla sva ta lica koja su provela noć u šancu; bilo je to pre pakla Dance arene koji će se ustoličiti koju godinu kasnije.

Te 2001. Exit jeste bio kulturni šok. Urban Experience jeste najavljivao festivalsku atmosferu na otvorenom, ali za ljude iz Beograda bila je to samo još jedna veća žurka. Exit je naterao Beograd da putuje onako kako je Srbija do tada putovala do njega. Povratak jutarnjim vozovima jeste bio i ostao prizor koga niko ne želi da se seća. Transport do danas nije napredovao koliko line-up, ali to je već druga tema.

Sledeće godine smo razmišljali unapred. Opskrbljeni besplatnim ulaznicama, mogli smo da priuštimo hotel, što će kasnije postati pusta želja (još jedna stavka koju tad nismo umeli da cenimo). Noćenje s doručkom u hotelu Novi Sad otpočelo je jedne noći kad je nastupao LTJ Bukem. Krenuli smo ka tvrđavi jako kasno i stigli između dva i tri, te se suočili s odbijanjem obezbeđenja da nas pusti. Insistirali smo da idemo da radimo intervju s Bukemom, u čemu nas je podržala sva dokumentaciona oprema koju smo imali.

Jutro je ubrzo došlo, i mi smo se zaputili ka bekstejdžu sada već postojeće, ali i dalje skromne Dance arene. Uzeli smo pokoju izjavu, čini mi se od MC Conrada, ali se dobro sećam razgovora s toncem Japancem, kome će Exit postati redovan posao. Hvalio je ozvučenje i govorio kako takvog nema u Engleskoj.

Nama je sledio odlazak na katoličku misu, otužni doručak i vesti s BBC-a. Nisam pomišljao da će desetine hiljada turista iz Evrope kasnije činiti to isto. Nismo toliko razmišljali o line-upu, koliko smo hteli da budemo u Novom Sadu i na Exitu, pa da posle na radiju slušamo izveštaje s njega. Možda smo svi i dalje bili zahvalni što tako nešto uopšte postoji, ali to nije potrajalo.

Da se može biti daleko aktuelniji u ponudi gostiju prvo je pokazao festival Dis-Patch te jeseni, a onda i Echo sledeće.

Imao sam priliku da upoznam buking menadžere i prve i druge faze Exita.

Oni su slični srpskim političarima – ako ne mogu da se dogovore s vrhom organizacije, napraviće svoju. Upravo tako je nastao festival Echo, koji je spiskom izvođača bio toliko ispred vremena i sastavom ljudi u organizaciji toliko iza normalnosti da neki ljudi i dalje ne znaju da su tog juna 2003. Beograd posetili mnogi za koje se i dalje misli da nikad nisu nastupali u Srbiji (Sonic Youth, Morcheeba…).

Racionalizam Exita tad se našao u kontrastu s impulsivnošću Echa, i ja sam imao više besplatnih ulaznica za Echo nego za Exit, koji me te godine nije ni interesovao. Skraćen na četiri dana, nije mi nudio ništa dovoljno senzacionalno a avantura više nije mogla biti cilj sam po sebi pored toliko dobre muzike koju je Echo ostavio u sećanju.

Želeo sam da vidim Trickyja, ali je moja akreditacija ostala negde izgubljena, nesporazumi gluvih telefona ostavili su me na ulazu, tako da sam jedva čuo nešto. Više se ni ne sećam da li sam posle ušao na tvrđavu ili je to ostao samo Put za nigde.

(nastaviće se)

(Ovaj tekst je deo specijalnog izdanja "Popboksa" i mesečnika "Status" posvećenog Exitu '08, koje se nalazi na kioscima )