U kavezu sa Peaches

Godine 2004. Exit je na centralnoj bini ugostio Peaches, što će do danas ostati jedan od najcool i najedukativnijih nastupa. Godinu ranije na njenom albumu Fatherfucker gostovao je Iggy Pop, i kružile su glasine da će možda ili on gostovati na njenom ili ona na nastupu Iggyja & Stoogesa.

Želeo sam da upoznam Peaches i, kao nikad do tada, uradim intervju, ali put do nje nije bio nimalo lak. Bio sam zbunjen, a onda i ohrabren kad sam video da na ulazu u bekstejdž radi moj poznanik iz školske klupe koji je dolazio u našu učionicu na časove nemačkog. Nije hteo da me pusti.

Te godine sam prvi put imao artist akreditaciju: nastupao sam s bivšim elektronskim/noise projektom Skiiiik – što je i MTV ovekovečio jednim kadrom u dokumentarcu o Exitu – ali ona na ulazu nije pomagala. Pomogla je iskusnija koleginica, koja me je hitro uvukla, a kada sam počeo da pričam sa Peaches, već je bilo kasno da me bilo ko izbaci. Mit o Iggyju & Co. Peaches je razrešila otkrivši mi da je glavni protivnik njenog pojavljivanja sa Stoogesima bio gitarista Ron Asheton, koji "nikada ne bi dozvolio ženi da se popne na binu sa Stoogesima".

Odmah posle intervjua nekako sam se našao u bekstejdžu Dance arene, taman da iskoristim prazne kupole za igračice. Ne znam kako me niko nije oterao, ali više od sat vremena proveo sam u jednoj od tih kupola igrajući uz retro techno-set Kena Ishiija, podgrevajući masu koliko sam mogao. Kasnije sam upoznao i šeficu denserki – odbila je da mi isplati honorar.

Te godine smo još jednom osetili čari hotela; bio je to hotel u renoviranju čiji su pojedini spratovi bili potpuno prazni, a u njemu su bili skoro svi domaći bendovi i novinari. Jedne večeri bilo nam je interesantnije da gledamo intervju i nastup Beastie Boysa na MTV2 nego da odemo na festival.

To leto uvek ću pamtiti: u junu sam dobio brzu ADSL konekciju. Bio sam srećan što se neko pametan setio da bukira manje poznate ali veoma važne izvođače za Fusion binu – Caribou i Sagea Francisa. Zbog potonjeg smo proklinjali činjenicu da smo zbog loše finansijske situacije izabrali besplatne autobuse kao prevozno sredstvo svakog dana, pa nismo mogli da odslušamo poslednji koncert tog Exita do kraja.

Kiša zbog koje je kasnio koncert Garbage pokvarila je ključno dugme na mom iPodu, pa su skoro sva koncertna sećanja izbledela. Nervirala me je preduga patetika govora Shirley Manson, nedovoljno glasni Slayer, previše jednolični Laibach i teslarenje Jacka Whitea.

Seven nation Army se te sezone mogao čuti u raznim remiksima, ali je ovdašnji vrhunac bio pijano horsko pevanje publike koja se spuštala u usko grlo izlaza s Glavne bine. Zvučalo je kao osvajački pohod, ali se nakon tih nekoliko stotina metara masa rasula i podelila ne strance koji su kukali za još bendova, one koji su otišli na Dance arenu i one kojima se trag izgubio po manjim binama i prema izlazu s tvrđave.

Bes i razočaranje pre svega Engleza, koji ni po koju cenu nisu želeli da slušaju DJ-eve, bili su mali dokaz da je nastavak programa glavne bine sa DJ-evima loša ideja. Kada na istom prostoru posle nekoliko desetina hiljada ostane tek nekoliko hiljada, to izgleda otužno.

Prvi put sam osetio da na Exit idem na silu, i kao da se i sam festival pravi na silu – što je dovelo do toga da sledeće godine prvi, i jedini put dosad, uopšte ne odem.

Line-up me uopšte nije privlačio. Želeo sam da vidim Pet Shop Boys; druge hedlajnere uopšte nisam podnosio.

Osvojio sam nekoliko nagradnih kompleta na internet kvizu, i sve ih prodao čuvenom tapkarošu ispred Bilet servisa. Te godine je plaćao jako dobro – i tražio još! Tako sam platio kiriju i ostao u prevrućem Beogradu.

U miksu s nekom fudbalskom utakmicom koja je tada bila važna mojim prijateljima gledali smo TV prenos koncerta Billyja Idola o smislu života. Paradoksalno, te godine na Exit je otišlo puno mojih prijatelja koji nisu nikada išli ili su išli jako retko. Imao sam puno pitanja za njih, i upoređivao sam odgovore: bio je to još jedan Exit u kome su atmosfera i druženje ostavili jače utiske od koncerata.

Prošle godine Exit je privlačio sastavom izvođača, ali daleko od toga da sam bio presrećan. Krilo se tu poneko prijatno iznenađenje – Snoop Dogg koji je crpeo pažnju harizmom – ali su razočaranje odnela prevagu: neuračunljiva Lauryn Hill i nemarni Wu-Tang Clan.

Ipak, neka tužna ravnodušnost me je dočekala na kraju koncerta Beastie Boysa, za koji sam shvatio da koliko god da je bio dobar, toliko je bio i prevaziđen, bar za mene. Možda jer sam gledao koncertni DVD, pamtio neke koncerte sa TV-a, ili jednostavno jer je to muzika za mlade koju su oni pravili dok su bili mladi. A sada smo svi, i oni i mi, stariji.

Jedno sunčano jutro u Dance areni uz verovatno najbolji set Richija Hawtina u Srbiji ostavilo je ove misli daleko. Bilo je tu i onih koji su srećno spavali, sa još neispijenim pivom u ruci. Izbezumljeni i izgubljeni, različito su reagovali na jarko julsko sunce. A sve je to narod Srbije, onaj drugačijeg bioritma, mogao uživo da gleda na TV-u.

Sa tolikim međunarodnim hajpom, činjenicom da će 90% karata biti rasprodato ko god da nastupao, Exit je ostao bez svoje edukativne vizije koju je imao na početku. Sa line-upom koji previše podseća na dva prošla Szigeta, bez Bjork, Radioheada ili Daft Punka, ključnih imena jedne generacije koja je već zrelija od Exita. Bilo bi bolje kad bi ta generacija mogla opušteno da izabere najbliži festival gde god bio i zaputi se tamo. Ali, čini se da i dalje važi razmišljanje: „Možda malo na Exit, ali na more sigurno“.

Povezano:
EXIT ISPRED BINE (1) - Snalaženje, muvanje i privatne selekcije
Exit 08 specijal