Šejtan uzvraća udarac

Jurim s posla u Manjež na sastanak sa Šejtanom. Đavo iz podzemlja, koji je zalepio šamarčinu samodopadnim srpskim filmadžijama, prilično je miroljubiv i hedonistički nastrojen – ćaska s Pavlom uz točeno pivo. A popodne je prijatno, nebo vedro – milina za opušten razgovor.

Preda mnom je idejno jezgro Šejtanovog ratnika projekta stvaranog sedam godina: Stevan Filipović (režiser, scenarista, montažer), Nataša Vranješ (koscenarista, montažer, izvršni producent i asistent režije) i Marko Mrđenović (koscenarista i tumač dvostruke uloge u filmu: turskog demona i Bore, koji se bori protiv njega).

Ulećem u trenutku kada Pavle pita za Katarinu Veličković, 24-godišnju direktorku fotografije koja je preminula po završetku snimanja. Šejtanovu trojku obuzima seta. Da je Katarina živa sedela bi s nama u Manježu, kažu Stevan, Nataša i Marko. Prema njihovim rečima, ona je četvrti član najuže ekipe – u projektu je bila od samog početka. Katarini je film i posvećen.

Razmišljam o njoj kao o Obi Wan Kenobiju, dobrom duhu koji bdi nad svojim saborcima, ulivajući im snagu da istraju. A istrajali jesu, uprkos svemu. Štaviše, za nešto manje od mesec dana, Šejtanov ratnik je stekao nepodeljene simpatije kritike, i što je najvažnije, uprkos očajnoj promociji, postao je najgledaniji film u zemlji. Sa tog trona, baš na dan intervjua, skinut je – distributerskim dekretom. Ali, Šejtan se ne predaje i sprema osvetu...

STEVAN: ... i ima sve pozitivne kritike!

NATAŠA: Steva je već pričao o tome, pa će on da nastavi priču, ali generalno, to što smo ''prešli'' u drugi bioskop ne znači i kraj gledanosti. Prezadovoljni smo dosadašnjim rezultatom. Najslađe je kad vidite iskreno pozitivne reakcije ljudi. Divno je dok pričate sa njima i vršite uporedni test, od toga šta je bila namera, do toga kako se to na kraju kapira, koji lik im je najomiljeniji.

Ali kad vaš film, bez obzira na užasan tretman u dva od tri bioskopa u kojima se prikazivao vodi sa 50 koševa razlike, onda znate da ste uradili pravu stvar. Život filma tek predstoji, od festivala preko inostranih televizija.

STEVAN: Ma da, pogotovo na tržištu koje se sve više okreće videu i DVD-u. Ali, to ne bi trebalo da bude nikakav izgovor. Mislim, poenta je da mi zaista želimo da pravimo filmove koji su prvenstveno bioskopski. Ali u celoj priči, imate dva suprotna tabora: nešto što se zove privatan biznis i nešto što se zove domaća kultura ili domaća kinematografija, kako god, i vrlo je teško uskladiti interese oba tabora.

Znači, postoji, vrlo konkretno, jedna kuća, a to je Tuck, koja je distributer skoro svih stranih mejdžor kompanija. Oni, kao distributerska kuća, žive od toga i imaju bioskop koji živi od toga i Dom sindikata koji sarađuje sa njima.

I tako dolazimo do vaše priče sa početka o današnjem repertoaru. Nije baš slučajno što smo izbačeni danas, na dan premijere Da Vinčijevog koda, čija je kampanja verovatno koštala više nego ceo Šejtanov ratnik (smeje se), a videćemo kakve će rezultate da napravi.

U svakom slučaju, tu nema šta – pre mesec dana smo znali da će da nas izbace kad dođe Da Vinčijev kod. Znači, otvoreno ti kažu. Nema potrebe da se te stvari skrivaju, u pitanju su čisti interesi privatnika, međutim to je zaista pogubno po domaću kinematografiju.

Mi smo dan posle premijere u Domu Sindikata – koja je prema svim rezultatima bila najbolja premijera u ne znam koliko godina – bili prebačeni u salu 2, da bi se u sali 1 vrteo V za Vendetu, koji je na premijeri imao 70 gledalaca, a posle na nekim projekcijama ja sam sedeo lično gde je bilo 18 gledalaca, dok je Šejtan bio rasprodat u sali 4! Situacija je u najmanju ruku nelogična.

Mi imamo distributera kome je ovo prvi film; oni nemaju neke pozicije, trude se koliko mogu, ali nema načina, ne postoje mehanizmi u ovakvoj sredini. Sa druge strane, izuzetno je bitna i medijska kampanja. Mi smo doterali u drugoj nedelji prikazivanja, koliko ja znam do 21.000 gledalaca, a sada smo negde oko 25.000 ili više. A mi smo bili najgledaniji film sve vreme prikazivanja – samo na osnovu reklame od usta do usta, koju su radili ljudi koji su fanovi, i stvarno žele da pomognu, i koji shvataju da je ovo momenat koji je značajan, i da će se, ako se on ne iskoristi, srpska kinematografija opet sunovratiti tamo gde je bila. Srećom, taj momenat je dobrim delom iskorišćen, i imamo sjajne rezultate. Međutim, marketinška kampanja na televiziji koja je, eto, bila glavni medijski sponzor, taj nesretni Pink – svela se na humanitarnu pomoć. Čak na manje od toga. Znači, ljudi koji su učestvovali u filmu su mi pričali: “E, video sam danas reklamu, ali u pet ujutro...” i slično. To, u spoju sa gorenavedenom situacijom sa distributerima, drastično utiče na plasman filma.

NATAŠA: Država treba da pomogne domaći film, jer ne može drugačije sa ovako malim tržištem. Problem je što je realizacija svakog filma jako skupa. Retko koji producent može da obezbedi tolika sredstva...

STEVAN: Niti da vrati te pare.

NATAŠA: To je ono što je najvažnije. Ne može da ih vrati...

STEVAN: Uzmimo za primer neki film od 200.000 evra – mada je retko koji domaći film tako jeftin. A taj i takav film bi trebalo da ima 200.000 gledalaca da bi vratio pare producentu samo od bioskopske eksploatacije. Doduše, producent, a pogotovu pametan producent, ne vraća pare samo od bioskopa. Tu je DVD, pa strano tržište, i tako dalje. Naročito ovaj naš film, koji je negde žanrovski, može dobro da prođe na inostranom video i DVD tržištu.

NATAŠA: Bukvalno su se pojavile kao trafike 90-ih, za svaki film po jedna producentska kuća. Pitanje je šta će se desiti sa njima... to se verovatno računa kao tržišna ekonomija... Mnogi traže zaštitu države ili njenu pomoć, kultura je definitivno mesto gde...

STEVAN: Tu mora da postoji državna inicijativa koja će na neki način da pruži mehanizam zaštite...

NATAŠA: Mi smo dobili budžet i na Republici i na Gradu i to je samo donekle pomoglo filmu, jer ako vaš film nije socijalna drama koji se snima na jednoj lokaciji i sa jednim akterom, vi imate ozbiljan problem. Realna cena koštanja Šejtana je izuzetno velika. Ja ne mislim da je država jedina koja o tome treba da vodi računa, čak je taj čvor dosta teško razmrsiti, ali u Francuskoj...

STEVAN: Ne mora da bude kao u Francuskoj. Francuzi daju puno para na loše domaće filmove, a drakonski oporezuju strane filmove. Sa druge strane, ja pričam iz pozicije nekoga ko ne voli francuski film (osim Žanea). Međutim, ovakvom poreskom politikom, oni su sebe doveli u grupu najjačih svetskih produkcija, i to je jako bitno. Pričam čisto u tim produkcijskim parametrima, koje smo na žalost više nego dobro naučili kroz celo ovo iskustvo.

NATAŠA: Realan problem je što smo malo tržište. Ne pričam samo iz aspekta ovog filma, već domaćeg filma uopšte. Stvar je u tome što neki sledeći kvalitetan (domaći) film neće moći da se izbori sa stranim, jer distributer neće moći da mu obezbedi poziciju...

STEVAN: A sa druge strane izuzetno je bitna selekcija. Ne valja da država podržava loše filmove. Ali, i ako stavimo kvalitet na stranu, jer je to ipak relativna kategorija, filmovi makar moraju da budu isplativi. Treba napraviti balans.

STEVAN: “Prijatelji, braćo, kumovi” i to? Čitao sam, čitao sam. Pa, znaš šta, ja ne poznajem činjenice i aktere toliko dobro kao Dimitrije, ali sam siguran da je to manje-više tačan presek situacije. U krajnjoj liniji, pogledajmo rezultate svih tih konkursa. Kako je moguće da Doba nevinosti nije dobilo pare a da je Krojačeva tajna dobila??? Šejtan je, sa druge strane, dobio pare na Gradskom i Republičkom konkursu, a da mi nikakve veze nismo potezali, što je za svaku pohvalu...

STEVAN (smeje se): Super, sjajno...

POPBOKS - PAVLE: I očigledno je došao na mnoge adrese. Suština je bila da je Šejtan, da tako kažemo, “prst u oku” jer niste bili član nijednog klana, ni iz jedne ekipe niste došli. Niste, što bi Dimitrije rekao, “kinematografija”...

STEVAN: Ni sa kim, u principu.

MARKO: To nam je, sa te strane, minus što nismo mogli da dobijemo pozicije koje su nekima u startu date (bez obzira na kvalitet), a s druge strane to nam je veliki plus, jer smo ostali samostalni, jer smo mogli da uradimo film ovakav kakav jeste.

MARKO: Pa, evo. Ova godina je dokaz da nije tako...

STEVAN: Imate puno zaista užasnih filmova. Imate Aporiju. Pa ko je dao pare za Aporiju? Je l’ neko pročitao scenario? Ja sam gledao to. Mislim, znaš... to je nezamislivo. To je gore od Plan 9 From Outer Space. Bukvalno. Pa, to će postati neplanirani kultni fenomen...

STEVAN: Taj čovek je to radio potpuno iskreno, uveren da se bavi vrhunskom umetnošću. On je zubar, poreklom iz Jermenije. Mada, to i nije neko opravdanje...

MARKO: Da bi neko napravio tako loš film, mora da bude potpuni genije. Ja sam sticajem okolnosti bio na faksu kada je taj čovek došao da prikazuje film na FDU, i onda je seo da odgovara na studentska pitanja. I kao: “Ne valja ti to u filmu.” “Pa, da. Ne valja mi to u filmu” (smeh). “Pa, dobro, ne valja ti ni ovo.” “Pa, da, jeste. Ne valja mi ni to u filmu”. “Pa, ne valja ti rad sa glumcima.” “Pa, da. Ne valja ni rad sa glumcima. Mi nismo imali glumce. Glavni glumac je došao dva dana po početku snimanja.” I taj film je dobio pare od komisija, a pri tom meni deluje kao pokušaj nemačkog ekspresionizma (guši se od smeha). Predivno!

STEVAN: Ma, Aporija je ekstreman primer. Ne moramo uopšte da pričamo o Aporiji.

STEVAN: Drugim rečima, ako nastavak Šejtana ne dobije najmanje 500 miliona evra (mnogo se smeje)... Rekla je neka novinarka: “Ako dobijete dva’es puta veći budžet vi ćete da se iskvarite!” Ljudi, dajte nam dva’es puta veći budžet...

MARKO: ...da vidite kako nećemo!

STEVAN: ‘Ajde da probamo da dobijemo taj dvadeset puta veći budžet; mi možemo da potpišemo nekakvo garantno pismo da ćemo uraditi bolji film od filmova koji dobijaju te budžete, i da nećemo da se iskvarimo.

STEVAN (klima glavom): Elementarno poznavanje filmskog jezika...

STEVAN (smeje se): E, ovo ćemo posebno da ti odgovorimo Nataša i ja.

STEVAN: Ne, ne. Evo, odmah ću da ti kažem. Znači, na mene je veoma malo uticala domaća kinematografija. Ja sam već hiljadu puta rekao – glavni uticaji su: Lucas, Spielberg, Coppola, Peter Jackson, Tim Burton, a sve ostalo je, zaista, minimalno. A od svih domaćih autora najviše i jedino je uticao Srđan Dragojević. Znači, upravo zbog svega što si malopre rekao, i još mnogo razloga – Lepa sela su super film. I Srđan Dragojević može da se namaže katranom i perjem i da ide po gradu, i svejedno je šta će da uradi – ne može da pokvari taj izuzetno značajan film. Ne može da pokvari ono dobro što ima u Ranama, ni ono dobro što ima u prvim Anđelima. A to što je on radio u vreme Anđela 2 je meni nepotrebno i neadekvatno.

Mislim da nije nužno biti toliko ekstreman u javnim nastupima. Da je on uradio to što je uradio za neki film koji je autorski, lični... pa kao čovek i da razume. Ali, za film kao što je Anđeli 2... I on sam se zeza sa tim, da je to komercijalni film, nastavak napravljen da uzme pare. Nije ostvarenje nekog njegovog višegodišnjeg sna, nego eto tako... Navući tu količinu mržnje na sebe takvim postupcima, šta mu je to trebalo... A čak bi i to bilo okej, da je u pitanju film koji je za njega lična svetinja – ono što je, ne znam, bio King Kong za Pitera Jacksona. Jackson stalno priča: “Ja sam sa devet godina gledao Konga i plakao sam, original iz 1933. mi je promenio život, ovaj rimejk sam želeo da napravim celog života”, itd. Da je (Dragojević) neki takav san ostvario i da su nusproizvod toga bili takvi nastupi, takvo ponašanje i navlačenje gneva ljudi, koji su ga, u principu, gledali kao idola, boga, i kao najboljeg, pa ajde... Međutim, on je meni i dalje najbolji. Prosto – matematički. Dolazimo oduzimanjem do toga da je on najbolji domaći reditelj. Pored mene, naravno (smeje se). Evo, Nata će da me ubije što sam ovo rekao, ona baš obožava Dragojevića (nastavlja da se smeje).

NATAŠA (gleda u Stevana): Ovo je stvarno previše. Nemoj ovo da objaviš.

STEVAN: Baciće molotovljev koktel (cereka se).

NATAŠA: Šalim se, šalim se. Srđan Dragojević o svemu što priča ima definisan stav, koji je u nekim situacijama, činjenica, ekstreman. On se pojavio sa filmom Mi nismo Anđeli, koji je bio sasvim drugačiji. Pritom je to više generacijska stvar, naravno da će vam u tom slučaju biti bliži od nekih drugih reditelja starije generacije, koje ja inače jako volim. Ali kada su se pojavila Lepa sela, više nije bilo sumnje, to je fenomenalan reditelj koji pravi fenomenalne filmove i vi možete samo da mu klanjate. 90-ih, kada se raspadala cela država – da se nadovežem na prethodno pitanje – i sa njom celokupan sistem funkcionisanja kinematografije, snimiti film je bio poduhvat sam po sebi. Ali ipak ne možete da se ne razočarate i da vam ne ostane gorak ukus u ustima kada to ostane na nivou bednog pokušaja, kakve filmove smo imali tada prilike da gledamo. Tako da Dragojević, ne samo što je u najgorim mogućim uslovima snimio taj film, već je meni to najbolji domaći film, najkompletniji. On je uspeo kad drugi nisu i to treba ceniti. Tako da ako je pitanje, da li neke neodmerene izjave mogu da utiču na moje mišljenje o filmu? Odgovor je, ne. O tome smo već pričali...

STEVAN: Nadugačko i naširoko.

NATAŠA: Scenario nije dovoljan. Morate imati jako puno znanja da biste mogli da snimite kvalitetan film. A Srđan Dragojević to ume. Problem sa Anđelima 2 je u tome što su ljudi očekivali izuzetan film, kao što su to Anđeli 1. Razočarali se, proglasili ga lošim, ustvari je to dobra komedija...

NATAŠA (pomalo zbunjeno): ... pa za razliku od drugih koji su samozadovoljni, jer su nešto napisali, a gle čuda, po tome i snimili tzv. film. Ali ako ste Srđan Dragojević i ne možete da realizujete projekte koje želite i tako vam se desi sedam puta, onda vi dođete u situaciju: “Ako Srđan Dragojević ne može to da uradi, šta tek onda mi, koji krećemo iz nulte pozicije treba da radimo. Da li sve da batalimo?” To je ono što mene plaši u celoj stvari. Kako je moguće da Dragojević nije mogao da obezbedi sredstva za tolike projekte?

STEVAN: Nego je morao da ima poslovni odnos sa Željkom Mitrovićem, posle svega što se dešavalo devedesetih. Doduše, on je lepo objasnio u Playboyu: “Video sam da je to jedan mlad čovek, spreman na saradnju, sa vizijom...” Tako da je nama sad sve jasno (smeje se). Mada ne znam koliko i mi imamo pravo glasa, pošto smo se i sami sastajali sa Mitrovićem, kad smo se dogovarali oko medijske kampanje, koja je ispala kako je ispala... Znate onu staru- ko sa Šejtanom tikve sadi...

NATAŠA: A što se Željka Mitrovića tiče, kako se stvari odvijaju, eto nama filmske industrije. Videćemo da li će stvari otići u tom pravcu.

STEVAN: Apsolutni autori. Do te mere da je Lucas ostvario onu svoju priču o potpuno nezavisnom filmu. Neki pričaju, kao, evropski film je autorski film, a američki film je komercijala po defaultu. Baljezgarija. Da li postoji autorskiji film od, recimo, Fantomske pretnje. To je film koji je Lucas platio svojim parama, i napravio ga tačno onako kako je hteo da ga napravi, pisao je scenario, režirao, kontrolisao svaki aspekt produkcije. Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa potpuno je druga stvar. Eto, imate i Tima Burtona. Uzmite Cahiers du cinema, i francuske teoretičare koji su zacrtali teoriju o autorskom filmu još 60-ih godina. Zar Tim Burton nije čovek koji apsolutno ispunjava sve te kriterijume?

STEVAN: A u stvari je najintimniji film grupe ljudi koja ga je godinama pravila.

STEVAN: To je druga stvar. Aporiju sklonimo na stranu, u onome što u Srba pretenduje da bude tzv. evropski ili autorski film, postoji patetična eksploatacija vrućih tema sa svetskih festivala, i preko toga pokušaji uvlačenja festivalskim komisijama. Ako su Srebrenica ili anti-globalizam hot-topics na festivalima, mi ćemo da snimamo film o Srebrenici ili anti-globalizmu, i naravno da ćemo da dobijemo budžet od svih nevladinih i vladinih (smeje se) organizacija koje postoje, pritom ćemo praviti nešto u šta apsolutno ne verujemo, to će ispasti brabonjak od filma, nećemo dobiti niti jednu nagradu koju smo jurili, a na kraju ćemo se vratiti kući kao pobednici. Nešto kao politika Slobodana Miloševića u ratovima.

Mislim, meni se autorstvo zaista svodi na plasiranje ličnih, intimnih stavova na filmu. Šejtanov ratnik je proizvod isključivo tih stvari. Ne postoji nijedna stvar koja je iskalkulisana ili koja je producentska u smislu negativnih aspekata nekih sadašnjih holivudskih blokbastera.

POPBOKS - PAVLE: Vezano za Srđana Dragojevića. Vidim vezu upravo u tome da se prave neke, da kažem, doskočice. Znači: “Ispoštovao sam te” i sve to. Da li ste imali nameru, kad ste pisali scenario, da se naprave neki štosovi koje će klinci posle da prepričavaju?

STEVAN: Ma, neeee! To su istinite stvari. To su stvarni ljudi i događaji.

MARKO: Nismo mi tu ništa izmišljali. Nismo hteli ni lažne dijaloge i fraze tipa- “boga mu”, i “mater ti”...

STEVAN: Hteli smo da bude ultraprirodno. To su ljudi koje mi znamo, samo smo hteli da ih prenesemo na film. Eto, recimo, Đomla (Žarković) ili Stanislav. Stanislav je pisan po liku iz mog odeljenja. I delimično po jednom liku iz Markovog odeljenja.

STEVAN: Da, to su autentične fore. A klinci već pričaju: “Nije čika Zuko manijak” i “Hoću rezultate” (smeje se).

MARKO: Moj burazer kad izlazi iz kuće viče: “Vidimo se, faco.”

STEVAN: Dakle, ima toga kol’ko hoćeš.

POPBOKS - PAVLE: Znači, niste ciljali...

MARKO: Mi jednostavno tako govorimo.

STEVAN: Ako ciljate na to, nikada nećete dobiti dobar rezultat. Znači, nema teoretske šanse da se autentičnost iskonstruiše. To ili znate ili instinktivno odreagujete, pa ubacite nešto – ljude koje poznajete, rečenice koje ste čuli, nešto što vam je smešno, simpatično. I mora da bude prirodno. Nema šanse da upale fore tipa: “E, sad ćemo mi da napravimo lik ili neku rečenicu koju će klinci da pričaju.” Nema šanse.

POPBOKS - PAVLE: Nešto što mi se jako svidelo u filmu je neverovatan broj lokacija. Maltene neka lična karta Beograda. Znači, od Znaka pitanja, preko KST-a, Miloševog konaka, Treće gimnazije...

STEVAN: Ja tu moram da budem iskren. Mi nismo u startu planirali da bude baš toliko šareno, nego smo stvarno prvenstveno hteli da ispričamo priču na vizuelno najzanimljiviji način... kad smo videli broj lokacija na kraju, baš je ispala razglednica grada... i baš mi je drago što je tako ispalo. A to baca u vodu i onu klasičnu domaću priču – kao, nema Beograd dobre lokacije. Da, da... Videćete u Šejtanovoj osveti ! (smeje se)

POPBOKS - JOVAN: Znači, biće nastavka.

STEVAN: Eto jedan ekskluzivitet da se objavi.

STEVAN: Jesam, ali kasnije. Tek kasnije, kada sam shvatio šta smo napravili. To je razglednica jednog stvarno zanimljivog, drugačijeg Beograda. Misterioznog.

POPBOKS - PAVLE: Okej, i naravno Treća gimnazija.

MARKO: I Dvanaesta. Nije samo Treća.

STEVAN: On je išao u Dvanaestu, ja u Treću.

POPBOKS - PAVLE: Enterijeri su Dvanaesta, eksterijeri Treća.

STEVAN: Da, da.

POPBOKS - PAVLE: Okej, ko je Svetlana Bojković? Koja profesorka? Je li Kapičićka?

STEVAN: Kapičićka, da, da, da! Ja sam hteo da glumi Kapičićka, i pitao sam je da glumi. I ona je rekla (Stevan govori teatralnim glasom Cece Bojković iz filma): “Pa, zašto ja da ti glumim, učeniče. Vidi na šta ličim. Evo, ni za ličnu kartu ne može lepo da ispadne.” I onda je ona rekla: “Bolje ti uzmi neku glumicu, a ja ću je obučiti.” (smeh)

MARKO: Ma, to je bila Dikina ideja da bude Kapičićka. Mi smo svi ostali navijali za Cecu Bojković.

STEVAN: Ne, ja