Arisova Aporija

Ako u centru Beograda uđete u autobus 37 i nekako, u onoj, više decenija nepromenjenoj gužvi izdržite do Sajma, pa još do Banovog brda, pa još do Skojevskog naselja, pa još i još – stići ćete do DMB fabrike alata. DMB danas podseća na prirodno dobro očuvanog mamuta: mamut je mrtav pa je mrtav, a bez ljudske restauratorsko-konzervatorske ruke - koliko god očuvan, a iz onog vremena - mamut se raspada!

Međutim, između dva mamutska rebra nešto se mrda, nešto je i okrečeno, izgleda da su to ljudi, oni nešto rade, šta to rade – snimaju film! Dokumentarni? O propaloj fabrici, sudbini radnika, o ekonomskoj propasti države ovde i sada? Ili film o neverovatnoj činjenici da su naši nekada sjajni filmski studiji u Avali, jedni od najvećih na Balkanu, sistematski upropašćivani, pretvarani u skladišta ko zna čega (pa i uglja !), izdavani privrednicima, a evo ovo ovde zvrji prazno...? Neee! Pa šta rade scena i rasveta i svi ti ljudi tu? Filmska ekipa predano snima umetničko, autorsko delo, važeće na svim mestima i u svim vremenima sa najuniverzalnijom univerzalnom temom od kad je sveta i veka...!!!

Producentske kuće BS Group iz Beograda i Pirepbelgium iz Brisela preuzele su na sebe obezbeđivanje skromnih sredstava da se plati ono što se platiti mora, tj. da ekipa entuzijasta bude plaćena barem reda radi. Kamera i optika stigli su iz slovenačke Arkadene, neke su pare napabirčene tu i tamo, a za nešto se obavezalo i Ministarstvo. Na žalost, “zalaganjem“ raznih, situacija je takva da scenarista i reditelj Aris Movsesijan iz dana u dan biva prinuđen da menja i pojeftinjuje scenario, jer se broj snimajućih dana pred njim stalno smanjuje, ne samo zato što vreme prolazi već i zbog toga što je producent pritisnut vremenskim tesnacem za koji nema sredstava ni da ga održi na planiranom nivou, a kamoli da ga proširi

U nekoj normalnoj kinematografiji takva situacija bila bi nezamisliva. Zapadni svet o tome može samo da čita i da se čudi. O Americi da i ne govorimo, pogotovo ako se ne bi radilo o dibi-dus under-ground produkciji, kao što se ovde o tome i ne radi. Šta više, čitavu ekipu čine ozbiljni ljudi, kao npr. direktor fotografije Miloš Spasojević, čovek koji je snimio 17 igranih filmova, a za Slučaj Harms Slobodana Pešića u Berlinu 1988. dobio nagradu Jozeph von Sternberg za unapređenje filmskog izraza.

Tokom razgovora sa Arisom Movesijanom, saznali smo da je, što se vizuelnosti tiče, i ovaj film zamišljen kao zanimljiva struktura o kojoj će se tek čuti. Ipak, sve u skladu sa opštim savetima britanske analitičarke dr Judith Bath iz Instituta za bezbednosne studije EU za oporavak i pridruživanje Srbije svetu (Nemojte se povlačiti u pasivnost, glumiti žrtvu, tvrditi da vas niko ne razume, držati se jedne te iste pozicije, istih argumenata, plašeći se da ćete biti gubitnici!), Movsesijan i družina u DMB-u u neverovatnim okolnostima rade li rade i već se bliže kraju snimanja.

Movsesijan je čovek zanimljive biografije: stomatolog je po obrazovanju i profesiji, ima četrdesetak godina (što u današnje vreme imaju i mladi ljudi!), osamdesetih je svirao gitaru u grupi Papageno (o čemu je pisao Džuboks!), devedesetih je objavljivao priče u književnoj periodici i bivao za njih nagrađivan, oženjen je, 1995. B92 je u biblioteci Apatridi objavio knjigu Movsesijanovih priča Likovi i pisci, a te mu se godine rodila i kćerka; u RTS je u pripremi humoristička serija za koju je napisao scenario po naslovom „Zubar u krevetu“, scenarista je i pomoćnik režije hrvatskog filma Svjetsko čudovište (reditelj Gorana Rušinović, 2002) koji je prikazivan na raznim festivalima, a kod nas publika ga je mogla videti na Festivalu autorskog filma prošle godine. Razgovarali smo.

MOVSESIJAN: Konačni naslov. Radni naslov je bio Life is a bitch...

Da! I ne mogu da se zakunem da neće i da stoji ispod Aporije. Nisam siguran u to. A to je na početku bio kratki film. Od njega je nastalo još osam ruku scenarija, pa su me ubedili da tu ima materijala za celovečernji film...

Razni. Moji prijatelji, neprijatelji i ostali. I ja sam se drznuo, noćima radio, menjao, prilagođavao, menjao glavne aktere, menjao sve živo: da li se radi o muzičaru, glumcu... Aporija u prevodu znači logička zabluda i sve je, od scenarija, pa do snimanja, zaista jedna logička zabluda! U svakoj ruci scenarija moralo je još nešto da se uradi, još nešto da se prilagodi, a evo tako se sada i pravi film. Završavamo snimanje, a ja već imam neku novu ideju kako da ga produžim sa nekom postprodukcijom.

Da, ima nekoliko nivoa. Nije u pitanju pravolinijska naracija. Postoji paralela između nastanka filma i nastanka života, između trajanja života i trajanja drame, samo što drama ima svoj početak i kraj, a život se uvek nekako monotono nastavlja, nastavlja i nastavlja. Ali stvaranje, stvaranje filma od početka do kraja ima zapravo sličnu dinamiku. A mene nekako uvek to potrefi da sam tu od početka pišući, pa od ideje, preko pisanja, pa se uvek uvalim i kao pomoćnik režije, pa postprodukcija, montaža, ne znam šta sve ne radim... I imaš utisak da će da traje beskonačno, evo još muzika sad, a onda još DVD da se isprintuje da pošaljemo na festival i kad krene ti misliš sad je gotovo, a onda, e sad bi to trebalo u distribuciju, a plakat... i eto, ta paralela je izvučena između života i filma.

Uopšte nemam predstavu o tome. Prethodni film koji sam radio nije baš bio komunikativan i mislim da će ovaj film biti komunikativniji. Naravno da će tražiti angažman publike, jer ja nikad ne bih činio ono što radi većina reditelja ovde: ne bih potcenjivao gledaoca, kao da je glup i da moram sve da mu objasnim i da ne može da pogleda film sutra na nekom DVD-ju ili za deset godina i da i tad pronalazi u njemu mnoge stvari, a ne da ga gleda samo jednom uz kokice i šuškanje. Intencija mi je da napravim neku vrednost koja može i da traje. Koja i danas i sutra i za pet godina može da nađe neko svoje novo čitanje. Mislim da to neće biti dosadno zato što uz tragediju koja prati ceo film ima dosta komičnih elemenata koji nisu onako seljački, na prvu loptu, sa psovkama i tim stvarima, nego mislim da će gledalac, poistovećujući se sa onim negativnim likovima koji predstavljaju životnu svakodnevicu, u glumcu Ćulibrku, koji je glavni lik i kojeg glumi Marko Baćović, nešto naučiti... On, Ćulibrk, smrtno je oboleo i poslednji dan je na snimanju, potpuno svestan svoje dijagnoze, pa gubi svest o tome, ali nosi u duši priču. On sve izgubi, izgubi poslednju repliku scenarija, scenaristu izgubi, ali je groteska u tome što onaj, tobože normalni deo sveta koji nema svest o tome da će ikada umreti postaje komičan u odnosu sa takvim likom koji je u potpunosti svestan konačnosti, kraja, izvesnosti toga...

Pa, ne. U ovome ne. Prosto on nema izbora. On će umreti. Nema izbor između A i B, pa da bira A, iako mi znamo da je A loš. Nema izbora, stavljen je pred svršen čin, a na to mu pada teška muka koju mi nemamo svaki dan, a to je da mu se ceo život, sve one stvari koje je odlagao kao tašt, glumac, kao čovek koji je ulagao u sebe, koji nije stigao da se posveti ženi koju je voleo, s kojom nije ostvario dete... Sve mu se to sada vraća pošto glumi sa njom, pošto je i ona glumica (glumi je Jasmina Večanski), a nju tuca producent (Sergej Trifunović) i on joj je napravio dete koje glavni junak nije mogao da napravi za ceo život jer je stalno odlagao stvari i sve ostavljao za sutra. E, sad je došlo to sutra i sad je to sutra konačno. Da stvar bude crnja, on igra u nekoj porodiljskoj spavaćici u tom filmu koji se snima u filmu, a celim filmom se muva neki arhitekta kog glumi Caci Mihajlović i koji će tu, kad taj prostor napusti filmska ekipa, da napravi porodilište. I on, glavni junak, pobrljavi, misli da se nalazi u porodilištu, da je to to porodilište, da su oni sve to čuvali od njega tokom snimanja, postaje opsednut bolnicom, ne zna da li je na snimanju, da li je u bolnici, potpuno je nesvestan... I na kraju donosi odluku da umre.

Pa, najplemenitije što uradi je što na neki način doživi prosvetljenje time što prihvati da on mora da odluči kada će da umre, pošto već ne može da odluči da li će da umre. Ta odluka je makar u satu, u minutu, makar u sekundi ipak naša odluka.

Da film nije pesimističan govori i to, mada to možda i nije za novine, da su prvi i poslednji kadar kadrovi trodimenzionalnog fetusa, sa zvukom fetusa, gde se čuje: „Ton!?“ „Ide!“ „Kamera?!“ „Ide!“ „Hoće li neko reći akcija ili će glumci stajati i čekati da se nešto desi...?“ Tako dakle počinje i završava se film, kao što u životu uvek ima nastavak, i ovde će se pokazati da i ovde ide novi film ili novi život, nešto novo što se dešava, da li je to dete u utrobi te žene koje će se roditi ili biti abortirano, jer se i taj fenomen razmatra kod nas, ko je Bog, ko nije, ko odlučuje, zašto neko nešto nije ostvario, a neka trivijalna seksualna veza može dovesti da se rodi novi život, iz nekog tucanja, čistog jurenja za orgazmom, ta katarza u filmu gde čovek umire, ili orgazam, to su ti nivoi koji su ispitivani u filmu logička zabluda, u stvari Aporija.