Kao ptica na mom dlanu

Režija: Peter Jackson
Scenario: Fran Walsh i Philippa Boyens
Uloge: Naomi Watts, Jack Black, Adrien Brody, Thomas Kretschmann
Zemlja porekla: Novi Zeland/USA
Trajanje: 187 minuta
Žanr: akciona SF drama
Web: www.kongisking.net

Reditelj Peter Jackson jedan je od trenutno najpopularnijih reditelja na svetu, a njegov grandiozni, globalno zahvatajući King Kong trebalo bi da ovih zimskih dana zaradi puno para i mogućnost za prolećne Oskare. Kakav je film zaista? Isti kao i slika koju nam pruža pogled na Jacksonovu dosadašnju karijeru: raznovrsnost, ponešto na pragu velikih umetničkih ostvarenja, ponešto populističko, ponešto potpuno besmisleno, no novaca ne manjka!

Na pragu genijalnosti u ovom slučaju je prva trećina filma, u kojoj se čini da Jackson zna šta radi i koja zaista zavređuje desetku. Elem, usred velike ekonomske krize u Americi 30-ih kultura propada, pozorište u kojem glumi lepuškasta devojka s mladalačkim tlapnjama da je ukleta zatvara se, a glumičica dobija preporuku da se posveti onome od čega su žene kroz istoriju uvek mogle da prežive: prezentaciji svoje telesnosti, tj. pornografiji. Zar stvar već ne obećava?

Zatim vidimo malu salu za projekcije u kojoj sede sumnjivi sredovečni muškarci pervertiranog izgleda i bulje u platno na kojem ide film, a mi ga ne vidimo. Jedan od njih (Jack Black) veoma liči na Orsona Welsa, i taj naročito gorljivo blene u ono za šta smo sigurni da mora biti pornografija. Međutim, ispostavlja se da u pitanju nije porno, već A-produkcija, da je Black reditelj kojem okupljeni ozbiljni, upravljački nastrojeni producenti ne izglasavaju poverenje. Black se, međutim, ne predaje, i odlučuje se za niz neverovatnih poduhvata samo da bi ipak snimio film. Taj elan i entuzijazam vezani za egzibicionističko-voajersku prirodu filma i distribuciju moći putem manipulacije pažnjom publike, a koji ne pitaju za granice dozvoljenog, ni u pravnom, ni u etičkom pogledu, jesu jedan, možda i najvažniji od svih aspekta same suštine filmske umetnosti. U njemu ima pornografije dovoljno da uzbudi čitav vek u kojem je film postao platežni popkulturni fenomen br. 1.

Naravno, moramo da vidimo lakomislenu i pomalo bludnu nevinost bez zaštite: egzibicionizmu sklonu plavušu (Watts) mekanih uvojaka tako zgodnih za sve i svašta i nekog ko će da stupi u akciju sa njom. To nije reditelj kojeg, vidimo, više interesuje prodiranje u pune bioskopske sale, to nije umetnik-pisac (Brody) kog krasi intelektualnost i sentimentalnost, to nije kapetan broda kog interesuje novac, dečačke avanture i plovidba, ko je to, ko je to... To je najveća zver, osmo svetsko čudo, majmun iz neotkrivenih divljina – King Kong.

Do tog mesta stvar je za desetku. No, počinje drugi čin: besmislena video-igrica s jurnjavom po egzotičnom ostrvu loših kulisa i još gore animacije kojekakvih zombija, godzila, megalona, pterodaktila, insekata, uvećanih bakterija, za čudo ne i vulkanskih erupcija, koji utamane sedamnaestoro epizodista, nije to važno... King Kong se zaljubljuje u barbikicu-lutkicu koja mrda, što je, ako znamo kako neki psi vole svoje lopte, još i verovatno, no zašto se plavuša, otvorenih usnica, naprasno i neopravdano zaljubljuje u King Konga ostaje tajna. Iako mu ona seda na dlan u zalasku sunca, što treba da nas emocionalno dirne, čini se da je odnos među njima više nevini odnos materinske-devojčice i debeljuškastog, infantilnog kućnog ljubimca nego odnos dve zrele jedinke različitog pola, ali i (da li?) vrste. (E, Michaele Aptede, reditelju Gorila u magli, 1988, vrati se, sve ti je oprošteno!).

Na kraju, u trećem činu, stvar zapravo ne biva bolja, jer video-igrica i dalje traje, ali je nekako lakše gledati je urbano stilizovanu, sa zgradama i automobilima, nego sa nepostojećim trzajućim životinjama. I kad je film već suviše nasilan i strašan da bi ga mala deca gledala, bolje bi bilo da je svoju nastranu sklonost ka enormnosti glavom platila plavuša nego King Kong. Naime, na početku filma postoji scena u kojoj Black kidnapuje pisca jer nema para da ga plati. Dok se brod udaljava od obale, pisac kukumavči za pozorištem u kojem nema para, ali ga on, kaže, voli; Black znalački odrečno klima glavom i kaže: „Ne, ne voliš ga – da ga voliš, ti bi skočio!“. Na kraju filma King Kong pada u ambis, a plavuša kukumavči iznad njega, a mi znamo da ga ne voli, jer da ga voli – skočila bi.

I zašto smo, kad ljubavi tu nema, mi sve to uopšte gledali? Zbog toga što je fenomen King Konga veoma zanimljiv, što je početak Jacksonovog filma inspirativan za naše lično dalje razmišljanje i zbog toga što je reklamna kampanja enormna. Razlozi nužni, ali ne i dovoljni.