U prvom delu nam se predočavalo da na putu sazrevanja ne valjaju pubertetski Salinger i Frank Zappa, treba - praviti decu! Danas, pak, predočava nam se da - ako smo se slušajući onaj savet razmnožili nezreli, ne pročitavši i ne odslušavši ono što sledi posle puberteta - sazrećemo naknadno, puštajući decu da žive svoje živote
uloge: Nikola Kojo, Mirka Vasiljević, Srđan Todorović, Uroš Đurić, Milena Pavlović, Vesna Trivalić, Zoran Cvijanović, Goran Jevtić, Luka Knežević, Predrag - Miki Manojlović, Nenad Stojmenović
scenario: Srđan Dragojević
producenti: Biljana Prvanović, Delirium films
žanr: komedija
trajanje: 89 min.
proizvodnja: Srbija i Crna Gora, 2005.
zvanični web: http://www.minismoandjeli2.com
Ne očekujte da će u ovom tekstu biti rečeno da je Mi nismo anđeli 2 dobar ili loš film. Bilo bi to suviše lako: dobar je ako, na primer, gledamo cifre po kojima pretenduje da nadmaši nenadmašnu Zonu Zamfirovu, loš je, pak, ako se gleda očima koje ne ljube ironiju. No, ni cifre, ni oči, nisu, po sebi, pokazatelji vrednosti.
A i šta je to vrednost, posebno danas u Srbiji?
Paradoksalno, ali odgovor na ovo potonje mogao bi da nas vrati tačno na cifre i ironiju: novac je, ovde i sada vredan jer ga je malo, pored toga što uvek i svuda oslobađa čoveka prostih egzistencijalnih muka, a i ironija je vredna jer oslobađa komplikovanih esencijalnih patnji u koje, međutim, iskrenost direktno vodi.
Iz te i takve perspektive, gledajući
Dragojevićev četvrti film, u svemu i svačemu osiromašena publika sat i po biva zabavljena večitom komedijskom temom patrijarhalnog oca koji ne podnosi ideju seksualnog sazrevanja kćerke, a sve to na narativnoj pozadini lišenoj bilo kakve dosadne realnosti tj. bede i beznadežnosti.
Doduše, tu su vulgarnost, surovost i nasilje, kao i iz njih proizlazeća uvredljiva seksualnost,
ali oni, podrazumeva se, služe boljem utemeljenju priče u “ovde i sada”. Nadajmo se da takođe doprinose i “iživljavanju takvih afekata”, što bi rekao Aristotel, pa će odrasli gledaoci, moguće je, iz bioskopa izaći pročišćeni. Oni mali, koje u našoj zemlji i njenoj pripadajućoj kulturnoj politici nema ko da spreči da film odgledaju budući da ih i sami roditelji dovode u bioskop, malo će se isprljati – takva su deca, a i ne može se kroz tranziciju kao pas kroz rosu!
Praviti decu!
Autoironičan prema svojim prethodnim filmovima (do te mere da su čitava Lepa sela lepo gore pretvorena u simulacioni luna-park od kog glavni junak živi), Dragojević ne propušta da nas preduhitri u ciničnim opaskama na dramaturško-rediteljsko-žanrovsku strukturu novog filma, pa i na sam fenomen drugog nastavka. Principi dobra i zla, oličeni u Anđelu i Đavolu nadmudruju se s tim u vezi tokom celog filma doironizirajući sve što je promaklo poetskom naturalizmu glavne priče, da bi na kraju - o, da čuda, gle, ironije - završili filmskim poljupcem sjedinjeni u jedno.
To jedno, implicitno nam se kaže, biće nadalje samopotiruće, pa neće više moći ni da naudi, ni da pomogne junacima, konačno izvedenim na put zrelosti.
Setimo se, onomad, u prvom delu, predočavalo nam se da na putu sazrevanja ne valjaju pubertetski Salinger i Frank Zappa, nego da treba - praviti decu! Danas, pak, predočava nam se da - ako smo se slušajući onaj savet
razmnožili nezreli, ne pročitavši i ne odslušavši ono što sledi posle puberteta - sazrećemo naknadno, puštajući decu da žive svoje živote dok se mi, neočekivano, okrećemo zanemarenim bračnim drugovima. Bračni drugovi će, dakako, da nas tolerantno i dobronamerno dočekaju raširenih ruku, čemu treba dodati da su nosioci eventualne ženske pameti i ženske aktivnosti (savršene Sonja Savić i Branka Katić iz prvog dela) sasvim nestali iz sveta koji nam autor danas predočava. Svekoliko aktuelno
žensko pretvoreno je u “meso”, samo je pitanje o kojoj se kategoriji mesa radi: škembići, govedina za supu ili pilence!
I, da izađemo iz onoga što je kod ironije najgore - njena zaraznost, na kraju, ako nikome drugom, glumcima svakako treba odati priznanje: nekima zato što su bili odlični, nekima što nisu bili loši, a nekima što su na plećima junački izneli perverziju i ostali živi.
Sve dalje i više reći će reklame za osiguranja, prezervative, brzu hranu, cigarete i bezbroj drugih tržišnih činjenica koje u okrutnom, razvijenom svetu već dugo idu u paketu sa proizvodima filmske industrije. Umetnost? Da, to je to – umetnost pravljenja para. Plemenitost? Pa, bez bogatstva nema plemenitosti. Znači, možda će se vratiti...? Možda, ako je ovako solidno postulirana ironija do tada ne pretvori u patetiku delotvornu samo kad su u pitanju babe i barabe.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.