Puding sa ukusom belog luka

Scenario: Dario Argento, Enrique Cerezo, Stefano Piani, Antonio Tentori
Uloge: Thomas Kretschmann, Marta Gastini, Unax Ugalde, Rutger Hauer, Miriam Giovanelli, Asia Argento
Žanr: horor
Trajanje: 110 minuta
Proizvodnja: Italija/Francuska/Španija, 2012.

Nedavno je omanuo De Palma, Carpenteru, Romeru i Crnonebergu već duže ne cvetaju ruže, a sada i Argentu nije pošlo za rukom da povrati makar i deo kredibiliteta koji je nekada imao. Sunovrat žanrovskih favorita koji su kreativni vrhunac dostigli 70-ih i 80-ih godina prošlog veka se nastavlja… Doduše, Dracula jeste za nijansu bolji i dinamičniji od prethodnog Argentovog filma, razočaravajućeg trilera Giallo, ali nije ni prineti njegovim legendarnim hitovima iz zlatnog perioda (Tajna crne rukavice, Tajna napuštene kuće, Suspiria), pa čak ni novijim ostvarenjima u kojima je već primetan pad (Spirala straha, Kartaš, Treća majka).

Očekivano, ovaj euro puding kvare loša gluma (Unax Ugalde je nedopustivo bledunjav, dok Asia Argento i Giovanni Franzoni preglumljuju) i neadekvatan budžet (najjeftiniji kompjuterski efekti, kartonska scenografija). Slično kao i u slučaju De Palmine Strasti, i u ovde su omanuli provereni saradnici: trećerazredna muzika Claudija Simonettija kao da je pozajmljena iz nekog filma Eda Wooda (odjavna pesma Kiss me, Dracula je priča za sebe), dok je snimanje u 3D-u sputalo iskusnog direktora fotografije Luciana Tovolija (sarađivao sa Argentom na remek-delima Suspiria i Tenebre). Dracula je loše prošao na italijanskim blagajnama bez obzira na dodatnu dimenziju, pa je tim već šteta što film nije snimljen na tradicionalniji način. Zbog 3D tehnologije fotografija je u regularnoj 2D varijanti presvetla i previše digitalizovana, pa film izgleda jeftinije nego što je neophodno.

Novi Dracula je trebalo da podseća na stare kostimirane Hammerove horore, što je jednim delom i postignuto, s tim da se zbog insistiranja na romantičnom aspektu može uočiti i uticaj Coppoline verzije Stokerove priče. Scenario poseduje određeni sirovi potencijal i u zametku donosi neke zanimljive varijacije motiva iz romana. Lucy je, na primer, ovoga puta od samog početka u dosluhu sa grofom; Re(i)nfield se bavi taksidermijom i opsednut je vampiricom Tanjom; Johnatanova sudbina je potpuno drugačija u odnosu na književni predložak... Šteta što je taj postojeći potencijal veoma slabo iskorišćen. Ono što je moglo biti razrađeno, samo je zagrebano.

Film nije bez određenih kvaliteta: na mahove je zabavan (mada većina ponuđenog spada u kategoriju „toliko loše da je dobro“), lepa Marta Gastini (Mina) i iskusni Rutger Hauer (Van Helsing) dobro glume, a tu su i dvocifreni bodycount i obnažene grudi Miriam Giovanelli (Tanja). Argentova kćerka Asia vodila je glavnu reč u svim njihovim prethodnim saradnjama (Trauma, Stendalov sindrom, Fantom iz opere, Treća majka), dok ovoga puta tumači epizodu. Njena Lucy je jedan od najiritantnijih likova i Asia Argento ostvaruje jednu od najlošijih glumačkih kreacija u karijeri (moguće je da je bila demotivisana zbog toga što su mlađe Marta Gastini i Miriam Giovanelli dobile veće i sočnije role), ali, ako ništa drugo, tu je golišava scena banjanja u koritu  koja potvrđuje da kod Darija Argenta nema nepotizma – bar ne kada je u pitanju skidanje odeće. Takođe, evo jedne ne preterano važne ali svakako zanimljive pojedinosti… Nekoliko novih likova imaju imena sa naših prostora (Zoran, Miloš, Andrej, već više puta pomenuta Tanja), što je verovatno posledica Argentove posete Beogradu 2006. godine.

Da je uloženo više truda i veštine, Dracula je mogao da bude jedan pitak, campy film. Ovako, užasni kompjuterski efekti, zbrzanost i mnogobrojne pogrešne odluke odnose neumitan danak. Mario Bava je svojevremeno umeo da sa malo novca snimi filmove koji su izgledali kao da koštaju deset puta više, Argentu to ne uspeva. Produkcioni fušeraj je sveprisutan. Transformacije Dracule u sovu, vuka, roj muva i džinovsku bogomoljku kao da je radilo dete od šest godina; dok bi prizor u kome se Jonathan iskrcava iz voza čak i Šotra izbacio zbog neuverljivosti. Neozbiljno je da se u jednom profesionalnom filmu nalaze efekti ovako niskog kvaliteta. Maestro očigledno više nema potrebnu koncentraciju - pojedine scene su uočljivo otaljane, nedostaje ono postepeno građenje napetosti koje je krasilo ranije Argenotve trilere i horore. Korodiranje možda nije toliko uznapredovalo kao u slučaju Lucia Fulcija čiji su pozni filmovi bili ponižavajuće loši, ali pad kvaliteta je primetan i uz manja odstupanja konstantan. To su uočili i rediteljevi poklonici koji se poslednjih godina sve više osipaju. Nedavno je svoje dveri zatvorio sajt Dark Dreams - The Films of Dario Argento koji se gotovo deceniju i po veoma uspešno i podrobno bavio stvaralaštvom italijanskog sineaste. Šteta što Dracula nije bio bolji – da jeste, situacija bi verovatno bila drugačija. Thomas Kretschmann je bio dobar izbor, ali njegov plavokosi, biseksualni Dracula ostaje nedorečen i nezaokružen – baš kao što i film u celini ne uspeva da ispuni očekivanja. Dracula će po svemu sudeći ostati upamćen kao još jedna mrlja na kraju duge i uspešne karijere. Osim ako se ne dogodi neko čudo, a znamo da se ona retko događaju, sećanje na poslednju fazu Argentove karijere biće gorko.