Istrošeni mađioničar

Originalni naslov: Giallo
Scenario: Jim Agnew, Dario Argento
Uloge: Adrien Brody, Emmanuelle Segner, Elsa Pataky, Robert Miano, Byron Deidra
Žanr: Horor/Kriminalistički
Trajanje: 92 minuta
Proizvodnja: SAD, Italija, 2009.

Giallo je, nakon razočaravajuće lošeg završetka fenomenalne dve trećine triologije Three Mothers (Suspiria, 1977. i Inferno, 1980) u vidu ostvarenja La terza madre, 2007. (kojeg ni seksepilna ćerka Asia nije uspela da iščupa iz čeljusti prosečnosti, iako se pošteno trudila) još jedan pokušaj vraćanja sopstvenim korenima u potrazi za izgubljenom inspiracijom.

Nažalost, moram da saopštim svim ljubiteljima majstora atmosfere i horor misterije - Dario Argento, mađioničar slešer trikova, je i dalje u stanju kliničke/kreativne smrti. Njegova karijera posle Stendalovog sindroma (1997) deluje kao nezaustavljivo propadanje u živi pesak.

Radnja filma je klasična "giallo" postavka. Fizički/mentalno deformisani ubica pod maskom taksiste kidnapuje strane lepotice sa ulica Torina koje odvlači na skrovito mesto gde im radi plastičnu hirurgiju od koje neće postati još lepše. Američki detektiv radi na njegovom slučaju, a evropska lepotica mu pravi društvo u pokušaju da spase svoju sestru, poslednju žrtvu ubice poznatog po nadimku Giallo/Yellow/Žuto.

Sam naslov filma nedvosmisleno ukazuje na žanr koji je, upravo zahvaljujući Argentu, postavio italijanski horor na relevantu art mapu svetske kinematografije. Uz dvoje glumačkih zvezda (Emmanuele Seigner i oskarovac Adrien Brody, ujedno i producent filma) obećavao je dosta. Odakle početi sa uzrocima razočaranja?

Scenario je očajan. Zaplet skoro i da ne postoji, a dijalozi su toliko banalni da često izazivaju smeh. Nevešto infiltrirane kvazi-psihoanalitičke pričice iz prošlosti koje treba da nam - nepotrebno - opravdaju sadašnje postupke ubice i detektiva kao da su napravljene za gledaoce od 5 do 7 godina, a gluma je na nivou amaterske trupe koja živi u ubeđenju da su facijalne grimase vrhunac zanatskog umeća. Brodi izgleda i glumi kao kartonska karikatura Humphreyja Bogarta, a Seigner deluje kao da je ceo film odsutna planirajući u glavi put na Karibe. Bogata vizuelna atmosfera koja je sa ubedljivom lakoćom maskirala slične propuste u Argentovim ranijim filmovima - ne postoji.

Da ovaj film ne bude sasvim očajan, zaslužna je sjajna kamera i kvalitetna muzička podloga (ovaj put bez učešća Goblina i njihove metal psihodelije) uz standardno dobro snimljene slešer scene od kojih će vam se donja usna grčiti u pokušaju apsorbovanja realističnosti fizičkih tortura.

Argentov pokušaj davanja omaža samom poreklu filmske verzije “giallo” estetike - jeftinim kriminalističkim romanima u žutom omotu koji su najčešće završavali u toaletu – je neodlučno izveden pokušaj. Trikovi su stari i izlizani, a nedovoljna hrabrost/vizija da se ide do kraja u pravcu parodiranja žanra deluje amaterski. Nakon remek dela koja su ostavila neizbrisiv trag u savremenoj kulturi, zaista je tužno gledati ovakva ostvarenja u kojima se samo u tragovima prepoznaje Argento kojeg volimo.