Na licu mesta

Naslov originala: Sound City
Scenario: Mark Monroe
Učestvuju: Neil Young, Tom Petty, John Fogerty, Josh Homme, Trent Reznor, Lars Ulrich, Rick Rubin, Butch Vig, Ross Robinson
Žanr: Rockumentarac
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: SAD, 2013




U zavisnosti od ličnih preferencija i ukusa, rad Davea Grohla se može vrednovati i ovako i onako. Ipak, nekadašnjem bubnjaru Screama i Nirvane, odnosno frontmenu Foo Fighters i povratniku u Queens of the Stone Age ne može se ni u kom slučaju osporiti “voljni momenat” (čovek bukvalno ne staje poslednjih 25 godina), “žica” da se on pretoči u solidan imetak, i, naravno, spretnost u odnosima sa kolegama muzičarima, koje odvajkada bije glas da često nisu najležernije društvo koje se može zamisliti.

Pažljiviji konzumenti tzv. rockumentaraca sigurno su zapazili prisan prijateljski odnos koji Grohl gaji sa Lemmyjem u relativno skorašnjem filmu o znamenitom liku i delu basiste i pevača grupe Motorhead. Stoga ne čudi da je za svoj rediteljski debi, posvećen radu kalifornijskih Sound City studija, publici ponudio respektabilan rockerski “ko je ko” izbor sagovornika – od muzičara (Neil Young, Tom Petty, John Fogerty, Josh Homme, Trent Reznor, Lars Ulrich) preko producenata (Rick Rubin, Butch Vig, Ross Robinson) do široj javnosti nepoznatih lica bez čijeg bi doprinosa mukotrpni rad na pločama za sva vremena bio nemoguć.

Sva je prilika da u svojoj kolekciji posedujete makar jedan album koji je baš tamo snimljen. Ovaj film u “delić koji nedostaje” maniru skreće pažnju na taj segment tako što istoriju muzike u poslednjih 40 godina prelama preko sudbine studija, čime opravdava svoje postojanje.

U nešto bržem ritmu od optimalnog i sa povremenim “rupama” u naraciji, “pričajuće glave” raspredaju vrcavu sagu punu anegdota i “malih tajni velikih majstora” o vremenima pisanja istorije rocka na Zapadnoj obali. Ovo neugledno, prljavo mesto u čijem je srcu moćna analogna Neve konzola, dok po zidovima njegovih hodnika čuče okačene brojne platinaste ploče, postalo je mitsko zahvaljujući ostvarenjima Neila Younga, Fleetwood Mac i Ricka Springfielda. Reputacija je očuvana preko zdrave punkerštine sastava Fear i nešto manje kvalitetnih doprinosa sa losanđeleske glam metal scene. Nirvanin Nevermind je studio spasao bankrota u vreme pojačane digitalizacije u procesu snimanja pesama, i otvorio vrata “teškašima” poput Rage Against the Machine, Slayer i Metallica.

Slavne mušterije ipak nisu bile dovoljne da zadrže Sound City u poslu u Pro-Tools doba. Snalažljivi Grohl je Neve konzolu “pazario” i prebacio u svoj Studio 606, da bi potom uradio dve stvari koje, kako smo već utvrdili, najbolje ume – okupio je reprezentativnu ekipu saradnika i zasvirao sa njima, redukujući priču o studiju na priču o konzoli. Poslednja trećina filma je zapravo nevešto spakovan plaćeni oglas za plodove združenog rada koji bi uskoro trebalo da se pojave u prodaji, i samim tim najmanje je zanimljiv za gledanje.

Uprkos manama, Sound City je filmski zov jednog rock zaluđenika na koji će se mnogi, pre svih njemu slični, rado odazvati.