Pucanje od zdravlja

Mesto: Amerikana, Dom omladine Beograda
Vreme: 16. januar, 2013.

Ideja da se putem akcije Misija Beograd zainteresovanima omogući Raspust za Dž i vrati smisao imenu beogradskog Doma omladine, ustanovi kulture koja svoje goleme neiskorišćene potencijale arči na mahom nezanimljiva i gotovo uvek neposećena predavanja, ima svoje pozitivne i negativne strane. Naravno, pozitivno je što je tako nešto nekome uopšte palo na pamet. Negativno je to što se došlo u situaciju da se akcija ovog tipa smišlja. S tim u vezi, nije zgoreg napomenuti da sinoć na koncertu tri perspektivna beogradska sastava nisu primećene veće količine raspuštene dece - možda i čitavih 300 duša pre su iz redova standardne koncertne publike koja produžava veliki odmor u svojim životima bar na nekoliko sati nedeljno (dakako, ima ih i sa dužim vremenskim intervalima).

Srbija nema izlaz na more, ali to nikako nije prepreka da se u njoj svira kvalitetan surf. Threesome su zahvaljujući žanrovskoj čistoti poznatiji van granica matice nego u njoj, baš zato što ovaj muzički stil ima jasne i univerzalne karakteristike, lako prepoznatljive na svim meridijanima, pa ko voli nek izvoli. Sa zakašnjenjem od pola sata u odnosu na najavljeni termin početka koncerta, ovaj trio je u polusatnom nastupu demonstrirao zavidnu sviračku disciplinu koja se vremenom preokreće u svoju suprotnost, osim ako niste tvrdokorni fan ovog zvuka. Bend kao da je ovog ograničenja svestan, pa svoj primarni muzički izbor mestimično kombinuje sa tvrđim rock zvukom i bržim ritmovima.

Threesomeu se tehnički nema šta zameriti (toncu svakako ide na dušu brujanje i previše nabijen zvuk na samom početku nastupa), jer je kvalitet svirke u tom segmentu zasigurno na svetskom nivou, no kao da mu za uspravniji palac gore fali osmišljeniji idejni meta-narativ koji bi ga jasnije diferencirao od srodnih kolega, kao što je, recimo, opsednutost science fictionom zaštitni znak tata-mata ovog zanata, velike grupe Man or Astro-Man?, čiji opus nije nepoznanica za Beograđane. U tom smislu, ako su instrumentali sa debija Adriatica solidan temelj, svežina i raspojasanost sinoć odsvirane nove teme je odlučniji korak napred u budućnost i dalju razradu ove, za Srbiju stilski unikatne priče.

Drugi trio na sinoćnoj reviji, grupa The Schtrebers gaji svaštarskiji pristup instrumentalnoj materiji, dakako u tvrđem ključu, tako da su silni svirački citati pokupljeni sa raznih strana razbacani po urgentnim, blic iskoracima kuljajuće energije. Pop format njihovih instrumentala budi daleke asocijacije na japanski post-rock sastav te', mada je najbliže istini da je žanrovski šareniš koji The Schtrebers nude na svojoj koncertnoj tezgi nesvodiv na druga imena.

Istini za volju, svirka od 45 minuta kojima dominiraju teme trajanja do 180 sekundi trenutno je, sudeći po pojačanoj mobilnosti publike kako je koncert odmicao, preveliki zalogaj za ovaj sastav, kome na ruku nisu išla ni arhivska dešavanja na video bimu, primerenija muzici grupe Threesome. Ipak, govorimo o grupi koja još uvek nema zvanično izdanje, koje bi u paru sa pojačanim koncertnim aktivnostima u nastupajućem periodu moglo da izbrusi solidne polazne tačke, te stoga nema razloga da se ne bude optimista po pitanju krajnjih dometa ove nepretenciozne ekipe.

U prethodnih šest i kusur meseci, Straight Mickey and the Boyz  vredno su stažirali kao predjelo na koncertima iskusnijih kolega, i u relativno kratkom roku sasvim zasluženo izborili mesto retke poslastice u srcima pravih (retkih) ljubitelja istinske rokačine. Dobar glas se, ako ga dovedemo u vezu sa pojačanim prilivom zainteresovanih, očigledno proširio poput požara, a zaista je dirljiv i redak prizor videti u prvim redovima toliko etabliranih gradskih muzičara na jednom mestu (članovi grupa Plejboj, Repetitor, Veliki prezir, KKN, Jarboli, Petrol... garant je neko izostavljen, ali prisustvo gospodina Kostića poznatijeg kao Cane neće biti), i to na koncertu benda koji još uvek nema čestit studijski zapis.

To prisutnima nije bila nikakva prepreka da se u narednih sat vremena mahnito giba uz pulsirajuće bas linije, geometrijski iskošene rifove i nemilosrdno, prvoklasno udaranje po malo-malo pa raspadajućem setu bubnjeva, čime je ove noći zaključena spektakularna promenada fantastičnih muzičara na ovom instrumentu. Po mnogo čemu jedinstveni (ne pamtim harizmatičniji domaći bend, možda i zato što su svi članovi i vokali i frontmeni i šrafovi u mašini), Straight Mickey and the Boyz su jedan od onih specijalnih sastava čija se muzika može opisati na nekoliko desetina načina, i opet bi svi bili ispravni a nedovoljno precizni. Jer pred tim stepenom angažovanosti, prolivenim hektolitrima znoja i neusiljenim ali frapantno artikulisanim glasom otuđene ljudskosti reči polažu oružje, dok srce i duša imaju samo jednu želju - da magijska transmisija energije sa kinetički okupirane bine nikada ne prestane.

Za razliku od svojih prethodnika, poslednja trojka u nizu nije imala problem da ostvari živu komunikaciju sa publikom i natera je na učešće u trampi dobrih vibracija (od 1 do 5, Threesome za ovaj segment zaslužuju 2+, a The Schtrebers će morati da zagreju stolice). Ubica dečijeg lica Boško čereči svoje četiri žice u teško opisivom epileptičnom zanosu sa sve neizostavnim zaraznim osmehom na licu, gitarista Miodrag silazi u publiku kako bi združenim snagama otpevao stih "Opušten i slobodan" (neko sa lošim smislom za humor dodao je "Milošević") koji odzvanja Amerikanom i po završetku pesme. U razularenom finišu bubnjar Danilo i definitivno otkravljuje poslovično drvene Beograđane podvikujući "Je l' smo dobri jebote? Ako smo dobri, pokažite nam to!", posle čega se nižu nadrealne scene tapšanja i skakanja.

Ovakav raspust sigurno niste doživeli. Ko nije bio, ima za čim da žali.