Demonstracija sile

Mesto: Klub Doma omladine Beograda
Vreme: 15. decembar, 2012.

Davno su prohujali dani kada su "čupavci" pohodili Dom omladine zarad prisustva kultnim svetkovinama poput Brutal Reality Tortoura i Balkan Horror Opere. Ne samo što nije bilo previše povoda od tada, nego ni stari dobri vizuelni identitet više nema preveliku ulogu u mikrokozmi ovog muzičkog pravca. Podjednako daleko su i vremena u kojima si na metalskim koncertima naletao na "koja majka rađa ovakve" likove, koje si inače viđao samo po stadionima. Sećam se, na primer, jednog delije koji mi je još 1996. upropastio uživanje na nastupu At the Gates jer je legendarne Šveđane iz sveg glasa zvao u Jagodinu, "da dođu da mu sviraju" na tamošnjem trgu. No, dosta sa bezbrojnim sećanjima, čas je za katapultiranje u ovde i sada.

Dva benda koja su sigurno u samom vrhu prestoničke ponude, ne samo u svom žanru (ma koji da su), skupili su se sinoć u malom klubu Doma omladine i zajedničkim snagama oduvali oko 250 svedoka - sve odreda neki fini svet, uz pojačanu zastupljenost pripadnica lepšeg pola i zaljubljenih parova. Svojim tehničkim performansama, ovaj koncertni prostor je vrlo zahvalan za dešavanja ovog tipa, no bez vrlih muzičara, džaba je sva tehnika ovog sveta. Sinoć nije bilo razloga za bojazan te vrste.

Koncert je počeo sa podnošljivih pola sata zakašnjenja, a dva bubnjarska seta na bini podsetili su na nezaboravno prangijanje The  Dirtbombs u blaženopočivšoj maloj sali SKC od pre neku godinu i ponovo podgrejali nadanja da ćemo jednog dana u Srbiji gledati i Shit & Shine. Dok su se ove misli oslobađale i đuskale valcer po glavi, bubnjari oba benda su već seli na svoja mesta i nekoliko minuta se tribalno razgibavali, u čemu su im se ubrzo pridružila i tri preostala člana Temple of the Smoke.

Ovaj beogradski bend je nekako iz drugog plana, tiho, nenametljivo i protivno svakoj uobičajenoj logici, uzimajući u obzir da pričamo o preovlađujuće instrumentalnom i posve eksperimentalnom sastavu, relativno brzo uleteo u orbitu najcenjenijih domaćih koncertnih atrakcija. Beograđani ne samo da su redovno "otvarali lobanje" po svirkama, već su i u samo dve godine objavili dva albuma za dve različite inostrane etikete, što samo po sebi govori o njihovoj visokoj radnoj etici, koja, eto, daje plodove.

Nastup dug oko 80 minuta teško je opisati rečima - bend se očekivano odlučio za friškiji materijal, za koji se, bar po sinoćnom učinku na terenu, može reći da predstavlja novi stepenik u njegovoj eklektičkoj avanturi bez granica. U odnosu na debi ... Against Human Race, koji je u celini bio žanrovski podeljen po pesmama, teme sa Lost Art of Twilight su petoparac na kome se bez vidljivih šavova ukrštaju raznorodni muzički stilovi. Kraut, psihodelija, hard rock i dub, uz uplive elektronike, vijugaju se u apsurdnom zagrljaju dok sa video bima idu sulude scene iz raznih filmova, no najjači utisak je da je uz ovakvu muziku najlepše sklopiti oči. Ponegde, kao u promenama tempa bogatoj Kingdom of Apples, zvučna avantura odlazi skroz  van granica metala, no završna South of Heaven, svojom groovy nemilosrdnošću kidnapovanoj sa dna južnjačke kaljuge podseća na korene  razigrane četvorke, i sasvim slobodno se može konstatovati po prijemu prisutnih, miljenika publike.

Krljačko finale Temple of the Smoke predstavljalo je finu uvertiru za svirku Consecrationa, koja je otpočela u žustrom maniru, dalje vodeći muzički tok ka vodama sludgea - sporo, teško i moćno. Iako su sva tri člana grupe uredno podšišana, Consecration gaji nesumnjivo metalskiji zvuk u odnosu na svoje žanrovski šarenije, dugokosije kolege. U produženim tihim, meditativnim pasažima trio skreće u post metal teritorije, vođen iskusnom rukom nadahnutog gitariste i pevača Danila Nikodinovskog.

Deo publike je "zapalio" kući, no oni koji su ostali su dobili trans. Naučno-popularni program o životu aligatora i zmija u okolini nekog jezera na granici Georgie i Floride činio je vizuelnu kulisu nastupa, no od svakodnevice proždrljivih gmizavaca sigurno je bilo interesantnije posmatrati bacakanje po bini članova grupe koja je u kvalitativno postojanih 70 minuta svirke najčvršći utisak ostavila tokom izvođenja pesama Alligator i Cimet.

Sam kraj trosatnog druženja protekao je u tački Sedmorica mladih - Danilo je pozvao članove Temple of the Smoke da se popnu na binu, rekavši da je njegovoj grupi najlepše kad svira sa njima, iako su tokom sada već decenijske karijere nastupali i sa takvim veličinama kao što je, recimo, Slayer. Usledilo je zajedničko izvođenje pesme Đavo nije urban koje je razvejalo i poslednji oblak sumnje da Beograd i Srbija nemaju muzički šta da ponude svetu.