Žene iza rešetaka

Prvi roman Dragana Jovanova počinje u prepoznatljivom čendlerovskom ključu, u prvom licu i iz vizure glavne junakinje, privatne detektivke Save. Doduše, već posle par stranica postaje očigledno da je Jovanovu škola tvrdog krimića samo polazište.

Ozbiljan ton Čenlera i Hemeta, zamenjen je humorom koji neretko poprima obrise parodije. Komični krimići nisu česti u srpskoj književnosti, ali ih ipak ima. Mirjana Đurđević je najbolji primer za to: do sada je napisala i objavila već sedam romana o Prljavoj inspektorki Harijeti (poslednji iz serije, Leš u fundusu, nedavno se pojavio u izdanju Lagune). Jovanov delimično ide istom trasom kao i Đurđevićeva, insistrajući na komičnim dijalozima i neprilagođenoj glavnoj junakinji sklonoj porocima, ali relativno brzo odustaje od parodiranja prepoznatljivog detektivskog šablona.

Umesto da bude angažovana da reši neki zanimljiv slučaj, Savu ubistvo bele ptičurine, retke albino vrane pod zaštitom države, odvodi iza brave. Okruženje ženskog zatvora je retko korišćeno u domaćoj popularnoj kulturi (treba, doduše, napomenuti da je Gordana Boškov 1985. godine režirala Žene u zatvoru, ali o ovom filmu nekom drugom prilikom – možda u okviru teksta koji će se baviti najzanimljivijim trash momentima u srpskoj kinematografiji), što Belu ptičurinu svakako izdvaja iz mase. Na sreću, Dragan Jovanov ne pokušava da napiše novu Prokletu avliju, odsustvo pretencioznosti je jedan od glavnih aduta njegovog debija. Humor je karikaturalan, alanfordovski: dok Sava i cure planiraju bekstvo, izdogađaće se sve i svašta, dosta toga na samoj granici apsurda i groteske.

Zanimljivo je napomenuti i da roman u završnici, pomalo neočekivano, prerasta u svojevrsnu osudu političke situacije u zemlji. Bez obzira na neujednačenosti i lutanja karakteristična za prve romane, Kuda me je odvelo ubistvo bele ptičurine je specifičan i intrigantan debi.