Alergija i ostale trivije

Ako ste pasionirani čitalac koji ne zaobilazi ni domaću književnu produkciju, onda svakako znate ko je Mirjana Đurđević i volite (ili ne volite – šta li vam je?) njene knjige. Ali, ako niste taj čitalac, a pogotovo ako to niste jer ste previše puta u životu uzeli u ruke knjigu, a naročito domaću knjigu, i umrli od dosade već na prvih dvadesetak strana, e onda obavezno treba da pročitate neku od devet knjiga ove spisateljice.

Ako pročitate jednu i, naravno, ako vam se svidi, pročitaćete i drugu i treću... I imaćete onaj osećaj koji Salinger definiše rečima: „Za mene je dobar onaj pisac kojeg, kad pročitam njegov roman, poželim da pozovem telefonom“.

Mirjana je đavolski talentovana, stil joj je pitak i britak, priče strukturirane s velikim zanatskim umećem gde se događaji ređaju jedni zbog drugih a protiv očekivanja, karakteri su živi, celi i dosledni bez obzira na to da li autorka ima milosti za njih ili ne. Ideologija njenih dela stoji čvrsto i jasno na racionalnim osnovama, a teme su, ma kako duhovito obrađene, zaista goruće teme naše stvarnosti. Kako to da onda ona nije najslavniji pisac u ovoj napaćenoj zemlji, kako to da možda i niste čuli za nju?

Eh, pa tako što je tzv. negativna selekcija nešto čemu domaće podneblje pogoduje kao zapušteno građevinsko zemljište kiselom drveću. Ili kako bi rekao Solženjicin: „Veliki pisac je, takoreći, vlada u senci svoje zemlje. Zbog toga nijedna vlast nije volela velike pisce, već samo one male“.

I onda ste, uz retke časne izuzetke, malima zasipani sa svih strana; oni vam se kao antibiotici širokog spektra obraćaju sa stranica novina i s malih ekrana, oni dobijaju tiraže, pare, slavu, nagrade, filmovanja, ulaze u čitanke i lektiru, a velike prepoznajete drugačije.

Njihova se dela, kako i priliči vladi u senci, rasturaju kanalima koje i inače koristi resistance, da ne upotrebim srpsku reč za to i navedem vodu na pogrešnu vodenicu. Ono po čemu se Mirjanine knjige najviše razlikuju od većine domaćih jesu ritam i humor. Te dve osobine, kao osnovna svojstva normalnog ljudskog funkcionisanja, vraćaju nadu i omogućavaju disanje u našim zagušljivim i sve manje provetravanim prostorima.

Mirjana predaje na Visokoj građevinsko-geodetskoj školi u Beogradu, osim svojih knjiga piše i razne druge stvari kao što su pozorišne predstave (Hogar Strašni i Beozobrazni), novinske kolumne, kritike i recenzije, odgovara na pitanja, mada kaže da za odgovore ne odgovara...!

POPBOKS: Naši čitaoci uglavnom imaju između 15 i 25 godina. Kakva je današnja omladina? Ima li među njima nekoga ko liči na neke ljude u nekim ranijim vremenima? Da li je svet beskrajna linija od početka prema kraju pa se sve stalno menja ili je krug (dobro, spirala ili tako nešto zavrnuto), pa u svakom vremenu sve ostaje isto, iako izgleda različito?

MIRJANA ĐURĐEVIĆ: Eh, kakvi su! Pa tranzicioni su, kao i roditelji im. Što znači da s jedne strane nikako ne odustaju od socijalističkog morala (onog lezi-lebe-da-te-jedem, znaš ono „burazeru, daj mi da prepišem, kad porastem i postanem direktor, zauzvrat ima da ti zapošljavam nepismene svastike“), a s druge su se bacili na uživanje u svim materijalnim blagodetima liberalnog kapitalizma – na kredit, naravno!

Poznajem puno mladih ljudi koji se bore za svoje pravo da ideologiju ignorišu i ne primećuju; kažu, nije im važna. Da li je gubitak ideološke svesti zaglupljivanje i pasivizacija ili moderno oslobođenje?

Ja sam predugo živela u socijalizmu, a neko vreme sam živela i u Americi, tako da su mi oba sistema veoma poznata. Ne mogu da odredim koji je od njih (za mene) bolji, a ne valja nijedan, ali nešto zasigurno znam – ne mogu egzistirati zajedno! I tu će još mnogo lomova biti po tim generacijama.

U isti procep upada i to što pominješ – gubitak ideološke svesti. Da vidiš kako će „ideološki da se osveste“ i rasprše, levo, desno i centralno, kad zagusti. Kad ne bude bilo posla zato što nikoga ne zanima tvoja diploma već ono šta znaš da radiš (gde ti, recimo, znaš samo da prepisuješ i jedeš pofezne što ti mama donosi u vodeni krevet), a tebi baš treba posao jer mora da se otplati tvoj vodeni krevet kupljen na sasvim zgodan bezgotovinski kredit, jeftinije nego džabe, pošto u suprotnom bankari odnesoše i krevet i celu sobu! Ne bih im rado bila u koži.

Ali ne mislim ni da smo mi bili nešto pametniji. Jednako smo se blentavo ponašali u (nama) datim okolnostima. Da ne širim priču, novija istorija uopšte me ne demantuje.

Kako ti je kao prosvetnom radniku? Većina ljudi koji su završili osnovne, srednje, više ili visoke škole priznaje da suvisle predavače može da prebroji na prste jedne ruke. Da li je prenošenje znanja uopšte moguće ili svako uči sam, a za to samo usput koristi neke ljude zvane profesori, a ponekad čak mora da uči uprkos njima?

Da, to je nekakva statistika. Recimo, 70% predavača vremenom nauči da radi taj posao i korektni su. Smatrajmo da pošteno zarađuju platu i da će uglavnom biti od koristi onima kojima su potrebni. Oko 20% ne nauči nikad, to su oni koji odu u penziju mrmljajući u tablu, štucajući i stenjući neke nerazumljive reči... Zanimljivo, ali nekada mogu da budu sasvim simpatične kolege i fini ljudi, prosto se iznenadiš kad od studenata čuješ da su za katedrom neupotrebljivi; o problemima koje mogu da naprave generacijama studenata i da ne govorimo pošto su onda najčešće i katastrofalni ispitivači.

A možda tek svaki 10. bude rođeni predavač, i to je od prvog dana, nikakvo iskustvo, specijalni trikovi – prosto talenat! Imala sam prilike da sretnem nekolicinu i kao student i kao profesor.

Kako je tvojim studentima s tobom?

Za sebe mislim da spadam u onu većinu, naučila sam taj posao. Kad govorim o stvarima koje su meni zanimljive, imam i odgovarajući „odgovor“ od slušalaca, pitanja, upadice, diskusije, i onda nam je svima lepo. Kad pričam o dosadnim stvarima, onda svi nekako zapušimo nos i preguramo predavanje... Šta ćemo, nije ni sve u životu zabava, nešto je i kanalizacija (predajem hidrotehniku).

Ja sam na fakultet išla samo kad baš moram. Pa i ređe od toga. Predavanja su mi bila gubitak vremena. Učila sam iz knjiga i pozajmljenih svezaka; na tehničkim fakultetima uvek ima dobro organizovanog sveta koji skuplja rešene zadatke, ispitna pitanja... snalazili smo se. I ja imam takvih studenata, i nemam ništa protiv. Shvatila sam da je to potpuno individualno. Nekima je profesor potreban, nekima bolje leži knjiga.

A možda bih, da sada studiram, i ja išla na predavanja, sada je škola ko zabavište. Mi ništa nismo smeli da pitamo profesore. Kakve crne konsultacije, nisi mogao puškom da ih stigneš po fakultetu. Ili ne daj bože ono da odeš i buniš se zbog ocene. Sada... Prvo kad počnem da vadim iz tašne svoj komplet gadžeta za držanje nastave – laserski pokazivač, ometač, miša, fleša... jednom sam ponela kući daljinac za erkondišn u učionici – moji prijatelji se iskidaju od smeha i ne veruju da je sve to zapravo nekadašnja kreda.

U kabinetu mi je ko u kafiću, rešavamo sve, od ispitnih zadataka, preko pokvarenog vodokotlića, do ljubavnih drama. Donose muziku koju žele da slušaju. Ponekad mi zaliju i cveće. Zezam se da sam po Bolonji dužna da im ponudim kafu, čaj, sokove... a oni pitaju šta sam im danas kuvala za ručak. Pasulj, mi smo budžetska ustanova, jesu li čuli za krizu i mere štednje? Ne žalim se, naprotiv, mnogo je lepša atmosfera u današnjoj školi, sve je opuštenije, samo sam malo skeptična prema rezultatima našeg zajedničkog zadatka, da obrazujemo neke stručnjake.

Kako ti je, tako egzaktno obrazovanoj i nastrojenoj, palo na pamet da postaneš pisac? Kakav je postupak kojim stvarnost transponuješ u literaturu? Jedna od teorija zašto u našoj zemlji nema kriminalističkih filmova (romana je, tu i tamo, bivalo) bila je i ta da je tu reč o fatalnom nedostatku pravednog vrha u piramidi sistema na valsti; naime, u detektivskom žanru uvek imamo poštenog detektiva koji mora da reši slučaj i izbori se protiv nadređenog zlikovca da bi krenuo na više i stigao do željene instance, tj. pravednog vrha. Kako ti rešavaš taj nedostatak?

Uh, ovoj bujici ću morati da pokušam da se suprotstavim odnatraške: u mojim romanima, bar onima iz serijala o detektivki Harijeti, postoje i zločinci i zločini. I istrage, manje ili više. Njima se bavi jedna „poštena žena“. Dotle je sve kao u teoriji krimi žanra. A nadalje kao u našoj jadnoj praksi. Nema rešenja! Ok, „otkrijem“ ja čitaocima „ko je ubica“ – kao što i inače svi znamo ko su ovde „ubice“ – ali ih nikako ne stiže „pravedna kazna“. Uvek ispadne da je pojeo vuk magarca. I u mojim romanima i u Srbiji. I onda to više nisu klasični krimići već satira. Opaka i pogana onoliko koliko ja imam pogan jezik. A povremeno imam, vrlo. Sve ovo nas vraća i na početak tvojih pitanja, kako mi je palo na pamet...

To što pišem je moja alergijska reakcija na život, sada i ovde. Ili, ako baš hoćeš, to je moj individualni politički angažman. Jedino takav sebi mogu i da dopustim. Jer bilo kakav politički angažman (trebalo bi da) znači pre svega odgovornost, a ne akt koristoljublja. Ja jedino za sopstvene reči i postupke mogu i hoću da odgovaram, koristoljubiva nisam, sasvim sam zadovoljna onim što imam, prema tome u političkim partijama ni oko njih nemam šta da tražim. A ravnodušna nikako nisam, kažem ti, od naše stvarnosti iskaču mi alergije po mozgu... Lečim se čime umem. Pišem. Moj izbor je ono što se u matematici zove „trivijalno rešenje“.

Da li je egzaktnost zapravo uslov za dobrog pisca?

Na to ne umem da odgovorim. Jednom je neko rekao da iz mojih romana vidi da sam građevinac, da imaju „dobru statiku“. Ni na to nemam šta da kažem – ja sam hidraš, moja specijalnost je voda. I nekakva primenjena matematika, ali tek to nema veze...

Šta čitaš, tj. šta voliš od knjiga? Šta voliš od filmova? Šta voliš od muzike? Šta radiš kad si besna, a šta kad si tužna? Šta je najvažnije u životu?

Ja sam životinja svaštočit, mislim da je iz roda mačaka. Stalno čitam, po nekoliko knjiga odjednom. Nemam omiljene pisce i žanrove, ne biram čitam li iz knjige ili sa ekrana, čitam li ležeći ili dubeći na glavi, ujutro ili noću... sve je u redu. Knjiga jedino ne sme da bude glupa i/ili dosadna. Glupe i/ili dosadne knjige odbacujem bez milosti, uopšte im ne dajem šansu da me gnjave duže od petnaest minuta. Idi, brate mili, gnjavi svog izdavača, mamu i tatu, mene nećeš! Kod filmova sam još stroža, valjda zato što napadaju čula više nego slova. Ne pamtim kad sam videla dobar film. Kako sam u to sigurna? Pa zapamtila bih ga! Muzika... uvek mogu da slušam Kita Džereta, recimo. I kad sam tužna i kad sam besna. I uvek mogu da pišem.

Kad bi upecala zlatnu ribicu i kad bi ti ona ponudila da budeš na nekom značajnom položaju na kojem sada nisi, šta bi to bilo i šta bi uradila s tom moći? Za šta vredi živeti? Za šta vredi umreti?

Šta bih tražila od zlatne ribice? Da se klonira, multiplicira i da svaki čovek na planeti dobije svoju zlatnu ribicu i ispunjenje svoje želje. Zamisli kakav bi haos nastao?! A ja bih samo sela sa strane, pijuckala ladan špricer i gledala cirkus. Sve pamtila i posle o tome pisala roman. Zezam se, nema zlatnih ribica. Kao što se i ne živi „za nešto“, to je pogrešna motivacija. Pretpostavljam da ima stvari za koje vredi umreti, na svu sreću retko ko se uopšte nađe pred takvom odlukom. Ja se još nisam našla, inače sad ne bismo pričale.