Srbiji nedostaju autori

Bečejski sastav Eva Braun obeležiće u subotu 15. decembra dve decenije od objavljivanja svog debi albuma Prisluškivanja koncertom u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Frontmen grupe Goran Vasović Vaske predvodio je grupicu muzičara na nedeljnom izletu ambasadora bečejskog popa u Beograd, organizovanog povodom medijske promocije ovog nastupa, za koji se karte još uvek mogu naći u prodaji po ceni od 800 dinara, dok će na dan nastupa ulaznica koštati hiljadu dinara.

Od poznatih lica iz gradića u Južnoj Bačkoj izostao je samo Milan Glavaški, koji već nekoliko godina unazad živi u Mađarskoj. Tokom opuštenog razgovora za Popboks, u ime benda pričao je Vaske, sa minimalnim verbalnim intervencijama bubnjara Ljube Rajića, dok su Goran Obradović i Zvonko Stojkov kolegama iz benda svojim prisustvom pružali moralnu podršku.

Reci nam za početak kako je nastalo ime benda?

(opšti smeh) To je moje najomraženije pitanje, a reći ću ti i zbog čega: 20 godina me konstantno to pitaju. Tu ima i doze samookrivljavanja, neke krivice koju osećam što sam ikada i dao takvo ime bendu. Ime benda je nastalo totalno nevezano za konotacije sa nacizmom, ni kao aluzija niti bi trebalo da asocira da mi u bendu prihvatamo ideje koje takvo ime implicira. Razlog je vrlo prost: posle gledanja nekog dokumentarnog filma o Hitleru gde se pominje Eva Braun, pročitao sam čak i knjigu o toj ženi i ona mi se učinila kao zanimljiva istorijska ličnost, naročito kada sam saznao u kojoj meri je ona bila opčinjena tom osobom, tim Hitlerom. Imala je nesreću da bude zaljubljena u jednog od najvećih krvnika ne samo XX veka, već celokupne istorije. U tome sam pronašao bizarnu romantičnu notu i predložio ime ostalim članovima benda, istovremeno imajući u vidu da, pošto sam diplomirani ekonomista, ime može biti i marketinški dobro, što se pokazalo kao ispravno razmišljanje. Kad smo se pojavili, to je uvek bilo prvo pitanje jer je to “Eva Braun” svima ušlo u uši. To nam je pomoglo na samim počecima, no vremenom, zbog tog pitanja i svih mogućih asocijacija koje ime stvara, ja sam jedno stotinu puta zažalio što sam dao takvo ime bendu. Da sad imam 20 godina i pravim bend, nikada ne bih dao to ime...

Da li si razmišljao “šta bi bilo kad bi bilo”, koje bi ime dao? Jovanka Broz? (smeh)

Ne, mislim da su Josip Broz Tito i Hitler daleko od toga da mogu da se mere po bilo čemu. S obzirom da sam levičar, dao bih neko levičarsko ime. Recimo, Roza Luksemburg bi bilo divno ime. (opšti smeh)

Možeš li da nam malo približiš priču o toj vašoj bečejskoj ekipi? Kako se desilo da se toliko autora nađe u jednom malom mestu?

Ljuba, Milan, Pjer i ja se poznajemo maltene otkad znamo za sebe. Sa Pjerom sam se baš družio, zajednički smo otkrivali Beatlese, tu je bio i Obra... Svima su Beatlesi bili primarna ljubav i ono što ih je dovelo do muzike. Imali smo po desetak godina kad je ubijen Lennon, i to nas je zaintrigiralo. Počeli su u školskom programu da se pojavljuju filmovi Hard Day's Night i Let it Be. Prvu ploču sam kupio kad sam išao sa roditeljima u Beograd, 1981. recimo, reizdanje Live at Holywood Bowl.

Kao klinci smo odmah krenuli da sviramo. Za razliku od svih bendova, neću da generalizujem jer je ružno, znači od ogromne većine, mi smo zaista prvo počeli da pišemo pesme, pa smo tek onda pravili one bendove za žurke. Nismo imali bend koji radi covere pa počinje da svira svoje pesme...

Kao Beatlesi na početku...

Dobro, ali i Beatlesi su počeli rano da stvaraju. I evo gledam – mi imamo pet autora u bendu. Mislim da ne postoji bend u Srbiji, pitanje da li je ikad i postojao, izvinjavam se na neskromnosti, koji može tako nečim da se pohvali.

Da li je u vreme kad ste vi počinjali bilo više želje među bendovima da se pišu pesme na maternjem jeziku? Čini se da su stvari otišle u drugom pravcu, hermetičnije su danas...

Ja se sa tobom apsolutno slažem, hermetičnije je, ali je to istovremeno i silom prilika. Koliko god apsurdno i paradoksalno zvučalo, ali mediji su mnogo više zatvoreni nego što su bili tokom devedesetih. Ja znam da neko mlađi koji danas ima bend ne može da poveruje da je '92. bilo lakše probiti se u Beogradu. Zar nije bio rat i ludilo? A to možda jeste bilo tako baš zato što je bila takva situacija.

Bila je jasnija podela...

Bravo. Mi smo bili getoizirani jer smo morali. U tom getu smo uspeli nešto da sagradimo i napravimo. A imao si i te medije, bastione, neću da kažem slobode, ali bastione takve vrste muzike. Imao si jedan B92, setite se 3K, možemo pričati šta god hoćemo...

NS Plus...

NS Plus – bravo! Tada se to nama činilo i ovako i onako, ja čak i nisam imao lepo mišljenje tada o 3K ili o NS Plusu. Ali sada kad pogledam, i ako želim da stvarno budem objektivan – mi smo tamo jedino mogli i da odemo da sviramo ili da prikažemo novi spot. To su ljudi mogli da vide i da čuju. A sad gde ćeš, vi mi recite? Imaš Jelen Top 10, dalje?

Gruvanje.

Gruvanje, dobro.

Bunt.

Dobro ima, vi me sad zezate. Sve te emisije su u 11 noću. 3K je imao emisiju nedeljom popodne – najgledaniji termin u kome se puštao rokenrol.

Dodatno ubrzanje...

Dodatno ubrzanje, bravo!

E, sad, da li bi pop rock muzika bila zastupljenija da ima više hitova (koji ne podilaze publici) ili pesama ima, a mediji ih ignorišu? Ima ljudi koji smatraju da nema dovoljno dobrih pesama koje bi otvorile tu scenu.

Mi kad smo krenuli sa tekstovima koji su težili da budu umetnički, zaista smatram da nisu banalni, suštinski ta naša muzika je bila mejnstrim. Međutim mi smo bili “alternativa”, što kaže Ljuba “bili i ostali”. I bili smo u paketu sa ostalim bendovima koji su sami po sebi bili alternativa.

Vi ste debi izdali za Carlo Records, kao i Direktori.

I Direktori i Dža ili bu. To su odlični bendovi, ali njihova muzika nije prijemčiva za široke narodne mase. Evu Braun je mogla da sluša i moja bivša profesorica marksizma. Razumeš me? Šalim se malo, ali se i ne šalim, to jeste bilo tako. Ali je bilo skrajnuto jer si u tom vremenu imao tu liniju turbo folka, ja to donekle razumem, i imam tezu da turbo folk nije bio spontana pojava, nego je to nastalo u produkciji tadašnje vlasti. To mi je jedna od omiljenih teorija zavere. Planiran i smišljen projekat zaglupljivanja naroda.

Ja se sećam 1990. i svih tih bendova iz Hrvatske, Slovenije, Srbije i Beograda. Kako je moguće da je to nestalo za godinu dana?

Bio im je potreban soundtrack za ratove...

To si baš divno primetio, žao mi je što ja to nisam rekao. Imali smo soundtrack za ratove ali šta je bilo posle?

Zanimljivo je da je Radio B92 malo puštao domaću muziku u dnevnom terminu, do 5 popodne, poslednjih 7-8 godina. U nekim periodima su Eva Braun i Partibrejkers pre mogli da se čuju na, recimo, Radiju S nego na B92...

Kada se desio 5. oktobar, očekivalo se da će se stvari promeniti. I promenile su se, ali na jedan veoma perfidan način. Odjednom je iščilela nova zabavna muzika, koju zovu pop muzikom. Folk je malo skrajnut, ali je i dalje u granicama mejnstrima. Mejnstrim rokenrol izvođači nisu imali čak ni tada šansu.

I Jelen Top 10, i Gruvanje i Popboks su gladni dobrih novih bendova. Super je što rade mnogi bendovi više od 20 godina, ali do skoro su "mladi bendovi" bili i Jarboli i Darkwood Dub...

Prave ova raznorazna takmičenja – najbolji glasovi, pevači... Ako establišment već želi nešto da ponudi, zašto ne naprave takva takmičenja za autorske bendove? Srbiji ne nedostaju pevači, Srbiji nedostaju autori. To je jedan od osnovnih problema.

Mi ne treba da izmišljamo toplu vodu. Ja sam recimo pričao sa Vladom Divljanom, i to je funkcionisalo u SFRJ. Imao sam zadovoljstvo da pre deset godina tri sata u Ben Akibi razgovaram sa Malkomom Muharemom, menadžerom Plavog orkestra. Sve mi je prepričavao, ništa ga nije mrzelo. Meni je strahovito zanimljivo da čujem kako je to tad funkcionisalo, sa Giletom sam isto o tome radio intervju kad su svirali u Bečeju. Nema tu neke velike filozofije. A zašto ne funkcioniše, to nemojte mene pitati.

Kako si zadovoljan medijskom promocijom Playbacka, u odnosu na, recimo, prva dva albuma? Utisak je da su pesme ranije lakše dolazile do publike...

Ja sam bio relativno zadovoljan tom promocijom i prijemom na koji je album naišao. Najbolji reper su mi koncerti, i tu vidim da novi singlovi prolaze fenomenalno, ili pesma Tako je čudno, zar ne?, za koju nemamo ni spot a totalni je hit kad je sviramo uživo.

Prva dva albuma je teško porediti sa onim što je bilo posle. Prvi album, vinil, Carlo records, pojavljuje se kod Dinka Tucakovića, Tome Grujića, Gordana Paunovića, Nebojše Pajkića, koji u nama prepoznaju nešto što je nekad bilo a više ga nema. Prepoznaju nas u melodičnijem delu novog vala i šezdesetih. Na scenu ulećemo u prazan prostor, tim ljudima se dopadamo, oni nas katapultiraju preko svojih medija, preko Devedesetdvojke (Radio B92, prim. nov), ona nas je napravila. Nikada neću reći nijednu lošu stvar protiv njih zato što sam svestan da su nas upravo oni doveli na ovu poziciju gde smo sada.

A onda smo imali drugi album Pop Music, koji neopravdano proglašavaju za naš najbolji album, po meni je on daleko najslabiji od svih naših albuma. Ali dobro, Bože moj. Imali smo Devedesetdvojku koja je bila naš izdavač, i kojoj je to bilo možda čak i prvo samostalno autorsko izdanje, posle kompilacije Radio Utopija. Mi smo im bili prvi puleni, i oni su svu svoju mašineriju tad u Beogradu uložili u nas. Ja sam išao sa njihovim novinarima, jer tad nije bilo para, njihovim privatnim kolima su me razvozili po ostalim medijima da promovišemo taj album. Oni organizuju koncerte, oni rade sve, tako da ta recepcija koju pominješ možda ima veze i sa tim.

Moje zapažanje je sa Belgrade Callinga, posmatram ženu od recimo 50 godina kako peva Sasvim običan dan...

Pazi, to su pesme koje su već postale evergrinovi (salve smeha). Činjenica je da su neke naše pesme ostale. Ja zaista mislim da ćemo sa Playbacka svirati nekoliko pesama kad budemo radili 50 godina Prisluškivanja.

Ako nije indiskretno pitanje, zašto se bend raspao posle Pop Music? Već smo pričali da je taj album dosta dobro prošao, bend je na vrhuncu i onda odjednom se sve raspada...

Ne, nemam problem da pričam o tome, pominjao sam to već nekoliko puta. Uzmite u obzir nekoliko stvari: prvo, da su u pitanju četiri klinca iz malog mesta koji dolaze u Beograd. Preko noći počinju da sviraju koncerte, oko njih se pojavljuju neki ljudi čiji rad cene, da počnem od novinara poput Mome Rajina, koji je dosta uticao na moju muzičku edukaciju, a sad deli hvalospeve o našoj muzici. (Ljuba: Iskoči ti žila glupača) Tako je. To znači, to godi. I onda u jednom momentu, koliko god da se smiruješ, pukne ti ta krv, imaš dvadesetak godina i ti počneš za sebe da misliš da si najbolji, najjači i najlepši na svetu. Mediji nas forsiraju, upoznajemo se sa muzičarima koje smo voleli, i prestaješ da budeš objektivan. Mi smo sva četvorica tada bili najpametniji na svetu. I svako je imao svoj plan i viziju budućnosti benda. Svako je mislio da je u pravu.

Praktično, tu si imao tri strane: s jedne strane su bili Ljuba i Milan, s druge ja, i Pjer koji je bio kao neka tampon zona između, koji je posle digao ruke od svih nas. Sve tri strane su razmišljale na zaseban način. Svako je želeo da se definiše kao lider benda i kao taj koji će određivati dalju sudbinu.

Sećam se kad smo snimali Pop Music. To je snimanje jako dugo trajalo, nestašica struje, problemi sa finansijama Devedesetdvojke... Sećam se da je Gordan Paunović od svojih novaca doplatio da se završi to snimanje. Mislim da mu nikad nisu vraćene te pare...

Da ne objavljujemo ovo? (opšti smeh)

Ma ne, on sam se šali na taj račun. A i ne dugujemo mu mi, nego Devedesetdvojka. I u svom tom ludilu, rat, restrikcije, sankcije – mi mladi i nadobudni, sujetni i puni sebe snimamo tu ploču. Ploča izlazi, i drugi singl Sasvim običan dan nam otvara vrata radio i TV stanica. To je zaista bio prvi pravi veliki hit Eve Braun.

I u tom momentu, shvatajući da ne može da se izbori za ono što želi u bendu, Milan pravi svoj paralelni bend Popcycle. Zaista mu verujem da je inicijalno mislio da će moći da vodi dve priče paralelno. Sad može, svira i u Rebel Staru i u Evi Braun. Međutim, mi se toliko kačimo oko budućnosti, dolazi do svađe, i cela priča se raspada. Odlazimo na naš poslednji koncert u bašti SKC-a, preko hiljadu ljudi. Izlazimo na binu i niko ne razgovara međusobno. Sa Ljubom mislim da nisam razgovarao nekoliko godina posle tog koncerta.

Kako je došlo do pomirenja?

Spontano. Oni su uspešno uradili Popcyclopediu, mi smo uradili Heart Core sa drugom postavom, novinarima se nije svidela, meni je to omiljena ploča. Inače, naš najprodavaniji album. I počeli smo tu već lagano da pričamo kad se sretnemo, “Kako si?” itd, Milan se tu negde oženio, zvao me na svadbu, tamo smo se već svi družili. Ponovo smo bili u dobrim odnosima, sve bliskiji, Milan je zatim otišao u Budimpeštu.

Obra i ja smo službeno jednom išli do Praga, i pošto nam se pokvario auto, morali smo vozom da se vraćamo. Imali smo nekoliko sati slobodno u Budimpešti. Javimo se Milanu, on nas je pozvao na večeru. Krenulo je jedno piće, drugo piće, gitara, hajde malo da se zezamo... Posle tri dana me Milan pozvao telefonom i predlaže da nešto radimo. Šta, pitam ga, on kaže: “Pa da pravimo bend”. Ja mu kažem da to ne može da bude ništa drugo osim Eve Braun, i onda smo pozvali i Pjera i Ljubu. I tako je sve krenulo.

Evo Ljuba je svedok, zaista mislim da nijednom nismo ni pomenuli te svađe otkad smo ponovo zajedno. Vreme toliko zaleči sve rane, heh, vidi kakvu facu pravi (pokazuje na Ljubu sa neobičnom facijalnom ekspresijom, prim. nov), i onda postaje bespredmetno vraćati se na to...

Ipak mislim da smo tog proleća i leta 1996. bili jedan od najpopularnijih bendova u Srbiji i da smo propustili veliku priliku. Mada, nisam nezadovoljan kako se kasnije kretala karijera Eve Braun. Imali smo gomilu hitova, svuda su nas zvali da sviramo, ali više nismo imali bend. Dobro, ja sam već tad imao nameru da nastavim, nisam želeo da stanem. Da oni nisu imali Popcycle, možda nikad ne bih nastavio sa Evom Braun.

Kakva je sadašnja dinamika postojanja benda?

Uuu, sad je super. Kad me pitaju koji mi je omiljeni period u radu grupe, ja kažem ovaj sad. Sad je sve tako lako...

Sad se bolje poznajete i novi album je trijumfalni povratak, sa velikim brojem "jakih" autorskih pesama...

Veliko ti hvala na tome. Niko od nas samostalno ne bi mogao da izgura takvu ploču, ali kad imaš pet autora onda si u prednosti. Samo zajedno to možemo, i mislim da je ispalo stvarno dobro.

A sama organizacija rada benda, kako to ide? Svi imate poslove, porodice, decu...

Imaš potrebu kad te srednje godine opale da se baviš još nečim u životu. Pogotovo ako imaš takav pedigre. Ja sam čak priglupo zadovoljna osoba svojim životom. Eva Braun je začin na sve to i prilika da se okupimo i družimo i upražnjavamo taj hobi za koji te neko još i plaća. Šta ćeš lepše od života?

Ljuba: Ja se duboko ne slažem, jer bih voleo da živimo od ovoga. Mada ne bih imao hrabrosti da ostavim ono od čega sad živim.

Imam problem s ritualima tipa ploča, promocija, koncerti, turneja po Srbiji, singlovi, spotovi – to je jedna matrica u kojoj se ne snalazim najbolje. Mi smo lenj bend, prosečno smo svake četiri godine izdavali album. I meni baš godi ovako kako je – radim, imam vremena za porodicu, za svoju decu, suprugu, imam vremena za bend. Nekako sam napravio svoj mali svet u kome uživam. I ne mislim da prestanem.

Pomenuo si turneju po Srbiji, šta misliš o regionu? U ono vreme niste imali prilike...

Planiramo to sad da nadoknadimo. Neki fan base postoji, u Hrvatskoj naročito. Na kraju krajeva, En Face je obradio naš Lavirint, koji je bio solidan hit u Hrvatskoj. Ti si rekao razlog zbog koga onda nismo svirali. Ali, planiramo – svirali smo sad u Makedoniji, bilo je fenomenalno i nameravamo da idemo i u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, možda i Crnu Goru...

Svi prilazimo dosta skromno i samozadovoljno svemu ovome. Ne grizemo po svaku cenu jer ne mora tako. Radimo sve lagano i polako, Playback se dosta dugo krčkao i ispao je takav kakav je ispao možda baš zbog tog opuštenog pristupa. Za razliku od Heart Corea ili Everesta, koje sam radio sav u grču i moranju.

Da završimo stereotipnim pitanjem, baš kao što smo i počeli ovaj intervju: Šta ste spremili za beogradsku publiku? (Smeh)

Trudiću se da odgovor ne bude stereotipan, jer i nije. Veoma se radujemo na probama i jedva čekamo da sviramo jer nije u pitanju klasičan nastup. Na ovom koncertu ćemo nešto uraditi po prvi put – ceo jedan album, Prisluškivanja, zbog jubileja ove ploče, ćemo odsvirati u celosti, i to će biti prvi deo koncerta. Presek svih naših singlova činiće drugi deo koncerta. Da citiram Obru, to sam od njega ukrao: “Prvi deo koncerta će biti na 33, a drugi na 45 obrtaja.”