Kako to vidi neko sa četrdeset i dve

Rebel Star je prvog dana oktobra za hrvatski Dancing Bear objavio istoimeni treći album, a u naredna tri meseca koncertno će promovisati izdanje u Beogradu (dva puta), Zagrebu, Rijeci, Novom Sadu... Više nego dovoljno povoda da sa Milanom Glavaškim porazgovaramo o inspiraciji za nove pesme, staroj opremi na kojoj je snimljen album, nabavljenoj na industrijskim otpadima i po rasprodajama propalih firmi, a u priču se, naravno, potkrala i pokoja reč o Evi Braun i albumu Prisluškivanja.

Uglavnom kada bend nazove neki album po sebi, nepisano je pravilo da kao da naznačava da počinje ispočetka. Da li je to i sa vama slučaj?

To je jako interesantno i nije daleko od istine za Rebel Star ako pogledaš da smo sve od 2009. u bendu bili nas dvojica, da drugi album nismo promovisali i da nije bilo koncertnih aktivnosti pune dve godine.

Međutim, novi početak me nije naveo da albumu dam ime po bendu. Ovo je po meni ploča koja je najbliža zvuku onome što zamišljam za Rebel Star i ploča koja je najlakše snimljena do sada. Zato sam mislio da je taj trud vredelo nagraditi imenom benda. U bendu smo sada nas četvorica, tu je novi album, čvrsta svirka i novi izdavač. Možda to i jeste neki novi početak za nas.

Album je predominantno obojen setom i melanholijom. Šta možeš da mi kažeš vezano za inspiraciju, koliko je lična, a koliko opšta, društvena?

Uh, pa album je baš pozitivan (smeh)! Mislim pozitivan i pun energije kako to vidi neko sa četrdeset i dve godine. Ne bi bilo ni benda ni svirke da nema izuzetno pozitivnog odnosa prema svemu i da nema puno zabave za nas i publiku. Album je pun oštre kritike što ljude navodi na teška osećanja, međutim za razliku od prethodnih ploča mislim da nudi i neka rešenja i pomirenja. Da ponovim, mi smo se super osećali dok smo snimali ploču i nadam se da se to i čuje.

Ostali ste verni vintage zvuku. Ta ljubav je konstanta koja se vezuje za sve bendove u kojima si svirao. Kako je ta fascinacija nastala i šta za tebe predstavlja vintage kao pojam?

Taj pojam se koristi u razne marketinške svrhe i izopačen je do besvesti. Ono što ja smatram posebnim je odnos prema produkciji i ograničenja koja su muzičari imali šezdesetih i sedamdestih. Po meni je to proizvelo ploče koje i danas najlepše zvuče. Tada su već imali mogućnost da kvalitetno snime ceo frekventni opseg pa tu imaš mali broj kanala koji su odlično odsvirani i ostavljaju tu divnu prazninu. To su mi Abbey Road Beatlesa ili The Last Waltz (čuveni koncertni album grupe The Band - prim. nov), rani Tom Waits, After the Gold Rush Neila Younga, itd.  To je meni vintage. Danas su to Jonathan Wilson, Black Keys, Cat Power , suludo je da mi čak i njen novi album zvuči tako, analogno i toplo, a sav je u sintisajzerima.

Prošli put kada smo razgovarali pominjao si da nabavljaš opremu po otpadima, da li možeš nešto opširnije da ispričaš o tome?

Imao sam sreću da dođem do nekih instrumenata koji su jako stari i izuzetni, što na industrijskom otpadu u Budimpešti, na rasprodaji firme koja je bankrotirala u Miškolcu, u sindikalnom orkestru fabrike tekstila u Novom Bečeju, i tako dalje. Imam utisak da ti instrumenti mene nalaze i onda ih ja servisiram i udahnem im nov život. Sve su to uglavnom nemački i japanski instrumenti s kraja šezdesetih. Vermona i Hohner klavijature, Hofner, Aria i Greco gitare i ruski mikrofoni. Na albumu su isključivo ti komadi. Tu je i naš drndavi magnetofon i ceo taj podrumski prostor u kom provodim noći kada snimam.

U petak dolazite u Beograd, a zatim slede Zagreb i Novi Sad. Šta ste spremili za ovu mini turneju i da li će biti još svirki u bliskoj budućnosti, po manjim mestima?

Imamo energičan nastup, puno smo ga planirali. Nastup je šaren i ima par celina, bend odlično svira i probrali smo materijal sa sva tri albuma. Za Beograd su tu i On Tour kao fantastični akustični gosti, pravi uvod za žestoku svirku. Ivana Smolović peva sa nama u Beogradu a u Zagrebu spremamo iznenađenje. Nakon toga idemo u Rijeku 26. oktobra, Novi Sad 16. novembra i Beograd 14. decembra. Manja mesta su jako privlačna i često smo imali sjajan provod tamo ali Rebel Star mora još malo da zaživi u medijima u Srbiji da bi nam to bilo isplativo. Sviramo često u Budimpešti, ako to ikome nešto znači. Jako bismo želeli da sviramo na puno festivala u regionu tokom 2013.

Za sredinu decembra je najavljen i koncert Eve Braun na kome će debi Prisluškivanja biti odsviran u celosti.

Album Prisluškivanja je ploča na kojoj smo najviše sarađivali u bendu pa se to i čuje. Sećam se snimanja u Bukovcu, hladnoće, manjka instrumenata i potpunog neznanja o produkciji i snimanju. Nama su tu ipak pesme bile najbitnije pa smo napravili tu čudesnu ploču, meni i dalje najbolji album Eve Braun.

Da li će i treći tvoj bend, Popcycle, biti reformisan?

Neće.

Pesme grupa čiji si član su na srpskom jeziku. Šta misliš o bendovima sa ovih prostora koji se odlučuju za engleski?

Sa dužnim poštovanjem prema kolegama koji pišu na engleskom, mislim da sebe zapravo ograničavaju i da smanjuju šansu da naprave nešto posebno. Ceo život govorim i radim na engleskom i opet mislim da ne mogu da se izrazim dovoljno snažno, da su slike nekako pliće i već viđene. Ako gajimo ambicije da ćemo iz Srbije napraviti velike karijere tako što pišemo na engleskom, ne smemo zaboraviti da je i vreme i mesto veliki deo uspeha u muzici. Za to treba otići tamo gde mogu da te čuju hiljadu puta, gde su ljudi koji formiraju scenu i gde se stvaraju kontakti, to Tweeter i Facebook ne mogu da zamene, ne možeš svirati u baru u Nashvilleu pa da te čuje Jack White za Third Man Records a da sediš na Dorćolu za PC-jem.

Pošto živiš u Mađarskoj, moram za kraj da te pitam kako ti izgleda Srbija odatle?

To me često pitaju a kada dođem u Srbiju konstatuju kako je u Mađarskoj katastrofa. Političari su nas izneverili svugde, ne mogu da opišem koliko sam razočaran i koliko strepim od nove garde u obe zemlje jer su okrenuti nacionalizmu i suštinskoj netoleranciji razlika. 

U Mađarskoj je naizgled nešto bolje jer se vide rezultati evropskih integracija i nekog reda, međutim gradovi i porodice propadaju od nedavno pa mi sve liči na ono što viđam po Srbiji. Ipak, uvek sam optimista jer koliko god bilo dobro ili teško, mi smo oni što napreduju malim koracima a preskočimo i koju preponu. 

Povezano:

• Koncert: Milan Glavaški / Rebel Star / Eva Braun - Pop Music
• Intervju: Milan Glavaški - Ništa više nije besmisleno
• Recenzija albuma So
• Intervju: Milan Glavaški - Muzika je defibrilator (Video intervju)
• Rebel Star u SKC-u (koncert koji je organizovao Popboks)
• Recenzija albuma Kalifonija
• Milan Glavaški - Ukus poznatih