Sve smo radili „na drva“

Godine prolaze, ali Momčilo Bajagić Bajaga i njegovi Instruktori ostaju. Pošto je 2009. serijom dobro posećenih koncerata po regionu obeležila 25 godina postojanja, beogradska pop rok institucija će se 6. juna oglasiti novim studijskim albumom Daljina, dim i prašina. Album, koji će se prodavati u kompletu sa zbirkom Bajagićeve poezije Vodič kroz snove, združenim snagama objavljuju Long Play i Novosti, i moći će da se nabavi po ceni od 450 dinara na brojnim prodajnim mestima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj.

I pored dugačkog staža na sceni, Momčilo Bajagić je i dalje prepoznatljivo mladalački vitalan i željan da u prijatnom, ortačkom razgovoru podeli onaj lako uočljivi rokerski entuzijazam, fanatičnu posvećenost koja se preko muzike na struju razliva i na ostale sfere života.

Prošli album si objavio pre sedam godina. Diskografski si sve više kao ime benda Dejana Cukića, u Sporom ritmu?

Znaš kako, album smo počeli da radimo u oktobru pretprošle godine, ali nismo žurili. Kako godine idu, sve ti više vremena treba da uradiš album. Ja sam ranije dobro radio i pod pritiskom izdavačke kuće kao za Jahače magle, ali sad više ne obraćam pažnju koliko vremena provodim u studiju. Ima na novoj ploči osam pesama i dve bonus stvari – jedna od njih je Bežiš od mene ljubavi koju sam radio za predstavu Instant seksualno vaspitanje i bila je u seriji Vratiće se rode, pa je to Bjela (Dragan Bjelogrlić op.nov) štampao u malom tiražu. Baš sam na Popboksu čitao intervju koji sam radio sa dečkom iz Zadra (Mario Padelin op. ur) i on u prikazu piše svirali su dve nove stvari i pomene i nju, a pesma ima 500 hiljada pregleda na YouTubeu. Al’ kad je novinarima nova, šta je tek onda publici (smeh) – pa sam je uvrstio na ovaj album, i ta pesma je bitna jer je označila početak promene u našem zvuku.

Izjavio si da voliš da pišeš pesme koje ne moraju da se objašnjavaju, ali ja ipak moram da te pitam šta ti znači Daljina, dim i prašina?

To je naslovna pesma sa albuma, otvara ploču a poslednju sam je napisao. Uradili smo je brzo, što se kaže sama od sebe je napisana, i može da sublimira sve ostale pesme sa albuma. To je jedna samokritična priča o životu, i po meni takav treba da bude čovek u mojim godinama, samokritičan, ali na jedan pozitivan način. I kad kažem da sam sretao dobre ljude skoro svaki dan, to je delimična istina, sretao sam i ove druge, ali sam ih zaboravio, samo dobre ljude treba da pamtimo. Meni je ta pesma dosta bitna, muzički je svedena i tu je pomogao i Bata Kovač, koji je bio moj prvi producent, tako da se u tom smislu krug zatvorio.

Ima dosta zastupljenih pravaca – i swing jazz i soul (Bajaga: imamo i jednu blues pesmu), da li postoji uzročno posledična veza između procesa pisanja i životnog iskustva?

Kad si klinac, imaš dosta energije i pravio bi 500 pesama ali nemaš dovoljno iskustva i vadiš se na tu energiju, a kad si stariji je obrnuto. Ali čini mi se po nekim mojim privatnim kriterijumima da su rezultati bolji zato što bih danas drugačije uradio gomilu nekih ranijih stvari, a što su pesme novije manje bih ih menjao. Uvek sam voleo žanrovsku raznovrsnost, i dobro sam se ukapirao sa producentom Vojom Aralicom, ovo nam je drugi album na kome radimo. I k’o što kažeš ima tu raznih žanrova, ali sve smo radili „na drva“ (opšti smeh): isključivo akustične gitare, Stratocasteri, Telecasteri, Gibsoni, nema nijedan programiran bas, svi su vokali živi – baš kao nekad... Dolaze iz ovih nekih novina, pitaju me da li imam neki duet... Nemam duet, Žika Milenković je pevao prateće vokale, imam strašne prateće vokale, čućete ovaj trubač Miloš kako razbija... Nikola Demonja je odličan saksofonista, imao sam tri vrhunska bubnjara pored Čede Macure, piše na disku ko je sve svirao, da sad nekog ne izostavim. Osim mog benda imao sam sreću da sviram sa dosta vrhunskih muzičara, i vrlo sam zadovoljan kako je sve ispalo.

Pošto si rekao da je sve na drva, da li će da se radi i neki vinil za zimu?

Hoće, neki manji tiraž ali će ga biti. Za sad je tu CD i knjiga koju smo radili sa Novostima jer nema više muzičkih prodavnica, a njima se knjige super prodaju. Nisam ranije objavio zbirku i gledao sam da u njoj budu pesme koje papir može da istrpi. Nisam mogao da stavim Bam bam bam bam bam neću ništa da znam (opšti smeh) jer to ne zvuči dobro bez muzike. 

Imao si pesmu „Ja mogu sve sa 22“. Šta možeš sa 52?

Video sam skoro tu pesmu na YouTubeu koju sam radio po narudžbini, nema je ni na jednom albumu, bilo mi je malo smešno kad sam se podsetio. Ali dobro pitanje, mogu sve ovo što sam ti rekao – ne mogu možda više toliko brzo da trčim ili da igram basket, ali radim i dalje druge stvari lepo. I dobro se osećam u svojim godinama, uspeo sam da zadržim radost kad sviram i kad pravim pesme. To ne može da se isfolira, a kad nema radosti onda je glupo. Meni je muzika deo metabolizma, i svirke su mi sasvim normalne  - ako se desi, a srećom se ne dešava, da ne sviram tri-četiri meseca meni odmah kao da nešto fali. To mi je potreba isto kao i da pravim pesme, da ih ne pravim za javnost, pravio bi ih za sebe. Mogu samo da zahvalim Bogu što radim ono što volim, i nikad nisam ništa u životu radio a da nije bilo vezano za muziku.

Šta ti se svidelo od koncerata i albuma u poslednje vreme?

Dylan mi je bio super, samo je trebalo da svira u manjem prostoru. Stonse nikad ne propuštam da pomenem, Metallicu nisam gledao sad nego prošli put na grobarskom stadionu. Gledao sam Foo Fighters u Berlinu kad sam dodelio nagradu Lollobrigidama i to mi je šatrologija, ne radi me (opšti smeh). Bolje su mi zvučali Green Day isto veče iako ni njih nešto posebno ne volim. Coldplay mi je bio bolji prošli album od novog.
Mi kad idemo na svirke osim nas šest sa bine, idu i Vule menadžer i Nikola Vranjković (Block Out) – vozimo se kombijem i stalno slušamo muziku.  Sve nove bendove sam preslušao: Bolesnu štenad (opšti smeh), Vibrator u rikverc, Zemlju gruva, Svi na pod!, Nežnog Dalibora...  S.A.R.S. često srećemo u putu... Ono što se razlikuje od doba kad smi mi počinjali je to što smo imali pored sebe likove koji su bili dobronamerni kao Peca Popović, iskritikuje te ali za tvoje dobro jer živi za tu priču. A danas kad čitam recenzije ja tu ništa dobro ne pročitam, uglavnom je sve pljuvanje, zapitam se što su uopšte pisali kad im ništa ne valja. Ne mislim tu na vas dvojicu ili Popboks, nisam vas konkretno zapazio (opšti smeh) i znam da sajt pomaže domaće bendove.

 Neću ništa vezano za politiku da te pitam, ti sam reci sve šta imaš...

Mene politika nikad nije zanimala. Dok smo imali dva TV kanala, ja kad vidim Dnevnik, ili promenim program ili ugasim TV. Kad su počela previranja i ratovi – svirao sam na Terazijama studentima 1991, a kad je bio protest sa šerpama bila je aktuelna pesma Što ne može niko možeš ti – kasnije je koristio prvo Tadić pa Đilas za kampanje i obojica su sa njom dobro prošli.  Devedesetih sam na jednom mitingu upoznao pokojnog premijera Đinđića i od tad podržavam Demokratsku stranku, nikad nisam bio njen član ali sam tu tradicionalista i kao što i dalje navijam za Zvezdu, tako i dalje podržavam DS, koja i dalje na ovaj ili onaj način sledi Đinđićevu politiku. Nikada nisam imao uobičajeni, konvencionalni posao, i politika me u tom smislu ne privlači, bio sam predsednik Udruženja muzičara četiri meseca i bilo mi je dovoljno (opšti smeh). Nisam siguran da su morali da se istovremeno održe i predsednički izbori. Ovog puta je pobedio Nikolić, to je volja naroda, ja mu čestitam, a novu vladu ko god da sastavi čekaju teški dani.

Ima logike, za Tomu se zna da je Grobar (opšti smeh). A ti pratiš fudbal...

Pratim Zvezdu, vidim da je klub u problemima ali Robi je uradio dobru stvar što je doveo naše mlade reprezentativce, mada nemam ništa ni protiv stranaca u klubu, ali svi ovi novi igrači na M su odlični (smeh). Žao mi je što sam čuo da neke od njih moramo da prodamo, ali dug je veliki, i čekaćemo na evropske rezultate dok se finansijski ne stabilizujemo. Ali Abramovič je potrošio milijardu funti dok Chelsea nije postao evropski prvak, mi smo to sa mnogo manje love uspeli (smeh).