Duhovne zgode

Mesto: Gun Club, Beograd
Vreme: 11. novembar 2012.

Dogovorenom proverom, telefonski je potvrđeno da su članovi grupa Secret Chiefs 3 i a.P.A.t.T. prešli granicu i obreli se u Beogradu. Najavljeni koncert će biti održan (iskustvo življenja u Srbiji navodi na sve mere opreza)  - ali neće početi u ipak preambiciozno zakazanih 20 časova nego oko sat vremena kasnije - što je u svakom slučaju dobrodošla promena koja se ovde preretko dešava iz razloga koje je jednom prilikom najbolje sažeo besmrtni Cane: "Koncerti kasne da bi menadžerčići publici mogli da prodaju što više soca." 

aPAtT su sekstet u kome je jači pol petostruko zastupljeniji od lepšeg. Da su iz Liverpula moglo se primetiti još na tonskoj probi - jedan od članova nosio je Abbey Road majicu, dok je drugi deo njegovog outfita bio upadljivo dizelaški - šuškava Adidas treša i novomilenijumska varijacija Air Icarusa. Englezi su se konačno zvučno namestili i otišli da se presvuku da bi se na bini ponovo pojavili komplet u belom - džentlmenski sakoi, muške halje, damski kačketi...

Ostrvljani nisu ni izbliza muzički svedeni koliko vizuelno - njihova trpeza sastoji se od uvrnute mešavine jazza, vašarske polke, cirkuske muzike, horskog višeglasja, izleta u electro/hip hop i davanja oduška u vidu kakofonične metalčine sa sve growl vokalima. Nejasno je da li je cilj šok, smeh ili nešto treće tek problem je što ovi žanrovski elementi nisu slepljeni u novu celinu, već poput balkanskih naroda životare jedni pored drugih. Želja za konstantnom nepredvidljivošću prečesto prerasta u manir, smrt za svakog avangardistu koji iole drži do sebe.

Ono što je najoriginalnije kod aPAtTa je skroz novi pristup multiinstrumentalizmu - svi sviraju gotovo sve. Recimo, dečko koji podseća na holandskog glumca Michiela Huismana (serija Treme) počinje koncert na bubnjevima a završava ga na gitari nakon što se oprobao i na basu; slično se rokiraju i ostali članovi benda (pa dva zagrljena momka zasviraju jednu gitaru), koji svoju bazičnu rok paletu pokušava da obogati kako zvukovima perkusija, mobilnog telefona i muzičke kutije tako i klavirskom harmonikom, dairama, klarinetom i violinom. Na skučenoj i prenatrpanoj bini Gun Cluba menjaže teku sporo - aPAtT je uglavnom kamion koji se trucka, a tek ponekad zaiskri i bude i lucidan, posebno pri kraju nastupa, bar onoliko koliko je teatralan.

Nakon pedesetak minuta često prekidane i tehnički korektne svirke, članovi benda se neosporno zabavljaju, no publici bi sigurno bili još zabavniji kada bi se više posvetili samoj muzici koja nužno ne mora biti avangardno nastrojena da bi bila interesantn(ij)a, posebno što bend pokazuje talenat za tako nešto. Kada su članovi grupe posle pauze od nekoliko minuta krenuli da se vraćaju na binu, učinilo se na mah da dolaze na bis koji niko nije tražio - ali ne, došli su samo da pokupe svoju obilnu sviračku skalameriju. Pravi underground!

Pravi underground je i svestan izbor Treya Spruancea. Nakon Mr. Bungle i izleta u Faith No More, on je zahvaljujući svom talentu mogao da bira gde će da nastavi muzičku karijeru, ali se radom u Secret Chiefs 3 ipak odlučio da nastavi svoj Put. Svetački nasmejan se šetao po mestu dešavanja, obučen u "kaluđerski" crni duks sa kapuljačom na koji je bio slepljen lanac. Ukratko, pojavom podseća pre na nekog ko tek što je pobegao iz manastira nego na "rok" muzičara, ali Secret Chiefs 3 su sve samo ne uobičajen bend.  

Potvrda je stigla brzo čim je, ispostaviće se, raspoložena ekipa mahom obučena u gorštačke mantije izrađene od grube tkanine kročila na binu sa namerom da prisutne povede na putešestvije sa ciljem poboljšanja kondicije duha. U publici je primećeno dosta parova - ljubav očigledno pozitivno reaguje na kalifornijsku avangardu sa zapanjujuće prirodnim orijentalnim/sinematičnim šmekom. 

I iako se uobičajeno kaže da je nebo granica, Secret Chiefs 3 su očas posla obrisali i tu barijeru i pružili izdašno parče neba. Spruance diže vrat svoje baglame/saza prema publici u raspojasanoj sufističkoj inicijaciji koja svojim životnim neparnim ritmovima navodi na hipnotički ples kobri naočarki. U stopu ga prati Timb Harris na violini - njegovo vispreno gudanje podseća na stilsku srodnost klezmera i čistog arapskog ugođaja, navodeći mentalne slike čas u pravcu spontanog čardaša na livadi pastoralne mađarske provincije, čas prosipajući pustinjski pesak između svojih razigranih prstiju. Ostatak benda uTvrđuje redak praznik duha. U publici - delirijum.

Raspoloženje ostaje na nivou i kada petorka neosetno pređe u vode filmske muzike, demonstrirajući da su lekcije Carpentera, goblinovštine, smooth jazz funka i morriconeovskog spaghetti western zvuka savladane na zavidnom nivou. Drugim rečima, čega god da se Spruance i njegov kazneni odred dohvate, u tome prepoznaju čistu emociju koju dalje dižu na viši spiritualni nivo najrafiniranije okultne ezoterije. Od benda koji se u svom radu, između ostalih, poziva na dela Renea Guenona, Juliusa Evole i Hakima Beya ništa manje se ni ne očekuje.

Oko devedesetak minuta prvoklasne svirke u potpunosti su potvrdili više od deceniju i po građenu reputaciju američke grupe, jednog od upečatljivijih dokaza raskoši koja se skriva po ćoškovima bezobalne muzičke ponude trenutka. "Jedan od najčudnijih bendova koje sam dovodio", kaže u prolazu organizator koncerta Aleksandar Delibašić, dodajući da je prodato oko devedeset karata, uprkos ceni od desetak evra. "Pa to je jedan od čudnijih bendova uopšte", repliciram na njegovu opasku. Popularni Bad, sa karakterističnim smeškom na licu, klima glavom.